Човеков идентитет и наша савременост

кивања, дакле национално и религијско, што нас прожимају, увек
су постављени надамбијентно, а то значи у времену. Ови дожив-
љаји и појмови који се граде на тим доживљајима нису уопште
могући изван временских одредница којима се превазилази и
тумачи сваки садашњи тренутак живота.
Обрасци културе, прожимајући се са текућим догађањима са-
дашњег тренутка, увек поново дефинисани прошлим, дотурају се
будућем времену као подлога његових нових почетака.
Тако се догађа рад традиције (4), којом се заснива осовинска
структура сваког људског постојања и напретка у том постојању.
Инсистирање на повезивању регија, више него што се очекује
од регионалних добросуседских односа између области са разли-
читим географским и климатским обележјима једне целовите људ-
ске заједнице организоване у јединствен државно-политички ен-
титет, увек би ишао на штету дубинске национале повезаности
и досезања виших интеграција у равни естетско-етичких спрего-
ва осмишљених креативним чином.
Национални интерес, сведен на своје завичајности, своди се
на фолклорне манифестације, локални уметничи израз, не досе-
жући пун обим међунационалне размене. Тај тренутак наше са-
времености проф. Ђукић сјајно дефинише следећим речима: “Са-
времени свијет и модерно друштво иду према неприродној и опас-
ној унитаризацији и апстракцији као наметању тзв. новог свјет-
ског поретка…” (8; стр. 25).
Дакле, идентитет човека, у било којој фази, увек се формира у
узајамности са социјалним пољем, које делује путем одређеног рас-
положења или опште атмосфере у којој човек живи. Данас је у на-
шој савремености све “потпуно изокренуто”, наставља даље Бого-
мир Ђукић. Њоме је овладала “свеопшта манипулација читавог
хуманистичког сектора стварности и свијета живота” ( 8; стр. 24).

Договорно одлучивање о истинитом
1.
Други модел деструкције виших облика људског развоја почиње
тренутком када је савремени свет напустио своје трагање за ис-
тинитим, без обзира на тешкоће којим се то одвијало и заблуде
којима се лутало, у корист договорног одлучивања о истиности.
Договорна одлучивања су се одувек заснивала на томе да је одаби-
рано за “научни приступ” и за истину уопште оно што је у инте-
ресу најбогатије и војно најмоћније силе, која, као сенка, прати сва
договарања у датој савремености. Тиме као да је људска истина,
свет личних ставова и захтева, препокривена једним непрозирним
велом, чинећи невештим оне изнад тога вела за било шта што
се догађа испод њега и узнемиренима оне испод покрова, што их
нико не препознаје као живе актере живота и могуће саговорнике.
Основа проблема је у томе што је савремени свет, заснован на
договорној истини, договорном праву, договорној слободи, свој жи-
вот свео на једнодимензионално време, у хоризонталу оног што
се догађа. Све што се односи према вишедимензионалном време-
ну, који очекује ведрине у временској перспективи, јавља се као
реметилачки фактор. Свако ко примети да цар данас нема на се-
би никакво одело, јер га човек познаје и одевеног од пре неки дан,
мора да буде, увек на неки свој начин, погубљен.
Поред свих хвалоспева о једнакости, царска традиција и импе-
ријална насиља одржавају своје право грађанства и у европским де-
мократским друштвима, као што то беше и у оном првом глоба-
лизму комунистичког света: једнакост – братство – јединство.
Ометање спотаног одвијања хуманизације, било претњом сис-
темима полиција – гулаг, или банка – санкције – материјална беда,
од људи прави  “дивљаке на асфалту”. Њих обележава иденти-
фикација са насилницима, што чини да они, прихватају да изв-
рше сваки етички неприхватљив захтев ради пуког опстајања у од-
ређеном степену животне сигурности и материјалне лагодности.
То је довело до тога да се данас политичка сцена, од светских
нивоа до сасвим појединачних локалних група, која креира сав-
ремени демократски начин живота, просто распада од безакоња,
афера и криминогених насиља, па до бомбардовања Београда и
до повезаности са нарко-картелима.  “Технолошки и политички
универзум, какав данас имамо”, говори нам Керовић,  “на разно-
лике и софистициране начине доприноси потискивању… угрожа-
вању човекове приватности и могућности на самосвојну личну
егзистецију” (12; стр. 84).
Свака човекова приватност, која собом носи општи принцип
поштовања прошлог, којим је у многоме  условљено  оно добро  што
нам се данас догађа, није добродошло у договорним друштвима.
Она се не заснивају ни на чему што беше, нити будућност виде као
своје судиште, него своје интересе разапињу између тренутног и
садашњег, те тим сасвим уским једром настоје да преплове свет.
Придружујући се Гадамеру (5), Керовић тврди “да владавина
техничке рационалности и напредак рационализације људског жи-
вота подстичу гашење разборитости и здраворазумског размиш-
љања” (12; стр. 84).

