Борис Лазић
Тихо, тише
Тихо, тише, починуо је
Духа светило сад управља
К другом и другојачем
Које слутња и заум нама је сад
(Нама, који ридамо)
А милост и мир њему рањеном
Живети, аутентично живети, писао је
А бити сведок ствари често противречних
А једнако лепих и кобних
Кусати
Студене ватре, студени блесак
паклени наум ближњег
Заривен у срце најмањих, по речима Христа, од ових
Тихо, тише, починуо је
Ово мало светлости, ово мало светости
Кобне, заграничне, које даривао je
Сричемо, чак молитвено, сад
(Чин иноверан за модерне,
Какви јесмо, отупели пред цинизмом
И ћутњом и срца властитог)
Славивши светe чак и поругом
Јер поруга израз јест свесне свести
Прекор путем кога светост посвећујеш
О трпки монаше, о нови страдалниче
(Да уприличим тe, иако недостојан,
Али ради твоје благости, у израз негдашњег певања),
О Новице
Почивај, песниче,
Сабравши у се сву ту глухоту, сву немоћ,
И сав пламен
Озарив нас светилом стиха чистог
Тихо, тише, починуо је
Сад тајна су места, мркла, скровита, тајна прибежишта
С кoјих отиче нар твог уздаха
У срца наша,
О Новице
Драган Јовановић Данилов
Древни учитељи
Увек изнова враћају се у наше дане
древни учитељи, шкрти у речима,
понешто уморни од тешког посла кога су,
ваља признати, обавили.
Обдарени даровима достојним богова,
у сумрак пролазе агором, или шетају обалом,
далеко од расипне разоноде светине
и бучних пијанки из смрадних крчми.
Древни наши учитељи, стари пророци, сведоци
будућности, живели смо у добу неразговетнијем
од снова; сада у вашим неизговореним речима
тражимо одјек.
Јер, све постаје видљиво кад се сагледа
из исхода самог: неће нас нигде бити без вас,
древни наши учитељи. А опет, пропашћемо
ако не разрушимо ваша сјајна краљевства.
Срце
Ми смо срца која Бог ствара
у својој елоквентној тишини.
Напаћена и понизна срца.
Срца лишена земаљске љубави.
Нечујна срца и срца звездана.
Камена срца и срца која горе
јер је у њих управо ударио гром.
Срце је дивни, неисцрпни музеј.
Оно може бити и пусто острво.
Читава једна библијска поворка
иза срчаних залистака се скрива.
Жена која те воли котрља твоје
срце до скривеног љубавног кута
одакле се испловљава ван света.
У трудници која носи близанце дамарају
три срца. Жабац што седи на обали баре
као Буда, има срце. Слепи мачићи
налик на лепљиве пупољке спавају
у прозору крај саксије с мушкатлом –
и они имају срце. И зечић у снегу.
И гавран на ледини. И миш има
срчану склопку. Што си у даљини
тражио, ту, у близини, си пронашао.
Срце је орган вида; спиља која све одјеке
прима у себе да тамо дуго трају.
У срцу крај с почетком затвара круг.
И у мртвачком сандуку бићеш са својим
срцем, угашеним попут звезде.
Јер, срце у свему препознаје себе.
Жито класа, жена доји своје дете,
а твоје срце ти каже: недеља је, ноћ.
Буди са мном. Не излази одавде.
Слепи прозор
И разговор се наставља као да није
ни прекидан.
Моји се крилати снови сплићу високо
у гнезду над понором.
Све ређе пишем и објављујем песме.
Не огрћем више пустош собом.
Путопис ми није важнији од пута.
Море на мапи и сама мапа – нису једно.
Више нисам слеп као јунак
окруњен победничким венцем.
Девојчуре здраве као јегуље,
што у сумрак вијају градом у зениту
својих моћи, о, небеса, нису никаква утеха.
Осећам у себи ноћ и у њој не видим
звезде; свет је постао сличан отвору
кроз који тамничар завирује у ћелију.
Постао сам луд од жаљења за непознатима.
У теби, пустињо, мерим време, и учим
да се чувам твог савршенства.
Видео сам све, а пропустио најважније.
Најбоље ће тек доћи као удаљена тутњава
невремена.
Шта нама, праху, може бити ускраћено?
Ноћ уплакане библиотеке
Не остаје ништа друго до кајања због онога
што сам написао. Сазревам споро са облицима
подареним стварима и доносим плодове у касну
јесен. Светац сам онолико колико то не желим
да будем. Бејах жица виолончела. Летео сам
као вилин коњиц изнад светлуцаве воде.
Привијао сам се уз књиге песника, као уз скут
мајчин. Нема тог бића у коме нисам био.
И хладни океан је моја библиотека и крчма
на лошем гласу, где севне оштрица ножа.
Од зечића што ноћу претрчи испред фарова
аутомобила и изгуби се у шуми као неугашена
жеља – и од њега сам учио; и од рибе што
засветлуца окрећући се у брзацима на бок.
И од твог гласа, налик на пламен свеће.
Не заборављам баште, влажне и рашчупане од
ветра. Јутра богата пустоши, кад се из неке
тамне шкртости стане ширити свет у коме нико
нигде не стиже. Граница између нас је невидљива.
У извесном смислу и непријатељи моји мени су
драги и ја се за њих молим не бих ли одржао ову
напорну равнотежу. Не постоји рам који може
уоквирити ово платно. Тамо где пребива немир
детета и где светлуца оно неизговорено, тамо је,
могуће, моја библиотека. Тек неисказана радост
има прсте у којима се искушавају крила. Ти, који
све ствари чиниш могућим, као неко мало псето
узми ме у наручје! Огреј ме у овим данима
окованим ледом и учини да свака моја реч буде
једино могућа.
Писмо једног старца Сузани,
или студенткиње књижевности
излазе из зграде филолошког
факултета у Београду
Око мене појавиле су се и неке друге очи.
Прелепе студенткиње књижевности,
будући тумачи библијске суштине поезије,
излазе из зграде Филолошког факултета,
као да су пошле на плес, носећи на лицима
сјај Атлантиде.
Очито, превише оштра, пренаглашена слика.
Доскоро, седеле су у библиотеци нагнуте над
великим књигама светске књижевности,
а сада, ево их, излазе напоље да би довеле
у питање све наше истине за које смо веровали
да смо их тако супериорно открили;
да би, на ивици панике, нарушиле ред у граду
и пробудиле наду, али не у мени.
