Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

у свијест образованог српског човјека усађена је представа о
инфериорности и другоразредности матерњег српског језика,
као први корак у развоју комплекса ниже вриједности у бићу
нашег човјека и народа, а с друге стране, подметнута је представа
о томе да су и српска култура, духовност, вјера и стваралаштво
плод увезених и позајмљених искустава, сазнања, вриједности и
образаца расуђивања, стварања и живљења. Такве штетне и за-
разне мисаоне клице, непромишљено, неодговорно и некритич-
ки усвојене и подржаване од стране највише националне инте-
лигенције све до данашњег дана, разрасле су се у погрешно и по
националну самосвијест и понос крајње штетно убјеђење да ни
српски свијет живота, српска култура и традиција, духовност
и стваралаштво не представљају један облик самоникле и са-
мобитне културе, већ прије и више културе и свијета живота
позајмљене и увезене са стране, преузете и развијане на трагу
туђих утицаја. Уз неповољне историјске прилике и националну
судбину, мањкавости и мане националног карактера и природе,
о којима је било ријечи у другом поглављу књиге, све је то
доприносило слабљењу свијести о значењу и дометима матерњег
српског језика, а тиме и повјерења у његове високе и дубоке
изражајне могућности на пољу философске и богословске мисли,
као и на подручју научног истраживања. Ако многозналаштво
не учи људе памети, како је то давно примијетио мудри Херак-
лит, онда их сигурно не учи ни неосвијештено прикривено
незналаштво већине и најученијих Срба који се баве питањима
језика, лингвиста и филолога, подједнако као и философа. Оно
се испољава не само у непромишљености и недосјетљивости
по питањима поријекла, природе и изражајних могућности ма-
терњег језика, већ и у потпуној преодређености наметнутим
и погрешним обрасцем расуђивања о томе језику, као и не-
спремности да се отвори и коначно промисли то кључно и акутно
питање националне самосвијести и историје.
Све то за резултат има једно неповољно стање по питању
српског језика, његовог значења и улоге у свијету живота и на-
ционалној самосвијести. Тако ми још нисмо философски мисли-
ли српски језик и његове изражајне могућности, нисмо се још
навикли да из окриља његовог свијета и рјечничког блага пои-
мамо свијет и градимо философске теорије. Тај наш језик није нас
надахњивао на филозофска размишљања и философски однос
према стварности. “Учени и научени да смо дарове филозофије
и науке, дарове знања и мудрости примили и примали од дру-
гих, да и српски језик води поријекло од других и да може да
досегне сфере мудросног, филозофског и научног знања само
посредством позајмљивања из тзв. развијенијих и филозофских
језика, постепено смо заборавили да размишљамо о животу
и свијету, о Богу и човјеку на основу и из врелишта матерњег
српског искуства и језика. Тако смо се, несвјесни да тиме губимо
и духовно осиромашујемо себе, отуђили и одродили од свога
језика и његовог рјечничког блага. Губећи тиме изворни однос
према језику и ријечима језика, заборавили смо, између осталог,
на обиље филозофског значења и таквих израза и појмова као
што су свијет, природа, искон, смисао, извор, поријекло, поче-
ло, зачеће, истина, суштина, слобода, достојанство, Бог, личност,
битије, биће, јестаство, љепота, добро, свјетлост, свитање, постање,
стварање, разлог, ум, разум, ријеч, вјековање, вјечност, слово,
словљење, знање итд. Зато нас, тако отуђене и раскоријењене,
осиромашене и ослабљене, боље ословљавају и подстичу на раз-
мишљање страни изрази архе, оусиа, логос, нус, космос, натура,
анима, анимус и сл. од српских израза почело, искон, суштина,
смисао, ум, дух, свијет, природа, душа и сличних. Како год
филозофским и иним истраживачима и зналцима из области
хуманистичких наука и умјетности спада у удио познавање
класичних и модерних језика и устаљене филозофске и научне
терминологије, то никако не значи да та знања треба да сметају
изворном филозофском и истраживачком суочавању са про-
блемима мишљења и размишљању самом. Ако они спадају у
неопходну спрему филозофа и истраживача по позиву, то их
ниуком случају не обавезује на размишљање “туђом” главом, по
туђим мисаоним обрасцима и језичком оквиру. Јер, универзални
искуствени и мисаони видици, универзални проблеми, обрасци
размишљања и подручје општег знања имају свој коријен у
конкретним свијетовима живота, уобличеним националним
језицима и из њих израслим искуственим и мисаоним пољем” 7) .
