Човеков идентитет и наша савременост

ворну политику ни сами незнајући где је истина света и истина
човека у њему. Самозадовољне, чак их и не траже.
Лиотар је већ знао средином прошлог века да “нема ни истине
без новца… Богатији има више шансе да буде у праву. Наговеш-
тава се”, каже он, “поистовећивање  богатства с ефикасношћу и
истином” (11; стр. 73-74).
Погледајмо сада само на права човека и права детета, о којима
се тако размећемо на све стране, а сви широм Европе знамо да
људи, на пример на  Космету, не смеју на своју њиву у косидбу без
чувања домаћина од стране наоружаних међународних снага, да
их суседи не поубијају из својих пушака; нити српска деца смеју
да иду у школе без  војне пратње, да их исти ти суседи, родитељи
њихових могућих школских другова, не побију, како су то већ јед-
ном обавили на реци док је група дечака ловила рибу. Зна се да
нико, већ више година после тога злочина, “не зна” ни ко су ни
где су убице, нити води рачуна о томе, а то се догодило у протек-
торату Уједнињених нација, где је лоцирано око 40 000 војника
и полицајаца.
Локалитет акутуелног убијања људи и деце на тлу Европе
удаљен је само сат-два летом авионом до Рима, до Приза, или
Лондона, можда за сат више до Берлина или Москве
Како неко уопште сме да у Европи помиње људска права и де-
чија права као да она уопште постоје?
Вероватно је сатанизација Срба у целини скупо коштала бога-
те, јер им се чини још увек непрофитабилно да одобре чисту, не-
интересну истину о српском питању у историји смештања народа
на европском тлу.
Лиотар је ипак тачно прорачунао и доказао као истинито сво-
је пророчанство о истини и парама. Само, онда се питам, да ли се
у Истину уопште и може веровати? Или, коме је то потребно да
међу људима сеје сумњу у постојање Истине као самосвојне поја-
ве која одређује суштину нашег постојања, јер Истина је да се фик-
тивни реалитет модерних времена на Космету залива дечијом крвљу.
Зар можете са тим сазнањем да мирно одлазите на стадионска
увесељавања, фестивале пива, или увече у постељу и сан?
Или можда ја ипак нисам довљно упућен. Можда је ипак
Србе дозвољено некажњено убијати на територији под управом
Уједињених нација?
Ламент над усахлим путевима врлине.

Идентитет и друштво
1.
Идентитет људског бића је увек у изградњи, недовршен сходно
узрасту и стању менталне отворености према појавама света. Чо-
век је упитан над смислом  својих избора и понашања у контексту
одржавања одабраног идентитета, што га чини племенитим у том
његовом ставу.
Интеграциони процес којим се идентитет остварује служи
његовом  отелотворењу  у био-социјалној равни и  оличењу у  со-
цијално-психичкој равни, чиме се човеку отвара пут ка откривању
другога, упоређивању са њим и укључивању са њим  у заједницу и
креативно делање.
Потребно је да већ ту, на почетку, кажем да индивдуални раз-
вој не сматрам процесом усамљивања човека у његову појединач-
ност, коју тиме открива и самосазнаје. Индивидуални развој ви-
дим као процес превазилажења сопствене усамљености. То је пут
човека:
– са гранца самога ништавила ка
– самопознању,
– препознавању себе у односу на другога и као
– чин уласка у свет коме човек припада и коме тежи.
Идентитет је израз човекове упојединачености већ од самог
биолошког слоја, којим се остварује основа његовог живота. Био-
лошки слој, прожимајући се са социјалним пољем насталим самом
могућности кретања и говора, омогућава буђење психичких по-
јава и остварење пуке субјективности људског постојања. Из ње
се расцветава, генским програмом предвиђен, човеков креатив-
ни чин и отвореност сазнајног процеса.
Тиме се излази из усамљености, открива чар другога и света у
коме се живи и ка коме се тежи.
Увид у процес интегративних функција, којима се остварује
људски идентитет у свим нивоима, отворила нам је Мери Даглас
својим тумачењем односа тела као биолошке појаве и његовог
одређења друштвеним захтевима усмереним према самоме телу.
