Човеков идентитет и наша савременост

Они немају ни један зов неке људске вредности коју би њихово
постојање требало само собом да оствари. Смисао постојања је
само у томе да се оно репродукује у функцији одређених механи-
зама односа у произвођењу предмета за продају или за куповину.
Тој сврси људско постојање данас и служи.
Када би човек заиста пошао тим путем, еволутивно уназад,
сматра Јасперс, његова цивилизацијска остварења у виду грађе-
вина и техничких направа би остала као неки “мравињак… рези-
дуум” из времена неке друге духовне атмосфере, живот на земљи
би се изменио, све би се свело на “пуко постојање”, чекајући ко-
начну катастрофу земље (9).

3.
Човек без идентитета је безличан човек, човек без свога ја, на
кога се не можеш ослонити у невољи. У крајњем исходу то је мо-
деран човек савременог света, који сматра стварним само оно
што се догађа данас и на начин како се то догађа. Мотив којим
остварује свој однос са реперима текуће савремености заснива
се у потреби да одржава идентитет сопствености и породични
идентитет, како би се они остваривали у оквирима максималне
могуће сигурности, а потом и удобности.
Основна обележја  безличног човека чине следеће особине:
– униформност израза лица и изговорених судова, што одгова-
ра критеријумима садашњег тренутка, општим ставовима и кул-
тури средине у којој борави;
–  ставове мења упоредо са променама моде или режима који
владају у средини у којој делује. Не примећује контрадикцију из-
међу чињенице да сада заступа оно што је још јуче желео да уни-
шти. Правда се тиме да је тада било такво време;
–  не досеже својом осећајношћу ни један проблем од општег
значаја, чак ни када је у врховима политичке власти;
– прожет је стрепњом да случајно надређени не посумњају у ње-
гову верност;
– обично не сматра довољно важним своје радно место, због че-
га пати и настоји да га промени;
– хијерархију друштвених вредности види само као хијерархију
исказаних послушности;
– безлични човек  може да буде добар слуга, али је увек мање
добар сарадник; осион је као шеф и увек је лош вођа, када се иг-
ром случаја нађе на томе месту.
Само човек заснован на одбацивању сопствених уверења, теж-
њи ка истинитости и способности да буде пожртвован за другог,
које се јављају у људској природи самим процесом хоминизације,
може да подноси своје место у чворишним механизмима који
немају свој одређени смисао, те се одвијају сами од себе.
Остварујући се у хоризонтали времена, без потребе за прош-
лошћу и без зова будућности, они производе стереотипне односе
куповања и продавања, као једине могуће идентификационе узо-
ре савременом људском бићу.

Закључно разматрање
Идентитет је природно одређење људске особе у њеном социјал-
ном пољу. Настаје сталним интеграционим процесима, који сажи-
мају сва претходна искуства човека стечена сопственим телом,
међуљудским односима и односима према природи и свету ства-
ри – у јединствен доживљај сопственог постојања.
Доживљај дате целине сопственог постојања увек се исказује у
социјалном пољу као одређени вид људског идентитета, којим он
учествује у заједници.
Заједница, с друге стране, треба да подстиче те интеграционе
процесе и усвајање увек виших и виших захтева из области естет-
ских и етичких односа субјекта са светом.
Заједница постиндустријског друштва, после трагичног 20. ве-
ка и његових ломова, посебно у области етичких захтева људског
бића, као да је одустала од тог подстицања. Сводећи људско посто-
јање на хоризонталу садашњости што протиче и која садржи мо-
тив за акцију и гратификацију у истој временској равни, чини га
амбијентално одређеним. Тиме битно омета човека да остварује
надамбијентално деловање градећи свој људски начин постојања
у тродимензионалном времену, којим је оно одређено.
Лишавајући тиме човека креативног чина, као што су то  чини-
ли и прошловековни насилни режими, савремено друштво битно
угрожава процесе хоминизације и доводи у питање његов даљи
праволинијски ток.

(Саопштење са научног скупа “Језик, ум и самобитност”, одржа-
ног у Бањалуци крајем 2010.)