Оне су ту, разливене у улице града,
као младе пастрмке у језеро,
величанствене и привлачне, а можда и окрутне,
да би ме подсетиле на оно што ми никада више
неће припадати.
Непостојане као високе сеобе облака,
прелепе студенткиње књижевности нису више
девојке које памтим као немирне утваре;
кроз њихов смех и радосну цику, моја епопеја
одустајања постаје сазнање.
У овом свету истрошених вредности, оне,
свакако, проширују поље смисла, и не знајући.
Сада су се већ изгубиле из видокруга, али
ја знам да снажне, младе кости што држе њихова
тела, још увек пребивају ту, у мојим грудима,
сачињеним од утешних речи – камења баченог
у бунар иза облака.
Чувар бележнице
И ова ће бележница једном постати архив
пешчаних дина, дневник умножених хлебова.
И ово тело напуштен рудник настањен
ноћним птицама, нечујним и тамним као вода.
Овај мали, округли град биће без мене
и клупа у парку где сам као дечак читао Рембоа.
Твој длан лагашан као врапчић, мириси
што лудују у крошњи јоргована –
све ће то остати без мене, једном.
Моја дубока соба и антикварница у којој
сам данима прекопавао по старим књигама.
И ова лампа под којом сам читао као монах,
некој ће другој души осветљавати странице књиге.
Као сова у својој дупљи, продавац ће и даље
чамити у киоску где сам куповао новине.
Пензионери ће слагати домине испред
содаџијске радње, из голубарника ће се
дизати летачи, а ја ћу наставити
да куцам у срцима мојих кћери, ходаћу
светом њиховим савршеним телима и гледати
велике градове њиховим видом,
под будним оком неког уплаканог сведока.
У плачу, душа, гошћа у стихији, претвара се
у лествице што воде ка небу.
У овом пустом пределу, зора је већ тако
стара; гаврани доле на ледини испод мог
прозора то знају – они су јак, црн народ
који још није потрошио своју повест.
Вратио сам се из праха, богатији за
још једну одисеју одустајања.
Касарна је празна, а неки глас врши прозивку.
Милица Бакрач
Царица Милица
Због силне снаге што не клону Ти душа,
Анђео Господњи да л’ ти можда јави,
Царице драга, да Те Мајка слуша
А ти појеш, тужна, Лазаревој глави
Речи миле, сетне, те птице рањене,
Истину и чемер да удова оста…
Црни страх док памтиш Лазареве зене
У земљи што снију, а та замља поста
Мученичке крви вечно светилиште,
И вечна голема колевка и рака!
Лазареву сабљу поколење иште!
И искру једну из свеопштег мрака…
Царице, док Теби певам ова слова –
Убоги нам Срби иду са Косова!!!
Вуков запис
Аз, буки, вједи, глагољ – записа Рука,
док плач и колевку Неко створи,
Неко ко отхрани и окрепи Вука
да руком бележи, устима говори.
Па посла запис по вредноме слуги,
да га сачува и господару преда,
и рече – за то писмо није нико други
до верни Срба, светосавског реда.
Док вредни слуга дуге пређе стазе,
да сачува прошло за будуће време –
не даде запис силнима да згазе!
Он дарова роду драгоцено бреме!
Да се по њему увек препознамо,
и од неверних да га сачувамо!
Ђорђијево копље
Брату Драгану Ненезићу,
На Ђурђевдан, 2007
Ђорђијево копље да ми носиш, сине!
Од материнског страха око ми не спава!
Родих те да растеш, а не да те вине
Ђорђије, потомче, аждаја троглава!
Инокосне она и нејаке вреба…
Ја ти вранца ипак, храним, лакоскока!
Еванђеље памти, сети се да треба
Врага, снажном руком гађат’ из доскока!
Ово ти казујем пред свећом воштаном!
Кандило док палиш сузу пустит’ нећу!
Ова душа ми је с непреболном раном…
Па уместо, сине, да ти појем срећу,
Љубав и Веру, ја ти у твом крају
Ево, копље пружам да чекаш аждају!
Косовка девојка
Косовка девојка – обећах да ћу бити!
Одважно испевах песму о вину!
Сад смо сви неми, и сви ћемо се скрити…
О бојном пољу ћутимо истину!
Вртим се, тражим ратнике и вође,
Кондиром својим лека да им пружим!
Ал’ целим телом само немир прође!
Да ли да заплачем, клонем ил’ затужим?
Ево, кажу, ово наше поље није!
Вожда нашег нема да би први стао!
Ово је предео где се бој не бије…
Језик и веру Господ што је дао
Која ће, Милоше, снага да заштити?
Ако на нас мотриш, заплакаћеш и ти…
Лепота
Лепота Девојка ливадом крочи
И босих ногу откосе гази…
Хеј, кошче вредни, подигни очи!
Удахни росу, Лепоту спази!
Јер та Лепота, гле, чуда нека
Крчаг ти носи… Скоро ће подне!
Док ти се примиче из далека,
Шапни: ево ми ливаде родне!
А тебе посао занео целог!
Не гледаш, не чујеш од косе поја…
Ил’ слеп од Лепотиног лица белог
Господа молиш да ливада твоја,
Још овог златног, пурпурног лета,
Лепоти дарује јастук пун цвета.
Душица Ивановић
Групни наступ са радњом
У амфитеатру
Под отвореним небом
Наступамо уиграно
Ти и ја у дуету
Додељене су нам улоге тешке
Глумимо као да нисмо глумци
Формом неспутани
Живимо као на позорници
Испод кулиса и иза шминке
Симултано
Разбијамо живот у парампарчад
Оно што видим срцем
Тамо где не почиње
И где се не завршава
Где простор време не зачиње
Где време простор не заузима
Тамо
Ставићу речи као каријатиде
Тачке и зарезе као сводове
Под небом што се распростире
У недоглед
У кући без темеља
У собама без зидова
Постоје само бескрајни прозори
Кроз њих гледамо
Срцем, не очима
Себе као у огледалу
Ни на небу ни на земљи
У непомичну површину језерску
Јутрос се уселило небо
Отворило
Невидљиве капије
Па се загледало у себе
И помислило
Никада још свет није видео
Толико плавила у својим водама
И никад птице селице
Нису мењале
Своје путање устаљене
Да би се ту одмориле
На ушћу облака у воду (или обратно?)
