Језик, име и писмо као чиниоци Српског идентитета 1)

похлепу за стварима и угођајима, информацијама и тобожњим
могућностима. Подржан и омогућен такође и свеопштом меди-
јализацијом наших живота и наше свијести, тај ритам нас све
снажније увлачи у ковитлац потрошачке, тржишне и профитне
утакмице у лажном руху свеопштег напретка, која од нас изискује
одрицање од своје памети, циљева и вриједности и усвајање туђе
памети, туђих искустава, циљева и вриједности, па на крају и
туђег и нездравог начина живота као свога сопственога. Стога
се може рећи да савремени поредак живота систематски растаче
органске идентитете и производи људе са покретним и мањкавим,
односно сакатим и нездравим идентитетом. А такви људи не
цијене истинске вриједности и нису их свјесни, не гледају здравим
већ наопаким очима на стварност, живот и људе око себе, не
препознају драгоцјеност органских облика и изворних садржаја
и искустава. Раскоријењеним и распамећеним, отуђеним од бла-
готворних националних и духовних садржаја, отачаственог ето-
са и темељних источника осмишљене егзистенције, који су кра-
сили и подржавали миленијумско постојање нашег народа, так-
вим људима је све ново, туђе и другачије, боље, привлачније и
драже од њиховога властитога. Магична опојност другачијега,
новога и туђега дејствена је на сваком кораку и у сваком сегменту
живота. Она се увукла у размишљање сељана подједнако као и у
размишљање грађана, подрила свијест образованих не мање од
свијести неуких и полуобразованих, непримјетно се зацарила
у души религиозних, као што се дубоко укопала у мозгове ми-
слећих. Одатле им она подмукло дошаптава да су бољи туђи и
страни језици од њиховог матерњег, српског језика, да су бољи и
просвјећенији туђи и страни писци од српских писаца и пјесника,
страни сликари од српских сликара, туђи и страни обичаји од
прастарих српских обичаја, вјере лажне и секташка учења од
освећене и спасоносне православне вјере, туђа имена од матерњих
имена, други народи од сопственог народа. ГМО сорте сјемена
изгледају им боље од домаћих изворних сорти, увозне краве
Елеонора, Жаклина, Елизабета и друге супериорније од мизерних
домаћих Чадуље, Руменке, Шараве или Брезуље, а вјештачке
крушке боље од српских караманки, лубенички, ајдара, илињача
и медењача, како ће то болно и духовито примијетити у својој
поеми Семена српски пјесник Андреј Јелић Мариоков. Па како и
не би кад је и нашег човјека заразио вирус већег приноса и зараде,
на штету квалитета, здравља и аутохтоних сорти, а научнике
опило учешће у тзв. међународним научноистраживачким про-
јектима, уз солидне хонораре и тобожњу репутацију. Тако су
управо они својом похлепом, наивношћу и недомаћинским од-
носом помогли страним фондацијама и институцијама да опљач-
кају и разнесу изворни генетски материјал домаћих сорти као
национално богатство првог реда, да би га ми онда потом увозили
у виду генетски модификованих сорти и производа далекосежно
штетних по здравље људи, биљног и животињског свијета. Па не
само то. Распамећени људи са покретним и сакатим идентитетом
олако, скоро по правилу, из прецјењивања туђега и другачијега
и потцјењивања својега, прелазе у острашћену мржњу према
сопственом народу, његовом националном бићу и вриједностима.
Тако они постају родомрсци који страшно мрзе «росу, радост, род
и ријеку/одсјај, оданост, образ и обале/дом, домовину, доброту и
дугу/обзорје, огањ, огњиште и облаке/мајку, молитву, манастир
и маслачак/руке, румен, руковети и руже/земљу, завјет, запис
и зденце/август, акорде, апостоле и албатросе/цјелост, цитру,
цврчка и цвијет – и у цвијету – цијели свијет», како ће то пјевати
Биљана Живковић у својој дивној поеми Родомрсци.
Кварењу и растакању идентитета, треба то имати у виду, не
воде само људска природа, хтјења и склоности ка лагоднијем
животу, већ и сама природа ствари и савремене стварности.
