Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

као круна, оно, што је формулисано с прве три ријечи: аз – бог
– вид, који све то видим, чујем и осјећам, па, према томе, знам,
представљајући врховно сазнање о свемиру, у коме је земља и
дотле, док човјек буде поштовао својом мишљу и својом ријечју
законе, које сам ја установио и над којима ја бдијем, све ће бити
добро. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући
више ни Бога, ни ријеч, ни мисао, ни земљу, која доноси плодове
кроз предан рад – човјечанство ће се духовно стрмоглавити...
Кроз прастару српску азбуку, дакле, изражена је цијела фи-
лозофија српског човјека: његов однос према Богу, према људима,
који су сви за њега били браћа, његов однос према земљи, мајци
хранитељки ...И тај древни Србин био је срећан и миран хи-
љадама година на земаљском тлу. Међутим, када су се појавили
они, који све набројане вриједности више нису поштовали, газећи
их под разним изговорима, Србин је био скршен, а велика Србија
од Балтика до Егејског мора била је раскомадана и растргнута
као од дивљих звијери” 14) . Из свега овога јасно је како је у српско
народно мудросно искуство доспјела изрека: дружи се са оним
који ће те бољим учинити. Древни Срби вјеровали су и знали
да је само Бог савршен и да је заједница са њим благотворна и
спасоносна за човјека. Иначе, док је човјек био продуховљен и
док је имао унутрашње чуло за свијет и ствари у свијету, за чудо
сопственог постојања и дарова и моћи којима сам располаже,
захваљујући којима општи са Богом и потврђује своју сродност са
њим, он је дубље разумијевао и значење и улогу властитог имена и
моћи именовања, матерњег језика и писма као згуснутог система
језика. У унутрашњој слутњи њему се објављивала тајанствена
и органска повезаност свих ствари и бића, мислено устројство
свијета и природни поредак ствари, вриједности и циљева. Док се
још није удаљио и отуђио од изворишта здравоумног и мисленог
расуђивања и поимања, знао је да и ријечи језика и моћ говора
нису ту без дубљег разлога, па да се зато са њима треба пажљиво
и штедљиво служити и опходити. Свијест да су мисли и ријечи
изнутра повезане и да су дејствене у природном и људском реду
ствари, у којима ништа није посве неутрално и без значења,
па да су тамо саздатељне и хармонизујуће, или рушилачке и
раздорне, усавршитељне и исцјељујуће, или кварежне и болесне,
да оплемењују и уздижу човјека и јачају добро у свијету, или га
слабе и унижавају снажећи зло и квареж, прожимала је искуство
и расуђивање изворног човјека. Зато је њему блиско хришћанско
духовно искуство и расуђивање о језику, ријечима језика, људском
уму, човјеку и Богу. То искуство гласи: “Сви Божији дарови
човјеку заслужују поштовање. Дар ријечи несумњиво спада међу
највеће дарове. Њиме човјек постаје сличан Богу, Који има Своју
Ријеч. Људска ријеч налик је Ријечи Божијој – стално пребива уз
оца свога и у оцу своме, уму, будући да је једно с њим, и уједно
се неодвојиво одваја од њега. Људска ријеч позната је само уму
из кога се стално рађа и тиме показује постојање ума. Постојање
ума без ријечи и ријечи без ума ми не можемо да замислимо. Када
ум хоће да општи са умом ближњих, он за то употребљава ријеч.
Да би добила способност општења ријеч се облачи у гласове
или слова. Тада нематеријална ријеч постаје на извјестан начин
материјална, остајући у својој суштини неизмијењена. И Ријеч
Божија се очовјечила како би ступила у општење са људима и
спасила их. Када се људска ријеч тако озбиљно посматра, онда
постаје јасан и разлог строгог суда Господњег, којим је одређено
и објављено да ће људи дати одговор за сваку празну ријеч.
Божанствени циљ ријечи код писаца и свих учитеља, поготово
пастира, јесте – поука и спасење људи” 15) .
