Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

духовног општења и усавршавања. Мисао о дубинској структури
језика и њеној тијесној вези са дубинском структуром људског
ума, развијао је плодно у савременој философији амерички
философ Ноам Чомски. Подсјећајући на основну претпоставку
универзалних граматичара, по којој се “језици готово и не
разликују на нивоу дубинске структуре – која одражава основна
својства мисли и поимања”, он ће с правом оцијенити да је људски
језик везан за “специфичну врсту менталне организације и да и
граматика и лингвистика, као и општа теорија језика, заврјеђују
пажњу само ако пружају увиде у “природу менталних процеса,
у механизме перцепције и продукције, и механизме којима се
стиче знање” 4) .
Хвале вриједно настојање да се дубље проникне у природу
језика и ријечи, обрасце и правила њиховог функционисања,
налазимо и код истакнутог српског научника и стилистичара
Милосава Чаркића. У својим плодним истраживањима и раз-
мишљањима он ће доћи до изазовне тезе о универзалном коду
природе и рими као једном од модела универзалног кода природе.
Анализа риме као једног од “поетских поступака примјењивих у
пјесничком језику, односно пјесничком тексту”, довешће га до
тезе да “се универзални код природе заснива на четири основна
принципа: (1) принципу бинарности, (2) принципу интеракције,
(3) принципу понављања и (4) принципу динамичности” 5) .
Језик и ријечи језика, дух и његов израз, име и његово зна-
чење у људском и духовном искуству представљају изворне про-
јаве и испољавања људскости без којих је незамислив човјек
као самобитно, умно, лично и боголико биће. У природи језика
и језичности сажима се на извјестан начин само биће духа и
свијета, човјека и његовог постојања. Она емитује и вербалну
и невербалну раван значења и говора појава свијета и бића. И
свијет и биће, и подручје значења и смисла, поље свијетљења и
егзистенције дотиче и прожима загонетна природа језика. Не
само људског језика, и не само говорног и писаног, већ језика
као таквога. Ако језик своје извориште има у природи духа
и одбљесцима једног духовног бића као што је човјек, онда
на својеврстан начин и сам дух има своју језичку димензију и
енергију испољавања и самопотврђивања. Отуда језик кроз све
видове свога испољавања прожима цјелокупну стварност човјека
као умног и мисленог, слободног и личног бића. Језичност језика
не избија само из човјекових изговорених ријечи, она се не
испољава само у општењу и споразумијевању, у писаној ријечи
или умјетничком изразу, у умној молитви и именовању. Она
буја у човјеку и онда када осамљен у тишини размишља, када
ослушкује унутрашње било ствари и безгласни говор појава
свијета, пулсирање осјећања и кретање пажње у себи, па тако он,
на не мање супстанцијалан начин, стоји у дослуху са стварима
и онда када ћути у дубокој тишини, или безнадежно препуштен
самоме себи, подноси тежину сопственог живљења и постојања у
свијету. С мишљу и смислено човјек и у ћутању на мислен начин
општи и са Богом и другим човјеком без иједне изговорене ријечи,
захваљујући језичности језика, језичком бићу ствари и мисленој и
осмишљеној природи свега. Цијело то духовно, мислено и језичко
кретање, које називамо унутрашњим субјективним животом
човјека, сплетено је са његовим практичним, свакодневним
збиљским животом и поступцима. То се често превиђа и као
много шта друго схвата на површан начин.
Све у свему, мишљења сам да загонетна и органска веза
природе језика са природом ума и мишљења, менталне спо-
собности и обдарености човјека као мисаоног бића и његове
језичке способности и обдарености, те природе свијета и самих
ствари, недвосмислено указује на предубоке основе и улогу је-
зика у људском и природном реду ствари. Јер и видљиво биће
језика, које се очитује у ријечима и значењу ријечи, правилима и
процедурама граматичког и синтаксичког организовања, фоно-
лошким особеностима, изражајним могућностима сваког поједи-
ног језика и сл., израста из тамних и недовољно јасних коријена
и стваралачких врела у која човјеков љубопитљиви ум с тешком
муком покушава да проникне. Па будући да је језик настао на
природан и спонтан, а не вјештачки начин, и да живи матерњи
језик на одређен начин преодређује и нас као мисаоне људе и
истраживаче у нашем расуђивању и понашању, човјек је биће
које стоји у посебном односу према језику. Као биће језика њему
је он одговоран на више начина. “Прво, зато што кроз њега и
њиме улази у људски свијет као такав. Друго, јер га језик уводи у
пребогату ризницу хоминизованих искустава, представа, идеја и
сазнања о њему самоме и свијету у коме пребива. Треће, због тога
што путем језика постаје баштиник и судионик продубљених
духовних искустава и знања о смислу ствари и живота, поретку
свијета, о природи и одређењу човјека, Богу и сврхама људске
егзистенције. Четврто, што се захваљујући језичком посредовању
препознајемо као умна, самосвјесна и слободна бића и актери
људског живота и збивања у свијету. Пето, чаролијом матерњег
језика урастамо и коријенимо се у особеној националној култури,
традицији, духовном искуству као самосвојном свијету живота
међу другима, градећи на тим основама свој национални људски
идентитет и интегритет. Шесто, матерњи језик на себи својствен
начин поспјешује развој и градњу нашег личног идентитета,
интегритета и људског достојанства, наше властитости и једин-
ственог профила личности. Седмо, језику смо дужни и тиме
што нас, не једино личним именом, увезује као јединствену и
непоновљиву личност са личним Богом, уводећи нас у невидљиву
и непропадљиву духовну заједницу” 6) .