Крај непомичне површине језерске
Јутрос сам стала зачуђена
Задивљена
Густом тишином шуме
Па уобразила
Да висим над водом
Наглавачке
Реч међу зубима
Неко се роди с грмљавином у ушима
Неко кроз живот пролази носећи
Две главе завађене на раменима
Други пак тишином свет око себе пустоше
Потроше све што на звук наликује
Не знам где припадам
Нема ме ни у једном од ових светова
Не говорим језик грома ни ћутања
Ја овуда само случајно пролазим
Држећи реч чврсто мећу зубима
Твој и мој бол
Треба превалити миље
Пронстранства широка
Раздаљине
Да би се срели и упознали
Твој и мој бол
Подићи слушалицу
Слушати, знати
Нежношћу такнути глас
Везати у нераскидив чвор
Твој и мој бол
Отворити срце
Бране подигнути
Пустити, дозволити
Да се излије
Твој и мој бол
Срето Петрић
И круг се затвори
Као још мали у засраној хали
На љетњој жези и чудачкој спрези
Сна и бивших сјећања
Уз рафале и смрад дима
Рађах се страдах и још ме има
У ритму ковова и рески уздах откоса
Моје ми ливаде љепоту своју губиле
Мене су дружбенице моје љубиле
И из чучећег става ме дизале
На крила времена
Изнад побједа и пораза
Гдје је крв истином људском родила
И на сточна појила
И над јечменим њивама
И септембарским шљивама
Измаглицом јутарњом ме задојиле
Па што видим – не видим
А вибрације препознајем
Па знам када ме чељусти вребају
И ближњи када ме требају
И неоране њиве када очајавају
И руке плодилачке дозивају
Знам када изгарам и очи затварам
И оплакујем а не разумијем
Шта се то уистину дешава
Над овом џунглом немара
И зеленом пустињом уздаха
Моја је памет немушта а гура ниушта
Сво своје биће и стремљења
И ограда око понора од моје туге подрхтава
Па дозивам Господа да ми пошаље доктора
Јал’ мени – јали моме гледању
Само овакав не могу
Прљав у чисту постељу
И молим за громове да спрже корове
И олујне пљускове да прочисте докове
Ове свемирске бродице која нас држи изнад бездана
И тако чисте и новорођене
Да нас небеском дугом заодјене
И у сан меки пошаље на лепршаво-бијелој постељи
И док под овом граном глоговом
И над водом сад поганом
Борим се сам са собом
И гледам се а не видим
Да сам иста књига у два издања
Послана под ово сунце читања
Да се прочита и покаже као досада
Или најбоља објављена верзија.
О сијачима зла
Јеси ли зато Боже ријеч створио
И у темеље је свијета ставио
Да би нас том ријечју мучили и варали
Они што су Ти се од тора отргли
О Боже шаљи докторе у бјесомучно поднебље
Да огњем и славом лијече – као Ти ријечима
Ове намножене бијеснике који се бијесом множе и рађају
Да прогледа, опет, стадо Твоје, у љепоти Твојој, очима
О Боже што је претешко бреме на леђима Твога магарца
Оног што си у народу оставио када си се кући вратио
Па сада служи курвама јерусалимским, док ти се твоји свађају
Коме си првом ноге опрао, као да ни један ништа није схватио
Колика је твоја ријеч… О, Господе,
Покажи је овима што је растачу на слогове
И у појасу их крију као злочиначке ножеве
Да би их браћи у срце зарили док је ушима очекују
О, Господе, оздрави ово труло коријење
Па да рађа здраве и укусне плодове
Које ћеш на јавној вечери појести
Када сиђеш у своје вртове.
Плакање у молу
Дашак љетне, суве тишине
Кантар јаве
Кад терет падне а ти устанеш
И погледаш у ведрину
И облаци небески су ведри
А ти лелујаш
Изнад свијета и испод неба
И срце те обујми
Прогута
И сав си срце
А из срца суза
Пуна топлине и вјере
Опрала ти поглед
И видиш што не видиш
Тајну како цвјета
И како се скрива грчевима свакодневнице
Прими ме сузо у плакање твоје.
Мирис душе
У вртовима сунчаним страдам
Гдје боје и мириси маме
Своје сам очи и плућа своја дао
А цвијеће ставио у јаме
У вртовима Божанским, клечим
Гдје, кажу, звукова нема
А симфонија у вјечност опомиње
У снове и пространства дријема
У вртовима њежним и неспретним плачем
Рекоше вријеме је стало
Својим страховима дубоким зарезују
Кане га убрзати мало
У вртовима који имају, слутим,
Све оно што у страховима гине
Не види комедијант уздахе залуда
Гледајућ’ одозго са бине
Вртове сјетне и неспретне, ћутим,
Ставише у своје њиве
Прилагодише им, жељи покрете
А они престаше да живе.
Миле Медић
Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште
Повратак
Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште није био изненадан. Три
краљевска гласника са Свете горе најавила су његов долазак.
Први краљев гласник јавио је у младо прољеће да ће Бијели
Ждрал стићи у жуту јесен.
Други гласник јавио је Љубани да је Бијели Ждрал испловио
са Свете горе и да се у царској галији навезао из Уранополиса на
дебело море заједно са својим Црним Бралом. Сам Сава Немањић
испратио их је до луке и благословио њихов повратак кући мо-
литвама и сузама својим.
У јесен жуту трећи краљев гласник дошао је у Љубиште да ви-
ди је ли се Бијели Ждрал сретно вратио, али њега није било, ни-
ти гласа о њему.
Кад год је Бијели Ждрал слао кесу својој Љубани, морао је са-
држај кесе показати Сави. Сава је сваки пут вадио из кесе по је-
дан бакрењак, дизао га изнад главе и смијешећи се показивао
Бијелом Ждралу.
На ове моје очи задивљене бакрењак се у Савиној руци пре-
метао у златник. Засијао би у његовој руци и кануо у кесу као
капља жеженога сунца. На растанку у луци капнула су у кесу из
Савине руке три жежена дуката.
Чим је сишао са лелујаве галије на чврсту земљу, клекао је и
пољубио милу своју земљицу, за којом је сузице ронио у даљини
и туђини.
Узјахао је Црног Брала, што је ријетко чинио, сем када је био
много љут на Брала свога што га је својим неподопштинама
увалио у многољетне невоље и покоре. А Црни Брал је бивао све
слабији што су се више приближавали својој кући у Љубишту,
селу зачараном.
Црни Брал се једва мицао.
Кад су дошли близу куће, на мјесто гдје га је монах Сава каз-
нио, Брал је клекао на зелену травицу и заплакао својим круп-
ним коњским сузама.
