Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

људске заједнице, али и члан духовне заједнице живих Богу и члан
цркве. Тако је индивидуални човјек, захваљујући сопственом
имену, присутан у свим плановима људске свјетовне и духовне
егзистенције и у свим равнима постојања одавде до вјечности. Без
имена није приспио нигдје!
Непроцјењиву важност и значење имена и матерњег језика
познавали су и признавали наши стари, а данас је не познају и
не признају ни већина научно образованих људи. Како су они
суштатсвени чиниоци подједнако личног и националног иденти-
тета и интегритета, националног поноса, самосвијести, достојан-
ства и бића, знали су добро, међутим, империјални умови свих
времена до нашег данашњег. Зато су њихови први и опробани
кораци у механизму поробљавања, уништавања и затирања не-
подобних народа били удари на име и матерњи језик народа.
Америчке и канадске власти су, на примјер, у процесу уништавања
старосједилачког становништва доносиле законе којима је старо-
сједиоцима забрањивано да говоре својим матерњим језицима,
а евентуално говорење и непоштовање закона третирано као
злочин. Процес раскорјењивања, претапања и уништавања тих
народа текао је потом без већих потешкоћа. Тако долазимо до
закључка да је матерњи језик суштаствени чинилац националног,
народносног и племенског идентитета људи и њиховог духовног
бића, њиховог душевног живота и склопа, идентитета и досто-
јанства. Па и онда када човјек научи и савлада више језика, тако
да може и њима да се служи, матерњи језик ипак остаје у основи
пресудан за његово духовно биће и поимање ствари. То је добро
уочио и савремени француски философ Морис Мерло – Понти,
када је рекао: “Можемо говорити више језика, али један од њих
увијек остаје онај у којем живимо. Да би се потпуно усвојио неки
језик, требало би прихватити свијет који он изражава, а никада се
не припада двама свијетовима у исти мах” 12) .

г) Духовно зрачење кроз писмо као згуснути систем језика
Као и језик сам, тако и писмо и слова писма чине једну за-
гонетку која још није у потпуности разријешена. А није још
посве разријешена што због саме скривене природе језика и
писма, што због њиховог узајамног и недовољно расвијетљеног
међусобног односа. Расвјетљавање њихове природе и узајамног
односа отежано је, опет, стога што они својим бићем засијецају
у материјалну и нематеријалну раван, поље видљивог и невид-
љивог, чулног и натчулног, мисленог и духовног и техничко-
инструменталног. Јер језик и ријечи језика, у којима се он испо-
љава и налази свој дејствени израз, гласови говора и слова, као
знаци у писму који уобличују значењски систем, стоје у живој
и тешко прозирној функционалној повезаности. Захваљујући
тој повезаности и супстанцијалној условљености ријечи језика
језиком, те слова писма говором и гласовима говора, у живом
језиковању и говорењу, и ријечи језика и слова писма на свој
начин судјелују у том вишеслојном и животно важном проце-
су. Стога они немају само инструменталну вриједност и улогу
средства или медијума за испољавање и изражавање духовних
порука и значења, њихово похрањивање, чување и преношење.
Посебно је то случај са ријечју, чији су духовни садржај и по-
ријекло несумњиви. Али и писмо као систем знакова сазданих од
стране духа, у духу и из духа изворног језика и моћи језиковања,
много више представља згуснути систем језика, него вјештачки
саграђени механизам језичког општења и израза. Зато је и
повезаност духа, језика и писма прије органска и супстанцијална,
него произвољна, механичка и спољашња. Тако схваћено, писмо
онда представља самосвојну манифестацију и оваплоћење самога
духа и језика, а посебно писмо манифестацију и оваплоћење
одређеног профила духа са његовим онто-антрополошким ком-
понентама и чиниоцима. У том смислу врста писма и облик
слова као његових саставних јединица стоје у тијесној и нера-
скидивој органској вези са духом језика и народа који се њиме
служи и говори. Случај такве тијесне повезаности имамо баш у
српском језику и његовом ћириличном писму. И он и то писмо,
по свему судећи, имају древно поријекло. Иначе је званична
владајућа хронологија писама аргументовано оспорена од стране
бројних истинољубивих истраживача и зналаца. Доказано је да
протосумерско писмо, чији се почеци датирају у 3100. г.п.н.е., није
најстарије људско писмо. Археолошка открића цивилизација Ле-
пенског вира и Винче у минулом вијеку, показала су несумњиве
трагове писмености код тог човјека. На основу тих истраживања
и открића, истакнути српски палеолингвиста и истраживач
Радивоје Пешић, установио је постојање винчанског писма, тзв.
