Ловћен с капелом и Његошем

“Слава тебје показавшему нам свијет!
Хвала ти Господи, јер си ме на бријегу једног твојега свијета удо-
стојио извести из зраках једнога твојега дивнога сунца благово-
лио напоити. Хвала ти Господи, јер си ме на земљу над милио-
нима и душом и тијелом украсио; колико ме од мога дјетињства
твоје непостизимо величанство топило у химне боженствене,
радости удивљенија и велељепоте твоје, толико сам биједну суд-
бину људску са ужасом разматрао и оплакивао – твоје је слово
све из ништа сатворило, твоме је закону све покорно, човјек је
смртан и мора умријети.
Ја с надеждом ступам к твојему светилишту Боженствено-
ме, којега сам свијетлу сјенку назрио, јоште с бријега којега су
моји смртни кораци мјерили – ја на твој позив идем или под тво-
јим лоном да вјечни сан боравим, или хорове бесмртне да те
вјечно славим.”

Почетак Његошевог тестамента, 1850.

“Ја хоћу да ме сахраните у ону Цркву на Ловћену… То је моја
потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не за-
дате Божју вјеру, да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу
ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми
најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”

Његошев аманет Црногорцима, 1851.

“Када се мртав, болан, изнемогао, али на ногама и свечано обучен,
враћао из Италије на Цетиње, угледао је врх Ловћена, подигао
капу и рекао:Нећемо се више никада раставити.”
“Ову је цркву саградио владика”, како нам прича Медаковић, “у
тој намјери, да он буде сарањен у њој, на овој висини, која је нај-
виша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само српске земље
и сиње море”.

Милорад Медаковић, Цетиње, 1895. (из државног архива у Задру)

“Ти уздисаји били су за њега тешки, тиме више што је знава, да
српска држава, српска величина и слава нису пропали слабомоћ-
ном мишицом већ домаћим раздором славољубљивије великаша,
које је клео Владика у свему животу својему. Он ће их клети и на
ономе свијету, јер га косовска пропаст и издајство неваљалије
синова тиштијаше јако.”
“Ту цркву коју је подигао 1846. г. намијенио је Владика Раде за
своје вјечно покојиште, од куд духом својим да облијеће Србе, да
благиосиља добре и куне зле”.

Милорад Медаковић, Цетиње, 1895.

Драги дједови,
О Ловћену и Његошу или о Његошу на Ловћену, или о Његоше-
вом Ловћену или о Српском Пијемонту требало је да вам пишем
много раније. Видио сам их давних година, како поносни Ловћен
држи на себи, као на длану, капелу у чијим њедрима се одмара
најмудрија српска глава. Његош је уплео у себи владарство, вла-
дичанство и пјесништво. То је такав руковет ловћенске мишице,
одисај величине њих двојице, да нам свијет завиди. Ловћен је при-
хватио капелу на свом врху, а Господ је обдарио својом свјетлошћу,
тако да ова два српска великана држе посљедњи дохват највишег
брда у Црној Гори и најузвишенијег Србина којег мајка роди. Има
по свијету и брда и планина и камења и споменика од камења, од
мермера, од бетона. Има их који се виде далеко. Али нико нема
Ловћен, а поготову нико нема оно на Ловћену. Малу капелу, гдје
наш Раде пободе свој световни штап и својим перјаницима саоп-
шти: “Кад умрем, овдје ћете ме сахранити”. Ту да се сахрани, ту
да му почивају кости, да се душа одмара и да гледа своје Српство.
Јер с тога мјеста га је у небеса уздизао и хвалио, а и проклињао,
а за њим увијек плакао. Свијет је обишао Његоша на Ловћену и
Ловћен с Његошем. Људи су писали о та два горостаса: о Ловћену
и о Његошу. Захваљујући “Горском вијенцу” и његовом стварао-
цу, свијет се чудио и писао, на разним језицима, изузетно похвал-
не текстове, на стотине страна, покушавајући да опише Ловћен и
Његоша, да дочарају својим читаоцима како се то светско чудо,
тај склоп љепоте, уплетен у све оно што може само Господ пода-
рити, могао скупити на том врху.

“Већега и постојанијега споменика нема; пирамиде, гробови еги-
патских краљева шта су друго нег’ мале гомиле камења прем
Ловћенском врху, према томе Владичином споменику!? И кад на
овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати
два црногорска колоса: Ловћен и Владика”.

Љубомир Ненадовић, “О Црногорцима”, 1881.

Моји драги дједови, причали сте ми о Српском Пијемонту, али
нијесам довољно схватио како то изгледа, шта то значи и колико
је то вриједно. Колико су нам завидјели људи кад им се та љепота
појави пред очима, та висина снаге и симбол српства им се заледи
у плавом оку које нема толико боја да опише љепоту, мјесто, ви-
сину, поглед. То је само могао Господ драги да споји у једно ове
двије величине – Његоша и Ловћен – па кад се то ујединило, онда
је само могла Божја рука да награди Црну Гору и свеколико