Њиштао је болно и тихано, па испустио своју добру коњску душу.
Бијели Ждрал је неутјешно заплакао и погнуте главе пошао
према кући. Али, његовој радости и весељу није било краја када
га је иза првог шумарка сачекао његов брат, Црни Брал, у чело-
вјечком подобију.
Послије толико година видио га је опет у његовом човјечијем
облику. Црни Брал је рзао и њискао од радости као коњ. Имао је
оне исте своје велике коњске зубе, бујну гриву црне косе и онај
исти бијели прамен изнад лијевог ока. Да сад није стајао на двије
ноге умјесто оне четири коњске, да није имао опанке умјесто
копита, нико га не би могао разликовати од коња. Репа није имао,
мада му је хаља позади висила као реп.
– Црни мој Брале, ево одужисмо ми своје гријехе нашему дра-
гоме Богу и нашему доброме Сави Немањићу. Сад нам је овдје у
Љубишту бити и человјековати.
Девет синова Бијелога Ждрала
А у Љубишту је Бијелог Ждрала чекала његова вијерна љуба Љу-
бана са девет синова.
– Окуда теби, вијерна моја љубо Љубана, девет синова кад је
твој вијерни муж Бијели Ждрал за сва та дуга и предуга љета ока-
јавао своје гријехе по Светој гори Атонској?
– Долазило је много гласника и гостију од тебе из Свете Горе,
војника, монаха, трговаца, путника и скитница, просјака, убогих
и сумасшедших, мени на трпезу и постељу. И тако, вијерни мужу
мој, Бијели Ждрале, док си ти по Светој гори годину по годину ока-
јавао своје превелике гријехове, Бог те је овдје у Љубишту из годи-
не у годину обилно награђивао највећим Божијим даром, једним
по једним сином, све док те није обдарио са ових девет синова.
– А реци ми онда, вијерна и мудра Љубо моја Љубана, како је
могуће било да ја са Свете горе Атонске добијам синове у Љубиш-
ту, испод горе Вилогоре, у Рашкој?
– Све је могуће, вијерни мужу мој, Бијели Ждрале, све, кад си ти
на Светој гори Атонској, а ја, љуба твоја Љубана, у Љубишту, ис-
под горе Вилогоре, у земљи Рашкој.
Чезнула сам за тобом и у сузама сваки дан Бога молила да ми
дођеш. Бог ми је, хвала му, услишао моје и твоје пусте молбе. До-
лазио си кад год сам те се зажељела. Немој ми сада говорити да ме
ниси желио и да ми ниси долазио кад год сам те дозивала, не знам
више да ли у сну или на јави, али ова дјеца наша су живи свједоци
наших чаробних сусретања, и то не једно дијете, него девет пута
по једно, све самих девет јуначних синова.
Плакала сам што ми никада ниси ништа доносио у доласку
са далека пута, нити си ми шта остављао при одласку, плакала и
сузе ронила, све док нисам осјетила, како то жена осјети, да си ми
донио и у тијелу оставио живот, и тако девет пута, девет живота,
а ти ми сад реци има ли већега дара од живота, мужу мој, Бијели
Ждрале.
Бијели Ждрал је био удивљен бесједом своје душевне љубе Љуб-
ане и почео је да сузе точи низ образе. Удивило га је то што га је
љуба Љубана у својој причи чинила равним боговима, творцем и
даваоцем девет живота на земљи.
Ко ли је икада разлучио у животу шта је прича, а шта ствар-
ност, шта сан, а што јава. За оне који су то знали разлучити, Бијели
Ждрал никада није марио. Да би разлучили једно од другога, они
су морали убити или причу или стварност, убити сан или јаву.
А какав му је то живот само са голом стварношћу или само са
пустим сном! За њега је живјети у причи увијек било љепше него
у стварности, а живјети у стварности било је лијепо као у причи.
Он се тога двога никада није лишавао.
Травањ
– Први пут си ми дошао у зеленоме мјесецу травњу, кад трава као
вода наиђе и потопи све наше Љубиште зеленим валовима својим.
Валови травни били су велики на вјетру и ударали су ме по боко-
вима и до појаса. Љуљала сам се кроз траву као лађа на вјетру. И
све се њихало у мени и око мене, и земља, и утроба, и сунце на неб-
у се заљулало. Пала сам на леђа у траву као у лађу на узбурканоме
мору. Ти однекуда паде по мени, или с неба, или из земље – не
знам право.
Дуго смо се љуљали у трави. Ти ми не рече ништа, ја не могох
ништа рећи, ти оде у своју Свету гору, ја остах не знајући јесмо ли
се срели и видјели, или то би само жеља пуста моја и твоја.
Само знам да сам се послије тога дуго љуљала у ходу и послу,
све док у колијевци нисам заљуљала нашега првога сина Траваља.
Само, реци ми сад, мужу мој вијерни, јеси ли ми тако био и
тако долазио у сну или на јави.
– Право да ти кажем, вијерна моја љубо Љубана, био јесам и
долазио јесам, само не знам би ли то у сну или на јави, на облаку
или у трави, али јесам био, јесам долазио небројено пута. Сада,
кад ми казујеш што је бивало, мени све то није непознато. Јесам
био, али нисам знао ни вјеровао, а сада вјерујем. Све је у мени
бивало у длаку исто тако како ми ти казујеш, баш тако: велика
трава, велики, али топао вјетар и љуљање велико, велико љуљање.
Жуд
– А ово је други наш син, Жуд. Он је од жуди настао, од жуди за то-
бом, жељо моја, мој вијерни мужу, Бијели Ждрале.
Сузе сам ронила оне вечери јесење, наслоњена на окно, у којем
је сједио пун мјесец жут. Крупне су ми капи из очију капале под
окно, а ти бијаше доље у обличју просјака. Сјећаш ли се како сам
те измолила од пунога мјесеца? По њему ми дође. Ти ми се одазва
без ријечи и приђе ми тужној и уплаканој с леђа, јербо ти лица не
видјех на оној мјесечини. И опет ми се заљуља сва кућа, и пун мје-
сец у окну, и све звијезде на небесима. Тако смо заљуљали нашег
другог сина Жуда.
Сјећаш ли се тога, мужу мој, Бијели Ждрале, сјећаш ли се круп-
них тих суза мојих на твојој коси?
– Сјећам се, вијерна моја љубо, Љубана, као кроза сан. Ко се тво-
јих очију крупних не би сјећао? Оне су ме вазда по свијету водиле.
