Човеков идентитет и наша савременост

игара, утемељује дато наречје и сопствену породичну одређеност.
Она  је полазиште потребе за другима из ближег окружења, јер
физичка блискост две упојединачености осигурава узајамну мен-
талну блискост, поверење, што чини основу завичајних дружења,
нарочито на неким другим просторима, или удаљеностима од
завичјних предела;
– национални идентитет, заснован на осећању блискости оних
који су одрасли на истом типу бајки, легенди, обичаја, конфликата,
празновања; на поштовању истих историјских догађаја, идеја и
идеала о себи и свету, повезујући прошло са савременим у очеки-
вању да се исто то обнови и у будућем, развија се у сфери највиших
менталних могућности појединца.
Распон између равни у којој се постављају идеали ка којима се
тежи и праксе од које се очекује да оствари те тежње – повећава
се од идеја о породичном идентитету до идеја о завичајном иден-
титету, да би био највећи у тежњи ка остваривању националног
идентитета.
Слично је и са верским идентитетом, само у тој области је рас-
пон између тежњи и начина њиховог остваривња сталан. У религи-
озног света, образац тежњи се јавља у распону између савршенс-
тва  естетско-етичких и креативних остварења самог творца
света, с једне, и побожних дела којима се човек уздиже ка њему,
иако без реалне наде да ће достићи његово савршенство, с друге
стране. Уколико је тај религијски однос искрен, бићемо сведоци
да такви људи свој живот остварују увек успешнијим моделима,
иако никада не превазилазе оквире досегнуте развојем.
Распоном између домашаја тежњи и праксе живљења усмере-
них ка тим тежњама обезбеђује се мотивациона снага за проце-
се човековог сталног самоусавршавања. То значи да овај распон
између усмерења тежњи и свакодневне праксе живљења омогућава
човеков начин надамбијентог односа према  стварном, што чини
суштину човековог стваралачког чина.

2.
Човеково стално усавршавање, дакле, његово стално  самопрева-
зилажење, не погодује сталности било ког механизма у коме би
се очекивало од човека да буде куглица стандардне величине у
лежиштима стандардних габарита.
Став на коме се данас толико инсистира – да се људско посто-
јање сведе на организоване купопродајне односе, врши чисту де-
струкцију људског начина постојања, чиме се омета сваки иден-
тификациони процес и нивелише степеничаст развој човековог
идентитета као стила живљења.
Уколико човека сведемо, према пројекту постмодерне, на “чво-
рове комуникационих кола,… на места кроз која пролазе разнов-
рсне поруке” (стр. 29), где би он био апсолутно предвидљив у својој
улози, пасивно или активно присутан:
–  у туђим оствариваним комуникацијама и намерама
–  у размени туђих љубави, радних достигнућа; туђег новца
–  без могућности да за било шта у томе буде упитан
– без могућности да доживи неко изненађење, слободно, креа-
тивно, људско
онда бисмо га изложили сасвим озбиљаном ризику да поремети
своје ментално здравље.
Бити на кључном месту информација које протичу и чија је
вредност онаква каква је сада ту, уз стално остваривање односа
према тој текућој вредности, као што се то дешава са протоком
новца на берзи, значи лишити човека тродимензионалног време-
на, које се открива његовим менталним способностима, посебно
са његовом осећајношћу.
Уколико човек нема доживаљј сопственог постојања у прошло-
сти, у виду предака према којима би гајио одређено поштовање,
уколико не очекује да види себе оствареног у будућности као чо-
века врлине, дакле, ако живи у пукој садашњости, мотивисан са-
мо реперима актуелности, деловаће безлично. Безличан, он може
да буде само плод идентификације са негативним јунацима, как-
вих су пуна средства јавног информисања нашег доба.
Свако одустајање од људског живљења у тродимензиналном
времену значи одустајање човека од одговорности за своја, сасвим
непосредна понашања у сваком тренутку што протиче. Одузима-
јући му бајку, сањарење, причу, “наративну науку” (13), сложени
мисаони исказ, план, пројект са очекивањима добробити што се
могу десити у будућности, обавља се процес дехуманизације и
декултурације  света који је већ увелико у току.
Неки дан сам срео свог старог пријатеља после више година.
Кад смо се испоздрављали и већ једном сели за тај сто у кафани
Москва, упита ме: “Па, мислиш ли да смо већ близу тог твог неоли-
та”?, позивајући се на наш давни разговор, када смо се последњи
пут видели и закључили да је точак цивилације обрнуо свој смер.