2.
Општи је утисак да времену које се увлачи већ увелико и на ове
наше просторе, баш није много стало до  “здраворазумског раз-
мишљања”. Лиотар полази од тога да се постмодерна ослања на Де-
карта, који је захтевао “средства  за лабораторије”, дакле за “апа-
рате који усавршавају перформансе људског тела”, из чега изводи
став да ни истине нема без новца. То доказује на следећи начин.
Полази од опште констатације да је за успешно сазнавање важна
“оптимализација перформанси: повећање аутпута (добијених ин-
формација), смањење  инпута (утрошка енергије). То су игре чије
мерило није ни истинито, ни праведно, ни лепо итд, него  ефикас-
но: технички ῾потез’ је добар када боље дејствује и мање троши”,
па закључује, не без пркоса, да “нема дакле ни истине баз новца”
(13; стр. 72-73).
Он овде не подразумева истину у оквиру непосредне успешно-
сти неке механичке направе, него говори о истини уопште: “бога-
тији има више шансе да буде у праву” (стр. 74). “Научници, тех-
ничари и апарати се не купују да би се сазнала истина, него да се
увећа моћ.” (13; стр. 76).
Помисао о човеку као привеску машина, што нам је уливало
страх, сада се јавља као легитиман захтев богатих, који могу да
купују стручњака и да га без зазора ставе уз одређену машину, док
се он не потроши, као и свако друго гориво, да би својим умећем
помоћу ње, произвео истину која годи томе ко плаћа, богатоме. Ме-
ђутим, овде се не говори о пореклу тога новца.
Ту је идентитет или животни стил тога научника, који је сво-
јом личношћу гарант истинитости, сасвим доведен у питање. Он
свој лични суверенитет над својим моралним поступком предаје
у руке оном ко га је купио за одређену суму новца. Нови власник,
који сада поседује тај суверенитет, може да га објави, не објави,
злоупотреби, препрода, уништи. Тиме моралност, као појава
којом се међусобно одређујемо као људи, постаје ништавна,
непостојећа у међуљудској комуникацији. Она се тиме изгурава
из људског постојања, како би усахнула у ништавилу, које узима
маха над људским начином постојања.
Све масовнија примена тог принципа да су богатијима, са-
свим легитимно, приступачнији извори истине и да им је дозво-
љена манипулација њоме, сходно интересима које одређују сред-
ства што се у тај процес улажу, битно угрожавају природне то-
кове идентификационих процеса у оквиру развоја сваког поједи-
начног људског идентитета у датој друштвеној заједници, посеб-
но у равни националног и верског идентитета, који су одређени
искључиво спрегом односа лепог и часног, који се не могу ни из-
мерити, ни видети голим оком.

Задржавање човека у амбијентним условима
1.
Увиди у закономерности развоја, које сам наводио у овом раду,
откривају нам једнузаконитост која привлачи нашу пажњу. Увек,
током развоја, тежња ка  вишим циљевима мотивише организо-
вање функција  у нижој равни. На пример:
– тежња ка лику мајке и родитељском кругу утемељује дете у
свесном овладавању сопственим телом, којим остварује активну
размену осећајности и комуникацију уопште са родитељским па-
ром, чиме остварује доживљај породичне целине којој припада;
– завичајна тежња усмерена  ка заједничењу  међу људима који
бораве једни са другима у једном истом, ширем, целовитом про-
сторном омеђењу,  делује на одређене облике држања тела, врсте