Кроз њих сам сав свијет гледио. Из крупна ока крупна суза капне.
Тако сам ти вазда прилазио, и по јарком сунцу и по сјајној
мјесечини. Само не знам, вијерна моја љубо, Љубана, је ли јава од
сна смућенија, или је санак од јаве бистрији. Сном се јава са мном
поиграва.
Властимир Станисављевић Шаркаменац
Грачаница
Маслачак је могао једино да се одува. Прозрачне лопте биле су му
толико нежне и повредиве да би се, већ у покушају узбирања млеч-
не дршкице која га носи, баршунасте кугле растакале и нестајале
однесене и најмањим дахом. На ливади таквих маслачака, на дес-
ној обали Роне понад Авињона, у сенци Централног масива, уснула
принцеза Хелена пробудила се уз чудну песму ромских младића
и девојака, који су се купали на реци, и сањива, тако лежећи, из
близине раздувавала маслачкове главице и не покушавајући да
их убере.
Латице лакше од Хелениног даха биле су однесене преко реке
на леву обалу, а потом и даље на исток ка српским земљама, док је
девојка остала на ливади да још једном утоне у сан и досања нај-
чуднији и најлепши сан свога живота, који ће, нешто касније, кад
се уда за српског краља, управо њему и да доприча; најчуднији, јер
је у њему било само једна половина, а најлепши – јер ће у животу
сусрести онога који је сањао његову другу половину.
Ромски младићи и девојке били су већ пет векова на путу од
Индије ка Андалузији и, познајући прихваћен српски православни
обичај купања на реци у ђурђевданско дневље, тога су дана, 23.
априла по јулијанском календару, само још једном поновили леп
српски обичај да се момчић баци у вир и ухвати понети венчић
од траве и цвећа, који је девојка, кад га је оплела, хитнула низ воду
да види који ће младић за њим запливати. Када се младеж у дугом
каравану с континента на континент толико зарадовала животу,
преправила је обичај и након показивања ко је коме наклоњен, та-
ко што су враћали мокар венац на главу изабранице, увела адет да
се потом сви окупају наги, и то тек у сунчев залазак.
Принцеза је о томе имала толико јак утисак да се у свој дом, на
истом путу, враћала са ромском чергом предвођеном младим Ро-
мом Ангаром, чија је мајка гатара погледала у Хеленин длан и про-
рекла јој удају за краља и рађање два сина – краљевића.
Заиста је ускоро војводски дом Куртенејевих у Авињону био на-
паднут и опљачкан од стране каталонских пирата, који су три ве-
ка у овом делу света били најнепожељнији гости на капији.
Оставши без оца и три брата, који су часно и до смрти бранили
војводске дворе, Хелена бива збринута код ујака Карла Анжујског,
краља Италије, који ће је због још веће удобности и сигурности сме-
стити код старије јој сестре Марије, жене млетачког војводе, у
Драчу, где ће се накратко задржати на свом путу за латицама мас-
лачка, ка истоку.
Неко је, такође у Драчу, за тренутак стао у свом, пак, походу ка
западу, тако да је принцеза могла да га сретне. Био је то српски
краљ Урош Први. Веће радости за богату и чувену принцезу, ко-
јој је други ујак био нико други до француски краљ Луј Свети Де-
вети, није могло бити, до кад је чула да и Урош сања један поло-
вичан сан, у којем види оно што принцеза не види. Наиме, она је
увек сањала чудну грађевину од земље до симса, а он кровље, купо-
ле и кубета. Она је по зидовима грађевине видела у сну два муш-
карчића, једног при земљи, а другог на симсу, а Урош је у силној
маси кровова и једног кубета са крстом, које се пењало до неба,
видео и главу дечака са симса како се промаља. Обоје су били га-
нути до неверице што су се у тако великом свету, на волшебан на-
чин, заиста као по речима пророчице, сусрели као да је Бог бри-
нуо о њима.
А пророчица, Ангарова мајка, истински ће се доказати у доб-
рој видовитости кад се Хелена, отада називана Јеленом, уда за
краља и кад заиста роди два сина. Онај први, што се од темеља
зидова не беше много одвојио ка висини, био је старији Драгутин,
како су родитељи удружујући две половине сна у један целовит
протумачили, а онај са симса, што се беше упутио ка куполи под
небеском капом, бејаше млађи Милутин, који ће остати 38 година
на српском престолу и готово сваке године направити, дозидати
или обновити по десетак цркава, од најмањих поправки до изград-
ње највеће од њих – Грачанице.
А Грачаница ће настати под најчуднијим околностима да би из-
гледала онако каква и данас, после седам стотина година, стоји и
одушевљава свет, са малим изузетком само оних који никада нису
могли духовно и културно да одрасту. Наиме, мајка Јелена, која је
знала и са људима и са Богом, а нарочито са краљевима, сину ће, у
тренутку његове највеће моћи, дати савете да не зида прерано сво-
ју гробну цркву у Бањској, већ да се посвети некој задужбини, ка-
ко би је имао као и сви његови преци Немањићи. Говорила би му:
– Драги мој сине! Да, зна се! Круна сија на глави као да сунцем уз-
носи човека до неслућених висина, али, драги мој краљу, чијем сам
краљевству и ја поданик као и сви други, та круна зна бити теш-
ка толико да те може повући у, исто тако, неслућене дубине, које
се на српском језику зову понори пакла. Гледај, јуначе и човече, да
подједнако носиш човечност и разумевање за људе, као што за њих
носиш силу и моћ, али да разликујеш шта је за кога! Нека ти сила
станује у мудрости, а одлучност у доброти, али нека ти над свима
четирма, не чак далеко на небу, већ одмах ту, понад главе, станује
Бог и усмерава те и добро даје да их све четири разликујеш! Твоја
мајка ће ти уз Бога и у Богу пружити помоћ у ономе што не знаш,
и забрану у ономе што не смеш. Ако те срце пресмело понесе, обра-
ти се Богу, а ако те побожност превелика збуни, обрати се мајци!
Увек је рано да се мисли на одлазак, као што је увек касно да се на
време почне једна задужбина.
– Мајко, највећа си међу свим краљицама, као што си највећа и
међу свим Јеленама! – изусти одсечно Милутин, који никада до
краја није могао да поверује у мајчин искрени прелазак у право-
славље, па дорече:
– Задужбина мора бити таква да се по њеном изгледу, облику,
положају и духовном упливу на вернике већ на први поглед мора пре-
познати њен ктитор, а ја, ево, на власти готово онолико година
колико сам их имао и кад сам сменио брата, још не видим какву
бих богомољу свога живота подигао.