Модел осoбе без идентитета
1.
Сјајан модел особе без идентитета описао нам је Ортега и Гасет у
својој књизи Побуна маса говорећи о човеку масе, чији је протoтип
научник техничких наука, обично специјалиста,  “инжињер, ле-
кар, професор”, који познаје “свој мајушни буџак васељене, али је
незналица свега осталог”, при чему себи дозвољава да све оне који
су заокупљени жељом за “целокупношћу знања” сматра дилетан-
тима, слично као што о односу општег образовања и специјалис-
тичких знања говори и Лиотар, објашњавајући нам идеологију
постмодерне. Човек масе сматра да “није чак нужно имати (ни) ја-
сне представе о смислу… да би се  постигли тако добри резултати”.
Човек масе је халапљив на почасти и могућност владања дру-
гима. Очекује да може “у свим питањима која не познаје владати…
самоуверено и дрско као да је реч о питањима из области његовог
најужег интересовања”, што чини да их аутор види као мудраце
– незналице. Њихово понашање обележава “одбијање да се други
саслуша, … решеност … да се ни по коју цену не подвргне никак-
вом вишем ауторитету… (Они) достижу врхунац управо код тих
делимично квалификованих људи. Они симболишу и већином
сачињавају владавину маса, а њихово варварство је најнепосре-
днији узрок европске клонулости” (17; стр. 107 – 109).
Током 1930. године, када је писана књига Побуна маса, на коју
се овде позивам, беше време успињања паклених режима на тлу
Европе, чији су актери утиснули свој  модел презирања људске
природе и коришћења, са пуним цинизмом, појмова демократија,
слобода, једнакост у душе својих рушилаца, који су, током борбе,
пали у клопку идентификације са агресором. Дошавши на власт,
наставили су да испољавају исти модел презира према онима
изван естаблишмента власти, сада другим средствима у новим и
другачијим животним приликама.
У основи све је исто. По моделу човека масе, и данас у вла-
дајућим гарнитурама света недоучени људи, који не умеју ни да
уче из својих грешака, када греше очекују да буду обожавани чак
и од оних којима су те њихове грешке угрозиле пуки опстанак.

2.
Обезличени човек нашег времена није нимало спреман за дија-
лошки однос у тражењу решења неком насталом проблему. Никад
се не осећа кривим за било шта да се догоди у његовом окружењу,
па и када сам учествује у злу које се одиграло. Он је безличан. У
њему се развија  “немисаона послушност према неразумљивим
моћима” (Јасперс, 9; стр. 66),  што чини да се живот човека враћа
ослањању претежно на свој свет нагона, који се тиме све више и
побуђује.
Развој личности у таквој констелацији догађања задржава де-
те у његовом једнодимензионалном времену, кога одређују трену-
ци што пролазе и у коме се истодобно јављају потребе и добијају
гратификације, и то увек оне нижег реда, у равни очигледних
појава и непосредне корисности. При томе морамо имати на уму
да:  “изолујуће затварање онога претходног према следећем озна-
чава један свагда специфичан прекид комуникације” (9; стр. 67)
између субјекта и његовог природног окружња, чак и између
ра-нијег развојног периода тога субјекта, са оним који надолази.
При том се догађа кашњење са овладањем прикладне комуниције
детета са светом, као и са собом самим.
Особе заустављеног или ометеног развоја сопствене осећајно-
сти, са нижим, глобалним начинима одговора на позиве које им
упућује реалитет, организују те одговоре увек испод онога што
им омогућава и сама стварност. Мотиви што их покрећу на ак-
цију су знатно испод онога што им нуди и та текућа стварност.