винчанице, али и елементе писма код још старијег човјека ле-
пенсковирске цивилизације. На основу тих налаза, он је по-
нудио нову и истинитију хронологију људске писмености од
оне владајуће, лажне и пројектоване. По тој новој хронологији,
најстарије писмо није протосумерско пиктографско, већ прото-
писмо Лепенског вира, датирано на 8000 – 6000. године прије
нове ере, а иза њега по старости слиједи Винчанско азбучно
писмо, старости од 5500 – 3200 13) , п.н.е. Оба ова писма су, дакле,
старија од сумерског за неколико хиљада година. Проницљиви и
сјајни Радивоје Пешић изнио је, између осталог, такође и важну
и убједљиву тезу о прадавној писмености човјека. По тој тези,
изнијетој у размишљањима у чланку Трактат о писму, човјек је
“одувијек био писмен”, пошто је “биолошки писмен”, и одувијек је
“писао слово и број без устручавања”.
Али можда је најдрагоцјеније за нашу ствар у просвјетљујућим
Пешићевим сазнањима то што је установио у знаковима вин-
чанског писма већину слова савремене српске ћирилице. Сам
тај налаз, а није ни једини нити је само код Пешића, представља
довољно снажно научно свједочанство о древној старости не
само српског језика, већ и ћиричног писма азбуке. Један од не-
свакидашњих квалитета српског језика и азбуке састоји се и у
томе што редослијед слова у азбуци има значење, какво нема код
неких других европских језика, што свако слово у писму има
своје име и своје особено значење, свој смисао којим сугерише
одређени начин размишљања и виђења ствари. То су уочили и
страни истраживачи и лингвисти, који су се бавили упоредним
анализама српског са грчким, латинским и неким другим мо-
дерним европским језицима. Без битнијих разлика у значењу
слова између глагољице и ћирилице, управо тумачење тих зна-
чења указује на то да је српско писмо згуснути систем језика.
Указује такође на још нешто драгоцјено понад тога. Наиме, ука-
зује на то да је у том језику и писму на тајанствен начин сажета
једна философија свијета и човјека, морала, Бога и односа човјека
према Богу, с једне стране, али такође и мисао о природи човјека,
српског човјека и народа, његовог односа према другим људима
и народима и схватања смисла људског постојања, с друге стране.
Ако је прва мисао древног српског човјека и прво слово његове
азбуке посвећено Богу и његовом јестаству, а кључно начело
практичног живљења и понашања било – живи и пусти друге
да живе, како мисле неки наши умни саплеменици, онда је то
јако свједочанство позитивне и конструктивне природе српског
човјека и народа. Не мање од тога, то је такође свједочанство
о битијном квалитету вриједносног поретка тога човјека и
супстанцијалној улози егзистенцијалне и духовне вертикале у
његовом битисању у свијету. Тај древни изворни српски човјек
је, изгледа, добро знао и осјећао правилно устројство свијета и
људског живота у њему, здрави и етосни ред ствари и смисао
човјековог постојања испуњеног поштовањем и захвалношћу
Богу, због уздарја живота и способности усавршавања, обожења
и бесмртности. Отуда је прастари српски језик у своме писму
сажео несвакидашњу мудрост живота и познање свијета и Бога
изворног човјека, који је био у дослуху са Свевишњим колико у
духу и духом, толико и у језику и писму. Због свега тога посве се
слажем са сљедећим тумачењем значења српске азбуке које гласи:
“Како у животу, тако и у писму прва мисао посвећена је Богу. Друга
мисао се односи на највећи дар, који је Бог подарио човјеку и који
га уздиже изнад свих других живих бића, а то је ријеч. А ријеч
је добро, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она
је истовремено радост, јер олакшава однос човјека према човјеку.
Друго људско добро јесте земља, од чијих плодова, добијених
марљивим радом, треба да се живи. Но човјек није на земљи само
зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да
човјечански мисли, а човјечански мислити и добро говорити, то
доноси унутрашњи мир – спокојство. А човјек човјечан, спокојан
и оплемењен лијепом ријечју, коју прати узвишен осјећај припад-
ности једној одуховљеној и продуховљеној заједници, такав чов-
јек држи до своје ријечи, која мора бити чврста, како српски
народ каже – као кремен. А изнад свега тога стоји, у неку руку
_________________________
12) Мерло – Понти, Морис, Феноменологија перцепције, Логос, Сарајево, 2.
изд., 1990, стр. 225.
13) Погледати, Пешић, Радивоје, Винчанско писмо, Пешић и синови,
Београд, 1995, стр. 55.