Ту довитљива и прагматична мајка, као што је то увек чинила,
дочека свој тренутак да је саговорник, макар и краљ, упита оно
што би она управо пожелела, те бирајући речи да у овом часу
звуче мудро, рече:
– Мој најбољи сине међу краљевима и мој најбољи краљу међу си-
новима, твој уважени отац и ја, твоја мајка, сусрели смо се пред
Богом како бисмо ујединили наше две половине сна, које смо, сваки
за себе, сањали. У том сну је цела наша ужа породица, твој брат и
нас троје. Али, ако су значења сна различита, опет по српској “а
Бог је истина”, онда је свакако истина то како изгледа грађевина
коју смо сањали. Најпре сам мислила да је то нека чудна кућа, али
по мојој посети зету, Маријином супругу, у Венецији, и према изг-
леду цркве Светога Марка, схватам да је сањана грађевина ниш-
та друго доли црква, али посве другачија. Кад сам схватила да ми
је твој покојни отац веома сликовито пренео свој сан, ја сам из
Драча довела неимаре, а из Барија архитекте, који су према на-
шим приповедањима правили макету, по мом опису од темеља и
земље па до симса, а по очевом – читаво кровље са куполама. Маке-
ту сам проглашавала успешном тек кад сам билa задовољна оним
што видим, односно тек кад она личи на сањани облик. Ја сам за
свој део сна макетаре враћала ређе, само онда кад би грађевина по-
чињала да одаје утисак западне цркве, али за оца сам знала да би
чешће био незадовољан, па сам чешће и понављала израду. Тек кад
су мајстори разумели да је он сањао византијско кровље и кубета,
лако је била завршена огледна конструкција. У мом летњем двору
у Брњацима макета је похрањена на скровитом месту. Молим те,
сине да, чим узмогнеш, одеш тамо и видиш то здање – сневани дар
твојих родитеља. И то чим пре будеш могао, јер нико не зна свој
сутрашњи дан. Толико сам сигурна у њене византијске форме да
би са собом могао повести и пећког архиепископа, па да се и он
увери у православни стил грађевине.
У размеђу два века Милутин је дуго и узастопце одлагао пут у
Брњаке, а још дуже да заиста погледа у малом представљену црк-
ву, која му је била донесена.
Тек доста година касније, кад су нишчи испунили чело трод-
невне посмртне поворке његове добре матере Јелене, пробијајући
пртину неодступног фебруарског снега и великих намета, од двор-
ца до гробног места у Градцу, Милутин је све опростио мртвој мај-
ци и, прекоревајући себе што то није учинио раније, дао реч да
ће одмах погледати макету. Сетио се мајчиног упута да, пошто је
већ саградио гробну цркву за себе у Бањској, мора подићи и своју
задужбину. Одлука је пала. Сан његових родитеља био је део и
Димитрије Станишић
Господин Монтголфиер
– Да се ниси усудио ни да мислиш о томе! – рече љутито Мариола.
Никола полази у први разред, Светлана у киндергарден, а ти нам
нудиш “великодушно” викенд у Торонту! Јеси ли полудео? Ми смо
на велферу, Раде!
– Али, Мариола, аутобус није толико скуп! Ако мало боље ште-
димо, можда ћемо успети да приуштимо мало забаве… нашој… де-
ци… себи, Мариола…
– Ааааах! – рикну Мариола као звер. – Да штедимо боље! Једва
покривамо станарину и храну! Не можемо чак ни ТВ да купимо!
А ти хоћеш забаву! Ја ћу се забављати кад моја деце буду имала све
што им треба!
– Наша деца, Мариола!
– Да, наааша деца! Деца чији отац има главу у облацима. – рече
очајно Мариола.
– А, можда… ако ја…
– Ако ти – шта? Да чујем ту бриљантну идеју! У Канади смо већ
шест месеци, а ти још увек немаш посао. Можда овог пута имаш
нешто заиста паметно у твојој глави?!
“Шта се то десило с њом”, помисли Раде. “Постала је ужасна го-
ропађница. У Сарајеву је била к’о мелем на рану. А сада…”
– Слушај, Мариола, – поче Раде озбиљно, али не дижући глас.
– Ја сам у школи сваки дан, али мој енглески је још увек прилочно
слаб. Да кажем, недовољно добар. Ја сам професор историје и не
могу очекивати да добијем свој посао овде. Решио сам да покушам
нешто друго.
– Већ је и било време – рече Мариола патетично.
– Јуче – поче Раде пажљиво – разговарао сам са оном госпођом
што држи “Дели шоп” на Бајворд маркету. Знаш, ту рад…
– Знам! И?
– Питала ме да ли бих могао да радим као молер за компанију
неког њеног пријатеља. Почео бих сутра. 10 долара на сат.
– И? Какав је био твој одговор – брзо ће Мариола.
– Слагао сам! – изусти Раде са киселкастим осмехом.
– Како то мислиш: Слагао сам? – упита Мариола нестрпљиво.
– Фино. Слагао сам. Рекао сам да сам у Сарајево радио као мо-
лер двадесет година.
Мариолу је ово докусурило. Буљила је у њега без иједне речи.
У браку су већ двадесет година и Раде никад није лагао. Никад!
Волела би кад би и она могла да буде увек тако поштена. Ово са
Радетом је нешто сасвим ново и озбиљно.
– А како ти то мислис да радиш тај посао? Осам сати дневно
без икаквог заната?
– Ма, није то ракетна наука – рече Раде самоуверено. – Све што
треба да радим је да замочим четку у фарбу, размажем по зиду.
И то је то! На крају дана – 80 долара у џеп! Не треба ми никаква
молерска диплома! Доказаћу радом да сам у стању да зарадим тих
10 долара на сат! – говорио је Раде гласније као да је настојао да
убеди и себе у исправност ове одлуке. – Ко зна!? Ако будем добар,
за неколико година, можда отворим и сопствену фирму. “Радетов
молерај”, или “Европски фарбани зидови”. Све што је европско
овде добро пролази. Или “Раде и син!” Не! “Раде, син и кћерка!” По-
родични бизнис, с колена на колено!
– Трас! – Врата се залупише снажно. Мариола је изашла са децом.
