Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме

Момир Војводић, ”истински je Метохијац, а судбински Морача-
нин”, како сам омеђује своје битије у био-библиографији на кра-
ју својих књига. Избегао је из родне Метохије када је имао две
године, с породицом својих родитеља и свих ”етнички очишће-
них” од дивљих Арнаута који своје национално коло ”Шота” стра-
сно играју на лешевима Срба, уз одсјај пламена с цркава које су
им попалили. Избегао је будући песник, ”оцу на руци, од звона
Дечана звонима Мораче.
Беседу о поезији Момира Војводића насловили смо: Ватроу-
сти Момир или Виј песника из морачке Томе.
Крстили смо га именом Ватроусти, што смо, опет, преузели
из његових песама које су, скоро, неизбројиве. И књиге које је до
сада написао једва смо избројали: числом 43! Налазимо да је ово
његово ново име пунозначна метафора која обухвата сву његову
људску и песничку експресију, поетику и његово целокупно
песништво од Светигоре и Гробослова, преко Гласа вучје горе и
Азбучника до Вија, Ребара Проклетија и Песника искона. У свим
тим књигама бори се против зла певањем. Управо онако како
императивно казује у песми Љубиће те зверке, ватроусти:

”Зини, заусти, изусти, пусти,
Спламсај густу таму, ватроусти!
(…)
Ни пред зуболомцима не ћути.”

А зуболомаца је он имао и превише: од полувековних Брозо-
вих чета милиције, преко маловечне Слободанове полиције, до
Милове неограничене државне мафије. Можда му најтеже пада
зуболомњава најновијег накота ”вампирске деце” која хоће ”у
Европу без ребара” и без душе. Али Вратоусти Момир никада ни-
је устукнуо пред злом народнијем. Достојно он носи титулу
једног од ”најкарактернијих песника” коју му је доделио његов
златоусти професор Рашко Димитријевић пре више деценија.
О чему је Вратоусти певао у толиким књигама током својих се-
дамдесет година ”борбе непрестане на земљи надутој од накота”?
Певао је о љубави у својим љубве словима; у више књига о
томе како му отимају отаџбину од рођења; у својим гробословима
о гробовима и ”псећем гробљу”; о ”спасавању ријечи закључаних
у камену”; о ”разбратном језику и ножу”; о ”српском језику што
вапи с крста” док га сви секу и краду, а песници српски и њихов
народ не дају да труне, па он трајно ”носи своје небо на три
прста”. Вратоусти нас позива да се вратимо ”језику времена у
ком бејасмо браћа”, а не ”да још грејемо браћу, орну да се сатру”;
да ”не гинемо за онога који нам иште братско срце”; да не будемо
”све већи јунаци на браћи”; и да ”дрхтигузе не бирамо за вође”.
Често Вратоусти Момир ”потура небо с рамена” и покушава
да ”окрене безумље у умље” јер је искусио да ”сјене наше иду за
нашим сјенама”.
А српском искону, духовном и државном чворишту, које се
непрестано завезује и одвезује у митском и историјском кругу
стварања и разарања док ”изгони воду из Ситнице” крвљу својих
синова, својој отетој темељној земљи посветио је више књига:
Жертвено поље – Бој на Косову, Божурово царство и Жертвено
Поље Косово – антологију песама о Косову од 1389. до 1989. У свим
овим књигама доминирају два рефрена – метафоре, у више вари-
јација. Први је: ”Крв изгони воду из Ситнице”, а други: ”Косово је
васионе рана”. Први је салио сам Војводић из оног уклетог кру-
га, који се стварносно, а не митски пречесто отвара и затвара и
нашом крвљу препира косовску реку пакла. А другу метафору
преузео је од Швајцарца Арџибалда Рајса, који је прошао српску
Голготу и вратио се да ослобађа Србију и остао у њој до скон-
чања. ”Косово је рана васионе” изрекао је Рајс, а цитирао Момир
у више песама, али и гномски поентирао сву метафизику страда-
ња, патње, бола, поклича и ропца, уздаха и узлета, Наде и Удеса
ове отете темељне српске земље. Колика ли је Косово рана васи-
оне овог смрдљивог америчко-европског поднебља данас ?
После ватроустих апотеоза Косову, попут ових: ”Косовскога
Христа крај је страшан”; ”Србија је село без Косова”, ”Косово је
кнез свих српских речи”, ”Од Косова нема лепше круне”, пара-
доксално и српској традицији и америчко-европској фамозној
историји (у којој је ”историјско” све што они превале преко уста
и бомбе!), Вратоусти Момир извија и оптимистичке алузије и
Српству и свету: ”Косовски бој ближи се почетку”, ”Неће Срби
проћи ко Хазари”. Војводићеве песме носе неку тајну ватру ”сун-
ца испод сача” и ”искре у кремену”.
Оним другим, описним именом, из наслова ове беседе и ком-
плетног представљања стваралачке личности и дела Момира
Војводића овде у Торонту, желимо да нагласимо да је он српски
Овидије из морачке Томе. Имао је и Ватроусти Момир свог им-
ператора и своју Тому. Император је Броз, а Тома Морача. Из
Мораче Момир извија свој песнички виј, ево, више од пола века.
А шта је ”виј” Момира Војводића? Не морамо нагађати, сам
песник нам је показао у својој истоименој збирци  коју му је
објавила Српска књижевна задруга 2003. године. У посвети, коју
ми је написао у поклоњеном примерку ове књиге када смо се
срели после две деценије, стоји: ”Радомире, виј је мој дах”. И
ништа више. Довољан траг до човека и песника. Док ишчтавамо
песме из ове књижице, откривамо да је Ватроусти Момир соп-
ственим вијом, извијањем језика у звучне слике ”дозивао уснуле
свјетове”, како сам каже. Виј је песников дах, звучна емфаза оног