На основу свега реченог, јасно је да писмо стоји у уској
органској вези са матерњим језиком и умом, да се они излијевају
у њега и тако творе динамички значењски и дејствени систем
националног искуства и самосвијести.Тако схваћено, ћирилич-
но писмо представља и битни чинилац духовног бића и иденти-
тета српског народа. Својим особеним карактером, значењем и
улогом у поретку српског језика и искуства, егзистенције и мис-
леног расуђивања, оно представља драгоцјену и незамјењиву
карику у ланцу националне самосвијести и самоосјећања. Баш
због тога то писмо треба његовати на свим равнима индиви-
дуалног и друштвеног живота, у школству, свакодневном животу,
књижевности, науци и философији, интернету и другдје. Дубље и
сажето узев, стратешки значај ћирилице за српски народ огледа
сеу сљедећем:
– Ћирилично писмо свједочанство је и потврда историјског
континуитета и постојања нашег народа, облик испољавања
његовог мисаоног, духовног и самосвјесног бића;
– Оно је матично и првобитно, изворно српско писмо, велике,
иако још недовољно испитане старости, за које су везана
најплеменитија осјећања српског човјека и народа дуж цијеле
његове повијесне егзистенције;
– Утолико она представља битни и препознатљиви симбол
српског националног идентитета и самосвијести, национал-
ног поноса, достојанства и људског интегритета;
– Ћирилица је благословено и освећено писмо, кроз црквену
употребу у литургичком животу и пракси Српске православ-
не цркве и њоме су исписане богослужбене књиге и највећи
дио српске књижевности;
– Ћирилица је уграђена у наш систем искуства, размишљања
и доживљавања свијета и људског битисања, те наш општи
однос према свијету и животу, па стога у спрези са духовним
животом и осјећањем народа потврђује и утврђује његову
самобитност, као и самобитност српског језика;
– Као писмо, она је не само изворнија и природнија од лати-
нице, већ и савршенија, јер одише дубоким смислом бића и
представља израз и слику тога смисла;
– Ћирилица као писмо открива склад облика и хармонију духа,
уцјеловљеност и усавршеност изгледа њених слова открива
и објављује продубљени и природни однос према свијету, те
схватање свијета и природе;
– Изворнији изглед слова ћирилице указује на изворнији и
првобитнији дух који из њих зрачи и постаје видљив, тако
да се у видљивим словима овог писма оваплоћује невидљива
тајна човјека и свијета;
– Ликовна и естетска усавршеност, дотјераност и уобличеност
ћириличних слова подсјећа на њихово далеко поријекло из
дубина времена и времена у којима је столовало духовно биће
умнога човјека у дослуху са Богом;
– Србична ћирилична слова нису израз инструменталног
односа према свијету и животу, удаљеног од свога искона, већ
су прије одсјаји и симболи словљења и језичког бића самих
ствари. Она стоје у присном односу и вези са гласовима, рије-
чима и живим говором човјека као базичним пољем значења,
разумијевања бића и споразумијевања између људи и са
Богом. Тако су ова слова својеврсни печати и знакови језика
уопште, и језика људи;
– То што свако слово у овом писму има име и значење свједо-
чанство је њиховог исконског поријекла и значења, односно
првобитне значењске структуре и записа божанске ријечи и
мудрости;
– Из позадине и облика ћириличних слова не избија воља за
моћи и вјештачким овладавањем свиме, као што је то слу-чај
са латиничним писмом, које зрачи попредмећујућим, објек-
тивишућим, инструменталним и манипулативним односом
према стварности и третманом ствари. Тако ћирилична слова
нису оружја и средства за овладавањем свијетом и знањем, већ
више знакови смисленог саздања свијета и шифре божанске
ријечи;
– Ћирилично писмо зрачи доживљајем смисленог саздања
свијета и праискуственом повезаношћу умног човјека са сви-
јетом и Богом;
– Свако ћирилично слово представља у ликовном смислу
уобличено индивидуално биће, а у значењском, јединственог
члана уцјеловљеног поља могућих значења;
– Ћирилица је дуг и насљеђе нас садашњих и отачаства пре-
ма потомству и будућности народа, који не смију нашом не-
одговорношћу бити ускраћени надолазећим нараштајима;
– Таква каква јесте, ћирилица чува један модел културе ко-
ји није примарно управљен само на освајање земаљских про-
странстава, ресурса и владавину свијетом, као што је то
случај са западном рационалистичком римокатоличко – про-
тестантском културом и цивилизацијом, већ и на духовно
надограђивање и више сврхе људског живота.
__________________________
14) Пјановић – Луковић, Олга, Срби – народ најстарији, књ.3, стр. 274/275.
15) Брајанчанинов, свети Игњатије, Енциклопедија православног духовног
живота, Образ светачки, Београд, 2015, стр. 403.