Међутим, за такав бахат и неодговоран однос према језику,
а посебно матерњем српском језику, нема никаквог основа. Јер,
нити је српски језик млади језик, настао на основама грчког и
латинског, као што ни српски народ није млади народ, нити су
његове изражајне могућности слабије од оних тзв. класичних
и узорних језика, као што се погрешно и неосновано вјерује.
Нису млади и слаби ни мисаоно и духовно искуство, мудросна
знања и моралне представе и појмови о свијету, Богу и човјеку,
људском животу и постојању које садржи у себи тај језик у коме су
нашли свој израз и оспољење. Заправо, много шта из рјечничког
блага, насљеђа и израза српског језика преузето је и на кваран
начин присвојено од стране других, а потом приписано њима и
њиховом стваралачком генију. Тако је рађено од давне старине,
а ради се наочиглед свих нас и у нашем времену. Сценаријуми
геноцида и затирања, замагљивања и преотимања, присвајања и
преименовања исти су или слични од памтивијека све до наших
дана. Само се мијењају актери лоповлука и злочина, имена
пљачкаша и злотвора. Дакако, показаће се да је идентичан случај
и са српским писмом. Па све и кад би то било тако како смо на-
опако учени подметнутим и лажним теоријама, а није, српски
језик као наш матерњи језик не би за нас смио ништа да губи
на значају нити би наш однос према њему смио да буде овакакв
какав јесте. Напротив! Истинољубиви истраживачи и бољи људи
показали су да је српски језик, ако не најстарији, а оно један од
најстаријих језика свијета, да је он основа из које су се развили
сви словенски језици, а по свему судећи и бројни старији језици,
да је српско име заметано, али да има прастаре коријене, да
постоје докази древне србичке писмености, да је модерно српско
ћирилично писмо најједноставније и најсавршеније писмо, и
да духовност и мисаоност изрицина на древном српском језику
сеже уназад у прадавна времена. Та теза налази основа код
античких и бројних страних истраживача језика у потоњим вре-
менима, па се на њих наслања и њима јача и истинољубива и
мудрољубива Олга Луковић Пјановић у својим капиталним ис-
траживањима и настојањима. Тако ће она, сажимајући своја
истраживања и анализе, изрећи и сљедеће расуђивање о старости
српског језика и древној духовности српског човјека и народа. То
расуђивање гласи: “Сматра се да су Веде јединствени споменик
по својој љепоти, дубини и узвишености доктрине, те да личе на
величанствен храм усред варварских насеља. У Ведама је изнијета
основа друштва – древна и поштована. Веде се карактеришу као
опште признато врхунско дјело, споменик и свједок једне давне
епохе. Ведска поезија је великим дијелом израз култа свјет-
лости, сунца, ватре, а као таква је наивна и узвишена у својој
једноставности. Ведске химне говоре како су установљени први
обреди и прва вјерска схватања наше расе. Веде су претходиле
свакој другој поезији, како лирској, тако и јуначкој и епопејама,
те наука каже да су ведске химне одијељене од јуначких спјевова
временом, чије трајање не може да се утврди...Најзад, као и код
Срба и ведски пјевач је често слијеп и иде од мјеста до мјеста...
Овај посљедњи детаљ нам рјечито каже, у коликој мјери ће у
најстаријим ведским химнама, данашњи Срби пронаћи своју
прабраћу, чија психологија се ни најмање није разликовала од
њихове. Наука је установила да је ведски пјесник пун тихе туге
због брзе пролазности живота, сматрајући то првим траговима
записане душевне меланхолије. У Ведама ће Србин наћи многе
своје обичаје и навике из свакодневног живота, особито оне ко-
је се односе на сеоски живот – до данас неизмијењене – све
српске народне изреке, пословице, мудрости. Већ тамо постоји
вјеровање у душу и тамо је однос према мртвима исти као и
данас у Срба. Српска млада се вјенчавала у оно прадавно доба на
начин који се до данас није много измијенио, а жеље које су јој
биле управљане, живе још увијек. Ведска жена била је поштована
домаћица, а не ропкиња свога мужа и она је вјерна сестра срп-
ској савременој госпођи, која је нераздвојна од свога супруга, а
остане ли без њега, достојанствено “вретеном”, као и наше мајке,
одржава и даље породицу и гаји синове и кћери. Ведски народ
је волио пјесму, свирку и игру, пјевајући у свакој прилици и
у радости, и у жалости. Ни у том погледу се у Срба до нашега
времена ништа није измијенило. Србин ће чак препознати свога
сабрата на ведској “саби”, а данашњем српском сабору, који је
_________________________
7) Керовић, Р., Самобитност и достојанство, стр. 57/58.