Човеков идентитет и наша савременост

већање тога профита, лако подлеже лакој разумљивости на којој
се инсистира у купопродајним односима између добара науке
и културе и њихових конзумената. Понесени притом ситним и
крупнијим компромисима са самим собом, под изговором “још
само сад”, људи бивају захваћени тим замајцем и утањају постепе-
но у пределе опустеле разумевањем правог стања ствари и униш-
теном потребом за смисаоним провођењем сопственог времена.
Коначно, човек, досегнувши неке године, искоришћен, као и
сваки други потрошни материјал, остаје онемоћао, испуњен мрзо-
вљом, са осећањем преварености и досаде што га прожима.
Када се то деси у потпуности, он  то више није кадар никоме
да дојави, да спречи исти суноврат својe деце.
Лака забава, увесељавања по стадионима и трговима, што ви-
ше дражи одједном, за што краће време – чине обредне садржаје у
време које је предвиђено “за опуштање” пренапрегнутих “радних
маса”, маса “цивилног друштва”, као што беше планирано и из-
вођено за исте те масе када оне беху носиоци “пролетерског друш-
тва”. У оба случаја оне су плански свођене на своје увек исте, чез-
нутљиве митинге и слетове, што беше и онда, као и сад, по узору
на цареве који  би смиривали масе оним “Хлеба и игара”, како им
не би реметили поподневни одмор .
“Естетско”, рећи ће о свему томе проф. Богомир Ђукић,  “сада
тежи тривијалности, баналности, забави, масовности, надокна-
ди, сурогатима, што значи  привидно естестском” ( 8; стр. 27).
У овој општој разградњи лепог и разградњи потребе за осми-
шљавањем сопствених хтења за нечим важним, када важнога
нигде нема, цео културни простор садашњег света одјекује праз-
нином, а људи у њему, са збуњеним смешком очекивања на лицу
тумарају тамо-амо, саплићући се на сваком завијутку.