Премда је језик тако важан чинилац нашег бића, духовног
хабитуса и стварног живота, ми се као људи и говорни субјекти
ипак према њему односимо неодговорно и незаинтересовано.
Као да оно што чинимо са језиком, што он чини у нама и нашем
људском свијету није од важности и као да не врши никакав утицај
на наше постојање и понашање, на пуноћу и смисленост наших
живота. Скољени теретом и ритмом животне свакодневнице
споразумијевамо се и служимо језиком на начин и у мјери у
којој то одговара потребама људске егзистецније у свијету. У
извјесном смислу, разумије се по себи, да језик живи у нама и
да ми спонтано језикујемо као људи у свом матерњем језику, а
да при томе не располажемо пуним знањем и пуном свијешћу
о природи и поријеклу језика, поријеклу и дубинском значењу
ријечи језика, његовој унутрашњој граматичкој и синтаксичкој
структури, творби ријечи, вези мишљења и ријечи језика, емоција
и вербалног израза, слојевима значења језичких чинилаца, или
пак о особеној природи духа који се испољава и у медијуму језика.
Али никако није саморазумљиво и природно да се ни мисаони
и позвани људи науке и философије не труде да проникну у
дубинску и скривену природу матерњег језика, у његова духовна
изворишта и унутрашњи живот из којих спонтано и на органски
начин настају ријечи са својим значењем, које нам онда пружају
шансу да уобличимо сопствено схватање свијета и живота, своје
представе и идеје о свему и свачему. А то је управо случај са српс-
ким језиком. Како је српски народ од званичне историографије
проглашен младим и касно култивисаним народом плитких
историјских коријена, тако је и његов језик третиран као млади
језик, који је по својим изражајним могућностима, посебно у
области философског и научног сазнања и израза, инфериоран
у односу на старије класичне језике попут грчког, јеврејског и
латинског. То погрешно убјеђење оснажено је и империјалном
теоријом о тзв. супериорним и светим језицима, на којима су
написане свете књиге, класична дјела философије, књижевности
и образованости, језицима који се сматрају узорним по свом
духу и изражајним могућностима. Они су цијењени као језици
сублимне духовности и вјере, философије, литературе, науке и
умјетничког стварања. Отуда су остали живи и “млађи” језици,
међу које је сврстан и српски, сматрани недостојним и неподесним
да изразе префињена искуства и садржаје духовности, вјере
и философске мисли, па тиме у извјесном смислу и као живи
говорни језици скрајнути на маргину стваралачких подухвата
и изражаја човјека као религиозног, мисаоног и стваралачког
бића. Колико наметнута и прихваћена представа о младости и
некултивисаности српског народа и српског језика, толико и
подметнута и усвојена представа о узорности и супериорности
класичних језика, као што су грчки и латински, резултирала је
двоструком штетном посљедицом за националну самосвијест
и свијест о природи и значају српског језика. С једне стране,
_________________________
4) Погледати, Чомски, Ноам, Граматика и ум, Нолит, Београд, 1979, стр.
48. и 54.
5) Погледати, Чаркић, Ж. Милосав, Рима као један од модела
универзалног кода природе, у зборнику, “Језик, ум и самобитност”,
Филозофско друштво Републике Српске, Бања Лука, 2011, стр. 89.
6) Керовић, Радивоје, Језик у огледалу одговорности, час. Трећи програм,
бр. 147, Радио Београд, Београд, 2010, стр. 190/191.