И док је тресак врата још одјекивао у њиховом полупразном
стану, Радетову пажњу привуче неки необичдан звук споља:
“Хуууу….хууууууу….хууууу…” Као велика лет-лампа…“Шта би
то… могло да буде?”, питао се Раде.
–Хууу…хууууу…хуууууш….!
Радознало је погледао кроз прозор. Поврх зграда, са истока, не-
ких шездесетак метара изнад кровова, огроман, диван шарени
балон на топли ваздух приближавао се њиховој згради. Очију ши-
ром отворених, Раде је био прилепљен за прозор. Одмах се се-
тио свега што је знао о браћи Монголфие и њиховој победи над
гравитацијом у 18. веку. Али, никада није имао прилику да уживо
виду ту ствар. И, ево, сада, може скоро да дотакне то чудо! Срце
му је ударало као лудо, нос приљубљен за стакло, а глава је пра-
тила правац лета. Сад већ може да види и корпу! И пламен!
“Хууууу…хуууу…хууууу!” Ево, сада види и пилота: велики ув-
рнути бркови, авијатичарске наочари и кожна капа! “Можда је и
господин Монголфие изгледао овако!”, помисли Раде. Грацио-
зно, супериорношћу богова, балон и пилот су пловили изнад кро-
вова, изнад гужве улица, изнад људских проблема, патњи и беда.
Са огромним узбуђењем Раде подиже руку и махну два-три
пута пилоту. Одговора није било. Господин Монголфие је гледао
далеко, далеко напред, не обраћајући пажњу на невидљивог Раде-
та и његово махање. “О, Боже”, шапутао је Раде у прозор, остав-
љајући замагљени кружић на стаклу, “кад бих ја могао да летим
у тој лепоти! Да будем сам тамо горе, слободан… Један сат…”
Његово суво грло се цењкало са судбином. “Пола сата?” Шарена
лопта ишчезну с видика.
– Трас!
Опалише врата као ловачка пушка. Мариола се вратила. Руке
су јој биле пуне опраног веша.
– Ова раздрндана врата ме увек преплаше. Опруга је сувише
јака. Зови суперинтенданта да их поправи! Па, учини нешто! Мак-
ни се од тог прозора већ једном!
– Тата, тата! – плакала је Светлана. – Мама није хтела да ми ку-
пи пинат батер!
– Свако друго дете у Канади је алергично на то. Ко ми то га-
рантује да ти ниси то друго дете!?
– Тата, за Крисмас – уплео се Никола – ја бих желео бицикл!
БМЦ је кул. Писаћу Санти!
– Још је сувише рано! – брзо додаде Мариола. – Перите руке и
да се једе! Раде, постави сто!
– Добро, Мариола. – одврати Раде механички одсутно. Он више
није био ту са њима. Он је у балону, с господином Монголфиеом,
пловио изнад Бесерер стрита, изнад стана и Отаве, изнад велфера
и бутера од кикирикија, високо изнад празних џепова, Мариоле,
БМЦ–а, изнад бедног самога себе…
Те ноћи, када су деца позаспала, Раде прошапута Мариоли ис-
под прекривача:
– Знаш, Мариола, кад зарадим те паре од молераја, могао бих
да поведем Николу на једну вожњу балоном. Светлана је сувише
мала, а ти се бојиш висине… Није то пуно скупо… И ако ја…
Мариола упали лампу. При светлости, Раде је могао да види
благи осмех на њеном лицу. “Пристаје! Коначно да једном буде
задовољна!”, помисли радосно Раде.
– Знаш, Раде – полако и благо поче Мариола – све то што се де-
шава са тобом можда и није толико озбиљно. Наћи ћемо неког доб-
рог психијатра. Не брини, то је покривено ОХИП–ом.
Раде се осети као попишан. Мариолин нежни глас знчио је са-
мо једно: Говори опрезно с опасним лудаком. Раде се окрену зиду.
“Марила је у праву!”, кривио је себе. “Какво сам ја то говно од чо-
века! Детињаст! Балон на топли ваздух!? То је за размажене и бо-
гате! Не за мене… Нећу више никада да мислим о тој глупости!
Никада!” Успављивао се понављајући то “Никада”.
– Раде, већ је 5:30. Кафа је спремна. Хајде, доручкуј. Спремила
сам да понесеш и ручак – Мариола је поспано набрајала. – Шта си
сањао? Као да си имао неке кошмаре.
– Не сећам се. – одговори Раде већ на вратима, спреман да згра-
би живот за рогове.
Дан је био топао и ведар. Одлучи да не иде аутобусом. “Само је
двадесетак минута до те зграде у Кларенсу. Уштедећу $2.50 – векна
хлеба. А и вратићу се пешке. Још једна векна!”
Прва особа коју је срео у згради био је предрадник, гдин. Брофи.
– Ви ћете радити са Питером. Почињете са станом 5, зидови и
плафон. Онда пређите на плафоне у становима 3 и 4. Видећемо до
краја дана да ли ћете имати још нешто.
После краће паузе, гдин. Брофи дода учтиво:
– Зар немате нешто прикладније за рад? Та капа од новина вас
неће пуно заштитити. А и распашће се брзо. Требало би да носите
дуге панталоне, а не шорц. До краја дана ћете бити прекривени
фарбом. Јесте ли ви професионалац?
– Како да не! У Србије, ми фарбамо овако обучени.
– ОК – рече сумњичаво гдин. Брофи, закопчавајући своје бело
молерско, једноделно одело.
Драган Јовановић Данилов
О књизи Дејана Ђорића “Стварност уметности – увод у студије реализма”
Ништа није тако подесно за најразличитије облике манипулације
као данашњи медиј ликовне уметности! Огромна количина неис-
црпне конфузије и анархије у савременој уметности на глобалном
плану прети да пређе у потпуну бестијалност. Одвратне офарба-
не крпе, које све чешће висе по зидовима галерија, та канцеро-
гена пошаст, саме по себи најбоље говоре о духовној празнини
оних који таква дела стварају и излажу. Напросто, уметношћу да-
нас управља свемоћ тржишних манипулација и банализација.
Живимо у добу претплаћеном на велике обмане, у времену “гу-
битка ауре магичне аутентичности оригинала” (како би то рекао
Валтер Бењамин), у времену које дроби персоналност и индивиду-
алност, за разлику од класичних друштава која су човека стављала
у први план. Дакле, живимо у доба невиђене пролиферације ин-
флаторних и дегенеративних процеса у ликовној уметности, када
се празнина ликовних нус-продуката легализује као вредност. Из
године у годину, уметност постаје све технизиранија, стерилнија,
металнија и хладнија. Идеологија ироније, цинизма и празнине
нужно је довела до ентропије смисла. У сомнамбулном сфумату
једног доба које се урушава у себе губе се обриси ствари и појава и
више се не зна ко је ко и шта је шта.