3.
У том контексту морам рећи нешто више о средствима јавног ин-
формисања. Она су махом у служби текућих режима и креирају
култове масовне културе, дајући тиме смернице њеном деловању,
што свакако заслужује да се над тим замислимо.
Навешћу став једне глумице млађих генерација која је, у свом
интервјуу у илустрованој ревији, дакле у нимало озбиљном гла-
силу, о томе дала поштовања вредан и озбиљан коментар. Рекла је
отприлике то да су средства јавног информисања раније зависила
од жеља читалачке публике  и друштвених догађања, а данас она
сама формирају жеље читалштва и описују догађања онако како
би се свидела публици, без обзира  да ли су се уопште и збила.
Савремена средства информисања се држе става да порука, зна-
ње које се продаје другима, дакле информација, буде читалаштву,
на чијој писмености баш много не инситира, лака за одгонетање,
и да се проток тога продавања-куповања одвија увек брже и брже,
чиме се помаже “друштвени развој”.
Тако се дешава да средства јавног информисања данас са пу-
ним правом  граде друштво за себе и своје профите, што чини да
и само друштво почиње да све више зависи од њих. Између оног
што се објави у тим средствима као догађај дана и оног што се
стварно збило, може да  зјапи празнина, која се увек, ако устреба,
договорно занемари.
Тако се негују договорене истине и вредности изван сваког кон-
текста истинитости. То производи и договорне судије и осуђене; и
догворне хуманитарце и лопове; и договорне зналце и шарлатане
у науци.
Међутим, увек се испостави да је већ једном било све то што
се баш сад дешава, само сад на један други начин. Ово о чему сада
говоримо траје, чини ми се, од средине 19. века не јењавајући. То
је доба после слома великих империја (пада Наполеоновог цар-
ства, кризе руског самодржавља) и првих револуција (Француске
револуције, револуције из 1848.године), које су, уместо остварива-
ња својих идеала о глобалном свету и социјалној правди, донеле
прве видове пометње у вредносним системима:
– продубљивао се јаз богати – сиромашни и у новим условима
нефеудалне власти,  и поред демократске идеологије и друштва;
– отворила су се нова колонијална мучилишта национално не-
довољно структурисаног становништва Африке, чиме се зло све-
та само боље сагледавало, продубљивало и постајало постајало
очигледно све ширим  слојевима европског становништва.
О  таквој атмосфери, тако блиској овој у нашем добу, сведочи
Кјеркегор у свом раду Осврт на моје дело. Указујући на проблем
јавног мнења, кога граде средства јавног информисања, он каже
следеће: “Штампа (је) чисто формална и равнодушна према исти-
ни и лажи… Доприноси деморализацији, јер све што је безлично…
више или мање ослобођено је одговорности… чинилац је демора-
лизације” (12; стр. 39).
То расположење типично је за свако постреволуцинарно разо-
чарење, за очигледне припреме за нове ратове на европском кон-
тиненту, а сам Кјеркегор беше још и дубоко потресен у односу на
сасвим проблематично понашање хришћана у том хришћаском
или квазихришћанском свету.
Невероватно је да и данас, почетком трећег миленијума, наила-
зимо на исте констатације, само сада на јужним границама исте
те Европе, и то опет из пера једног философа, Радивоја Керовића,
који 2002. године у Бањалуци пише: “Медијска неодговорност је
сплетена са политичком неодговорношћу”  која је “сасвим зата-
јила… Јер изгледа да што је већа моћ то је слабије позивање на
одговорност, или је она сасвим ишчезла.” (10; стр. 177).
Безнађе је, дакле, прожимало европски свет, стопу по стопу,
од једне до друге “препорађајуће револуције” читавих 150 година.
Коначно га је прожело и оборило. Тиме је свако од нас остао ого-
љен сам са собом, обузет стрепњом пред сваком новом одлуком,
коју мора да донесе, немајући више чак ни обрисе неке нове уто-
пије у коју би се могло веровати, ни наду у неко заједништво, ка
коме би се ипак могло упутити са поверењем.
Глобализација, као идеологија коју, сасвим некритично, пропа-
гирају  средства јавног информисања, према Келију (Кelly, 2003),
наводи наш значајан психијатар Опалић у свом уџбенику, сама
собом прави следећи низ криза:
– сиромаштво;
– “кризу лидерства” у корист превласти већ богатих;
– кризу “демократије сиромаштва”, о којој, морам додати, ми
већ имамо довољно искустава;
– кризу снабдевања водом;
– духовну кризу, јер се Бог своди на добијање хлеба
– моралну кризу, која је већ ту и само се продубљује, јер мирно
спавамо док 40 000 деце дневно умире, што због глади, што због
различитих нелечених болести.
Духовна и морална криза су, каже Опалић, “уско везане са пер-
манентном економском кризом у свету сиромашних и у директној
су вези са душевним кризама милиона људи који се појављују  у пси-
хијатријској пракси” (16; стр. 247).
Ту свакако треба напоменути како расте учесталост депресив-
них клиничких облика у психијатријској пракси, а епидемиоло-
зи најављују њен даљи раст, готово до пандемијских размера, у
деценији што долази.
Знамо да је основа клиничке слике депресивног оболења гу-
битак доживљаја будућности, другим речима доживљај безнађа.
Систематско угрожавање човекове идивидуалности, које под-
разумева процесе нових колективација мишљења, идеја, начина,
средстава у новим корпоративним друштвима, везујући руке сва-
ком појединачном утицају на ток општих ствари, чини потстицај-
но тло за депресивна расположења.
Средства днашњег информисања  (звук, слика, акција) са ла-
коћом обављају нивелисање менталног живота људи, униформи-
шући им и одећу и мисао, под конац. Насрће се на пробуђену поје-
диначност у нама чим се означи својом истином и тежњом да
живи свој живот својим начином.
Уместо очајавања, по чијим рубовимо газимо, сваки доброна-
мерник ће нам рећи да је већ време да схватимо да између нас и неба
нема других светитеља и хероја, осим нас самих. Па, онда, будимо то.

4.
Не можемо без дубоке стрепње да помслимо на то да смо откри-
ли атомску  енергију, пресађивање органа, то да је енергија нема-
теријална, да смо открили геном, матичне ћелије, а да још увек
немамо тачку ослонца за Архимедову полугу. Све то добија прос-
то стравичне размере кад му се дода и чињеница са колико уни-
штавајућег материјала располажу светске суперсиле, а воде дого-