“Ако нема никакве бриге за очување друштвених граница, не
бих очекивала да нађем бригу за телесне границе”, тврди Дагласо-
ва. “Надзор над телом је један израз друштвених надзора… Има
мало изгледа да се без одговарајућих друштвених форми успешно
наметне  надзор над телом” (7; стр. 69).
У том контексту Дагласова говори о разбарушеној коси бунтов-
ника против друштвених стега насупрот педантном државном
чиновнику:
“Контраст уредног и разбарушеног саставница је општег ску-
па супротности које изражавају противстављеност званичног и
незваничног”.
При томе указује и на везе између делова тела и одређене хије-
рахије вредности друштвених односа и понашања које чине “везе
главе и стопала, мозга и сексуалних органа, уста и чмара…” (7, стр. 69).
Овај модел друштвених захтева се одсликава и при обликова-
њу породичних и завичајних идентитета, као и неких социјалних,
који се формирају и одржвају у дужем временскм периоду траја-
ња социјално одређеног понашања кроз генерације. У том кон-
тексту ћу навести још један случај из литературе, који говори
баш о том односу између социјалног поља, држања тела и њего-
вих активности психомоториком у целини. Тим активностима
и обликовањем држања тела изражава се ментални став према
друштвеној стварности. Навод је из књиге Питера Берка “Исто-
рија – друштвена теорија”, у којој он наводи сећање мађарског
песника Ђуле Иљеша на старога чика-Рока како пали своју лулу.
Он је био слуга на имању још у време захтевних велепоседника,
када се радило без викенда и годишњих одмора, што је оставило
трага на његовом начину обављања послова, чак када их је обав-
љао за себе сама.
“Руковао је шибицом”, Берк наводи речи Иљеша, “тако као да
је палидрвце у његовој руци последње могуће средство за паљење
ватре и као да судбина читавог човечанства од њега зависи”. “Овај
стил понашања”, наставља даље Берк, “може да се посматра као
облик опирања прекомерним захтевима земљопоседника и над-
зорника, као “нагонска одбрана, како то каже Иљеш” (1; стр. 94).
Та идеја о могућностима моделовања личности човека спољ-
њим утицајем бивала је злоупотребљавана током читавог 20. века
пакленом прецизношћу. Сва самодржавља, нацистичко-комунис-
тичка утамничења читавих народа, очекујући да тиме праве “но-
вог човека” за наступајуће ново време које граде, распадала су се
уз тресак и плач, и то највише оних недужних.
Таква времена се обично не враћају, али се ни сасвим не губе у
најновијим друштвима што се јављају иза њих, чинећи их просто
хибридним.
Невероватно је како су снажни печати насилника на ментали-
тет бораца који су их рушили, упијајући у себе чар њихових пона-
шања, на којима су им, изгледа, завидели.
Данас о том новонасталом друштву говоримо као о постин-
дустријском друштву, заснованом на традицији западноевроп-
ских демократија, од којих смо очкивали светлост истинитости
и могућност правичног суђења. Међутим, нашли смо се гурнути
у једну немушту покорност, која нам се предвиђа као модел оп-
станка за цео живот што нам предстоји, над чијим смислом сто-
јимо запитано.
Новонастало време нам је само потврдило да за становништ-
во којим се влада остаје и даље да безлично тавори у својој по-
слушности, која је “чворно место” испланираних механизама за
производњу  нечег за купопродајну игру.
Настоји се да грађанство остаје материјално опустошено, а ње-
гов духовни живот нивелисан економском немоћи и чудним по-
нашањем политичара. Они, као и претходници, које су рушили,
затварају уши пред приоритетима које им довикују узнемире-
ни сеоски домаћини, становници градова, институције. Препу-
штајући народ достигнућима масовне културе засноване на алко-
холу, стадионима и проституцији, држе под кључем,  “због рено-
вирања” Народну библиотеку и Народни музеј већ више година,
остајући и даље унезверени, без идеја куда би и како би.