Готово у свим доменима људског живота двадесети век пока-
зао се као век деструкције. Нарочито снажно и морбидно деструк-
ција је обележила ликовну уметност, која се великим делом са-
ма дефинисала као ђубриште и отпадак људског духа. На менију
су амбијентали, пост-концептуалне инсталације, принтови, елек-
тронски мултипли, видео-радови, акције, провокације, изненађе-
ња, хепенинзи, перформанси, непредвидљива понашања уметни-
ка, којима се, бајаги, проговара о свим релевантним питањима
данашњице и којима се одржава илузија о нормалности ликовне
сцене. У том врзином колу игра множина данашњих уметника и
критичара. Шта нам све изабрани просудитељи и манипулант-
ски мешетари арт-лобија данас не сервирају под маском савре-
мене уметности? Колико узалудних инсталација, разноликих
комуникацијских алтернатива, амбијената, хепенинга, морбид-
них сличурина и сличних атракција “уметности смећа” (јунк-арт).
Колико баналне и анахроне фигурације која не иде даље од “це-
пидлачког површинског реализма”. Колико фондацијско-инсти-
туцијске уметности обилато потпомогнуте огромним новцем?
Тек, пролазни радови без дубоког егзистенцијалног оправдања
само су лелујав одраз данашње буке и беса.
Рећи да данас сликарство треба да постоји само као успоме-
на на сликарство, на добро насликане слике из прошлих времена,
јесте пре свега анахронизам и, напосе, глупост. Наиме, тачно је да
се у самом бићу модернизма налази отпор, снажно противљење.
Шта је, уосталом, историја уметности до отпор и жестока реакција
на оно што се смењивало? Но, не треба сметнути са ума да постоје
различите форме и домени отпора и субверзивне тактике спрам
тренутно владајућег и постојећег стања у уметности и да сваки
отпор није нужно и уметност.
Дејан Ђорић сматра да се савремени уметници превише играју
перцепцијом ликовне публике, при чему се уметничко дело
замењује пројектом. По његовом поимању, велики број данашњих
уметника у самом почетку ликвидирао је могућност да се изрази
сликарски. Зато је ту неуништива секција проширених медија,
која нуди читаву скалу решења за наводно спашавање уметности.
Егзибиционистичка настројеност руинирала је онај сами руди-
мент уметности. Једнако као и природа, данас је загађена и умет-
ност. Све нам то говори о досад невиђеној кризи метафизичког
света вредности. Човек данас живи у тужној заблуди да је историја
уметности неминовно напредак, перманентно збирање људских
знања и постигнућа. А ствари заправо стоје супротно. Ми смо
сметнули са ума да уметност укључује појам вештине, занатског
умећа, и да велика знања непрекидно ишчезавају незнано куда.
Свет духа још увек ишчекује појаву оних истраживача који ће
написати повест заборављених и несталих знања. А каква су са-
мо знања изгубљена у сликарству? Данас људи цепају атом на не-
бројено много делова, али више нико не може да одгонетне тајну
структуре слике једног Вермера или Зурбарана. А када та повест
тајних, изгубљених, алхемијских знања буде једном коначно на-
писана, спознаћемо да наш положај у свемиру није баш толико
висок колико смо то ми умислили.
Инфлаторни и дегенеративни процеси захватили су, попут
пошасти, савремену ликовну уметност. Ми живимо у времену
несхватљиве ретардације ликовног и афирмације анегдотског и
површног. Живимо у добу када је лепота демолирана, како би
то рекао Ханс Зедлмајер, и када су дефинитивно тријумфовали
порнографија и trash. Зато с правом драматично постављамо
питање: може ли постојати ликовна уметност ако се одрекне
једног иманентно ликовног отеловљења?
Писање о уметности је својеврсни облик сеизмографије, паж-
љиво проучавање како површинских тако и дубинских потре-
са у њој – оних промена које у уметности не долазе преко ноћи,
већ тихо, “на ножицама голубице”. Писати о уметницима реа-
листичког усмерења за Дејана Ђорића значило је учествовати у
изазовном ритуалу тумачења. Разложно, аргументовано и поуз-
дано, овај истраживач спаја и измирује тумачење дела и суђење о
њему. Усмерен на једно, колико аналитичко, толико и екстатично
сагледавање реалистичког домена у савременој српској уметно-
сти, он је у есејима из монографске студије “Стварност уметности”
покушао да доспе до оног што можемо назвати надсликарском
истином. Ђорић анализира репрезентативне примере реалис-
тичке сликарске оријентације, као једне естетичке и уметничке
доктрине. Уметници којима се бави обнављају класичну уљану
слику као аутономан естетски предмет. Они самим тим обнав-
љају тајанствену моћ фигуративне слике, чувајући светлост спи-
ритуалног. Хришћански свет је људску фигуру, подсетимо се, при-
мио (посредством Византије и романског света) од античке циви-
лизације. Европска уметност управо почиње том апотеозом људ-
ске фигуре као слике човека и слике Бога. Али ваља нам разлико-
вати учмали, окоштали, мумифицирани, анахрони конзервати-
визам, данас толико присутан нарочито у фигуративној пракси
(мислим на читаву једну смешно карневалску кохорту фирмо-
писаца, “зналаца” бајаги упућених у тајну и на њихову вашарску
ликовну робу) и здрави, витални, стваралачки и еманципаторски
конзервативизам, чија је основа религијска и сакрална. Њега овде,
дакле, нису занимали они сликари чије слике су постале берзан-
ски и трговачки артикли, предмети декорације на зидовима мало-
грађана, већ аутентичне индивидуалне митологије. На први пог-
лед оваква фигурација може игнорантском оку изгледати исто-
ријски преживела и превазиђена. Но, на други поглед, откривамо
“уметност слободне маште”, да употребим израз Херберта Рида,
која поседује упућеност на смисао једног вишег реда, сликарство
које има дубоки симболични подтекст. Уметници представљени
на овој изложби од традиције узимају ону дематеријализовану
и тотемски очишћену кост, уносећи у њу свој дубоко лични
дах, оно што Грци зову пнеума. Традиција је за њих оно што
поучавају источни и западни езотерици – место одакле ново сија
оплемењеном снагом.