Битно обиљежје те стварности јесте постојање великих градова
и градских центара у којима је сконцентрисана огромна већина
људи. А свијест и однос према земљи, природи и домовинским
просторима, националним територијама и оним што с њима стоји
у вези, урбана цивилизација разводњава и истањује, замагљује и
слаби до те мјере да они губе чак и симболичко значење за људе
који у њој живе. Привлачна моћ градова је порасла до неслућених
размјера, а села су постала подручја тегобног, екстензивног и не-
профитног живота. Робноновчана, профитна и индустријска
урбана цивилизација немилосрдна је према њима подједнако као
што је немилосрдна и према земљи и мајки природи. По себи се
разумије да је емотивна и вриједносна везаност за земљу, завичајне
и отаџбинске предјеле код сељана снажнија и наглашенија него
код градског човјека. Више се воли и цијени своје огњиште, кућа
и кућиште од јавног простора око стамбених зграда, сопствено
двориште, врт и воћњак него градски паркови који припадају
свима и никоме, властите њиве и шуме, од тржница и булевара.
Но било како било, од човјекове самосвијести пуно тога за-
виси. Ни снага националне самосвијести и поноса, ни свијест
о вриједности сопственог бића и националног постојања и
идентитета, ни особено људско достојанство, узвишено позвање
и осмишљен живот нису посве преодређени неповољним током
догађаја и упливом разорних чинилаца свијета. Ови не могу да
затру слободу и свијест човјека као самобитног бића, у којем још
тиња свјетлост вјере у Бога и тежња за духовним узрастањем,
мисао о човјековом достојанству и осмишљеном животу, нада у
бољи живот и љубав према отачаству и предачким источницима
постојања. У такве источнике на свој начин спадају и матерњи
српски језик, име и писмо. Њихова истинска природа, улога и
значење у националном постојању и свијести нашег народа нису
још довољно добро сагледани. Код народа без стварне домаћинске
државе и домаћинског вођства, без озбиљних и посвећених
националних институција, без јасних националних циљева, ви-
зије и програма, као што је данас случај са нашим народом, ни
ствари по питању језика, имена и писма нису како треба. Поз-
нато је да је најтеже исправљати већ погрешно устројене ствари.
Посебно тамо гдје се ради о националној самосвијести и мис-
ли и гдје један народ на мислен, зрио и организован начин уо-
бличује своје сопствено национално биће, поставља оквир сво-
ме историјском битисању на међународној сцени и духовну и
етосну оријентацију живота. Зато се у овој књизи и залажем за
мислено преумљење, уобличење и успостављање националног
становишта као обрасца живота, расуђивања и постојања нашег
народа.

б) Природа језика и српски језик
Човјек нашег времена спутан је на различите начине и скољен
убрзаним темпом живота, тако да се и његова свијест и размиш-
љање углавном крећу у плићацима свакодневнице и навикнутих
образаца расуђивања и живљења. Несклоном промишљенијем
односу према стварности, свијету и сопственом битисању, њему
измиче скривено значење и природа ствари, појава и дјелатности
чији је узрочник и актер и он сам. На крилима тврде рационално-
сти и хипнотичког дејства визуелне оптике ствари, он се и на
мисаоном и научном пољу најчешће креће на површинској равни
видљивих појава и њихових структура доступних сазнању и
анализи. У саме основе и дубинску природу ствари, он не допире,
а изворна искуства и просвјетљења само врло ријетко озрачују
његову свијест и размишљање. И док су људи ранијих времена
били продуховљенији и имали осјећај за скривену природу и
повезаност ствари, ослушкујући унутрашње било појава свијета
и дешавања у људском свијету, дотле савременог човјека обмањује
и нападна и тврдокорна наука, која пречесто и своје полуистине
и предубјеђења издаје за пуну и цијелу истину и сазнање ствари.
Отуда ни природа језика ни његова употребна вриједност ни-
је довољно добро расвијетљена, упркос свој лингвистици и фи-
лософији језика. Нису довољно добро разјашњени и схваћени
ни значење језика у људском искуству и реду ствари, ни значење
ријечи, веза језика и мишљења, дух језика и природа људског ума.
Посебно је још увијек затамњена улога језика и језичког израза
у човјековом животу, искуству и егзистенцији. Не зато што се не
препознаје капитално значење језика и језичких способности
и могућности човјека као умног и мисаоног бића, већ много
више зато што се језик и његова природа разумијевају и тумаче
на инструменталан начин, као начин и средство човјековог
изражавања и међусобног општења и споразумијевања. При то-
ме се, у подручју и из хоризоната свакодневног искуства и само-
разумљиве употребе језика, не сагледава његово далекосежно
значење и дубински уплив на комплетну егзистенцију и духовно
биће човјека. Зато је неопходно проникнути у скривену природу
и биће језика, природу и значење ријечи у људском свијету и
поретку бића као таквоме, па одатле разумијевати језик у склопу
повезаности са духовним бићем човјека, језичким бићем самог
свијета и ствари и, рекао бих, са Богом као саздатељем човјека
и свијета, као спаситељем и кључним чиниоцем човјековог