Човеков идентитет и наша савременост

ционално уцеловљено сопствено постојање се дограђује стицањем
искустава о себи и свету све до 18. месеца живота. Тада се конач-
но успоставе сви узлазни путеви нервног система до таламуса и
од таламуса до кортекса и тиме омогући да се дефинитивно уо-
бличи доживљај соптвене целовитости својим телом. То је први
ниво људског идентитета, или идентитет сопствености, који се
очитује сопственим телом, као телесни идентитет или иденти-
тет телом.
Овим, сасвим кратким приказом биолошки одређеног, или
човековог телесног идентитета, настојао сам да прикажем наста-
јање ове појаве у људском животу уопште. То је увек однос дожив-
љаја сопственог постојања човека у датом окружењу, које оно пре-
познаје, постојања са којим се оно идентификује, са којим се про-
жима и које, самим тим,  врши битан утицај на његову  слику о се-
би у свету и света о њему као појединцу. Тај однос отвара путеве
свим оним “контролама”, којима друштвена заједница, као спољ-
ни чинилац, сада , када је уобличен телесни идентитет, усмерава
контролу над телима појединаца и над нагонским потребама које
се њиме остварују. Дагласова наводи: “Има мало изгледа да се, без
одговарајућих  друштвених форми, успешно наметне  надзор над
телом” (7; стр. 69).
О тим успешним или неуспешним формама биће речи у да-
љем излагању.
Идентитет је, према томе, стил којим се човек изражава те-
лом, понашањем, менталним ставовима, усмерењима сазнајних
процеса, мудрошћу својом, у комуникацији са светом. Та комуни-
кација је увек тотална, било да се одвија пасивно или ненамерно,
било да је намерна и изазвана. Дагласова наводи текст Ролана
Барта којим он објашњава стил књижевника, као самосвојну тво-
ревину људског бића која извире из његове природне аутентич-
ности: “Из пишчевог тела и његове прошлости рађају се слике,
начини изражавања, речници и постају мало по мало прави ау-
томатизми његове уметности… Тако се под именом стила ствара
један самосвојан језик уроњен искључиво у личну и запрете-
ну митологију аутора, у ону хипофизику говора где се образује
прва спрега речи и ствари... Oн је нека врста окомите самотне
димензије мисли” (7; 68), коју износи пред свет, очекујући њено
прихватање.
Идeнтиет је, у ствари, стил којим човек постоји у датоj етапи
развоја и везaн је зa његов примарни, аутентични свет, који се
тим стилом или идентитетом самопотврђује, оправдава, узноси
пркосећи неком, али увек тим идентитетом успоставља свој
однос према окружењу.
Он се развија постепено, произилазећи увек из нижих облика
идентитета у оне сложеније. Сазрева упоредо са процесом сазре-
вања нервног система човека и са усавршавањем његових пси-
хичких функција.

4.
Разврставање човекових идентитета у свом хијерархијском низу
започињемо од лежишта првих “спрегова речи и ствари”, којима
почиње испољавање човековог психичког живота. Разврставање
идентитета у вертикалном низу чине следећи нивои:
– Идентитет сопствености, или идентитет телом, настаје
током првих опажања којима се открива свет окружења. Свака
драж бива пропраћена извесном мером осећајног узбуђења про-
жетог вегетативним дражима, што се препознаје као сопствени
одговор којим се опажајно прихвата или одбацује. Тако се рађа чо-
векова интима и запажа сопствени субјективитет, којим се вред-
нује доживљена стварност. Тај чин  субјективитета препознајемо
као супстрат себе сама.
С обзиром да се сопственост опажа и доживљава самим телом,
тело се постепено јавља у првом реду контакта са светом. Тако се
сопственост, изражена телесним идентитетом већ у оквиру по-
родичне групе, јавља се као организатор и учесник контакта са
другим.
– Породични идентитет је омогућен способношћу опажања
са свих пет чула, обављањем маниупултивних активности удру-
жених са гласом детета, којима се успоставља однос дете – мајка, и
способношћу кретања простором – ходајући, поскакујући, трче-
ћи. Говором се све то обележава исказује, размењује са својим
окружењем.
Породични идентитет поставља захтеве телу детета, као и сва-
ком другом члану породичне групе. Захтева се одређено држање
тела, организовано понашање телом у породичном кругу; под-
стиче се или не подстиче развој вештина телом и екстремитети-
ма, што све доприноси сасвим јасном и стабилном доживљају се-
бе наспрам другога и наспрам заједнице. Тим сигурним ставом
тела наспрам другог у породичноим кругу дете први пут доживи
и искаже своје:  Ја сам ту, Ја могу, Ја сам Неко!
У свакој породици свако од њених чланова има одређено мес-
то и одређени социјални статус. Свако се тиме остварује као Не-
ко онима другима. То се испољава држањем тела и начинима по-
нашања. Један облик понашања у породици је резервисан за децу,
и то увек сходно узрасту; одређени видови понашања припадају
одраслима, уколико су родитељи, или када су гости, ако су даљи
или ближи рођаци, пријатељи породице. Ово се догађа свагде и
у свим временима, без обзира на ниво “еманципованости” поро-
дичне групе.
Свако дете се препознаје као дете својих родитеља, који су
увек најбољи на свету.
Породична целина нам одређује прве обрисе доживљаја груп-
не припадности. Припадност породици је увек важна, јер она од-
ређује прве одреднице естетских и етичких потреба које дете от-
крива и поштује.
Атмосферу у породици одређују чиниоци друштвене заједни-
це. Они преко односа са њом делују на субјект у развоју и на из-
градњу његовог идентитета.
Само јасно упојединачене особе, које су већ у породичном кру-
гу, могу да остваре слободно одабрано удруживање које никада не-
ће постати дифузно, безлично покоравање сили која се намеће.
– Расни идентитет одређују антрополошка обележја. Он је би-
тан само са гледишта прихватања од стране других у датој среди-
ни. То је сталан, непромењив идентитет.
– Завичајни идентитет је одређен простором на коме је човек
засновао своје постојање и кога упознаје обављајући свакоднев-
не животне потребе, дружења, рођачења, учења, на коме обавља
своје прве излете и заједничења међу децом и међу породицама.
Њега одређују:
– географска конфигурација дате завичајне области,
– климатски услови,
– специфично наречје, начин одевања, навике, обичаји  и
– одређене специфичности друштвених односа људи који ту живе.
Некада су то засеоци, некада мањи градови, или делови мега-
лополиса, где влада увек нека специфична атмосфера одређена ли-
вадама, рекама, фабричким димњацима, објектима савремног ту-
ризма и тако редом.
Људи завичаја носе у себи сећања како су сви заједнички пре-
бродили неке природне непогоде, катастрофе, или доживљвали
богате жетве, учествовали на неким  локалним свечаностима, били
зближени суседством, или одређеним животним ситуацијама.

Као што породица одређује своје чланове атмосфером која њоме
влада, тако се сада особа препознаје по особеностима које су ти-
пичне за његову завичајност.
Данас савремени свет познаје све више породица које мењају
места боравка више пута, без обзира на узрасте своје деце. Деца
из тих породица доживе као завичај оне градове, она насеља, оне
пределе где се живот одвијао тако да имају доживљај да им је тада
било онако како то треба увек да буде једном човеку у његовом
животу. То је, уосталом, дефиниција и свих других завичајности
када о њој говоре они који су одушевљени том оазом добробити у
којој су, по њиховом мишљењу, бар тада живели.
Завичајни идентитет сажима све породичне идентитете, да-
јући им један виши смисао који их интрегрише.
– Национални идентитет укључује све претходне у јединст-
вен хијерархијски след по коме се у њега сливају. Заснива се на јас-
ном  доживљају сопствености интегрисаном у породични иден-
титет, на јасно доживљеном породичном идентитету интегриса-
ном у завичајни и јасно доживљеној завичајности, која налази свој
смисао у њој припадајућем националном идентитету.
Док су претходни идентитети грађени билошким и простор-