Човеков идентитет и наша савременост

ним одредницама, дотле је национални идентитет обликован ис-
кључиво вољно одабраним естеским и етичким моделима понаша-
ња и креативног делања одржаваним кроз време. Њиме се прева-
зилазе лична, породична, расна и завичајна одређења и циљеви.
Љубав према врлини је врхунски смисао националног завета.
Национални идентитет чини први човеков искорак изван био-
лошко-просторних и амбијентних услова живота, остварујући
га из слободе надамбијентно, сопственим креатвним чином.
Национални херој било које нације увек је херој у храбрости,
доброти, љубави и врлине сваке врсте и као такав миљеник је ви-
ших сила божанске провенијенције. Он сведочи о тежњи нације
за највишим циљевима љубави до којих дораста култура којој при-
пада и која га инспирише.
Сваки народ и свака епоха има своје тумачење етичких вредно-
сти, које су у својој суштини непромењљиве и исте за сва времена.
– Верски идентитет је базични, свеприсутан и јавља се од
првих тренутака свесног постојања човека, како у филогенези
људског рода, тако и у онтогенези сваког појединог човека међу
нама. То је однос човека према натприродним силама, које он на-
слућује својим бићем од првих искустава о животу.
Верски идентитет чини прву и најранију, особено људску, међу-
собну повезаност односом кога успоставља према непознатом око
себе. Религијски садржаји су  први супстрат око кога су се окупљале
прве међуљудске заједнице којима се изражавао општи људски од-
нос према силама природе и према натприродном, узвишеном, дак-
ле према Богу. Траговима религијских обреда су обележена сва на-
лазишта кромањонаца (14), а око поштовања тих култова се орга-
низују први модели заједничења, увек типични за одређене обла-
сти на којима се живи.
Религијским концептом света се заснива рана култура давних
становника земље и њихова идеја о чистом и опасном, или нечи-
стом, у тим давним временима (6).
Верско осећање, као и свако друго људско осећање, подлеже
васпитном  и образовном процесу већ од првих облика живота у
породици и, свакако, у оквиру школских институција у заједници.
Појам Творца света је први покретач активних односа према не-
чему изван свакодневнице и непосредних биолошких потреба човека.
Верски идентитет је свеобухватни људски идентитет, који
прожима све његове слојеве и обележава човеково постојање од ње-
гових првих почетака до данас. Обележава га разумевање појма
Бога и однос према Богу, без обзира да ли се ради о верујућим
људима или о атеистима.
Социјални идентитети (класни, професионални, партијски,
клупски, спортски, државни, империјални итд.) су хоризонтални
идентитети, променљиви, јер су зависни од друштвених кре-
тања и увек прате текуће друштвено-политичке ситуације. Они
нису тема овога рада (3).

Договорно друштво и питање силе
1.
Десило се да живимо у времену између култа светске револуције
и Светске банке, колхоза и мултинационалних компанија, коле-
ктивизације и глобализације; на прелазу од пролетерског до ци-
вилног друштва, од револуционарне бескомпромисности до дого-
ворне истине, од стаљинистичких монтираних процеса до савре-
мених договорних судилишта, од поништавања до распада кла-
сичних људских вредности, које би требало да нам служе на под-
смех, јер сваки морал има своју цену, посебно кадa се плаћа у деви-
зама, кажу нам упућени.
Све поменуто се догађа данас, у датом социјалном пољу. Све се
дешава у хоризонтали садашњице, не везујући се ни за искуство,
дакле за прошло, нити се усмерава ка будућем, јер материјални
интерес одређује садашња вредност валуте што усталасана на
берзанској сцени не обећава било коме било шта, јер она не зна ни
за обавезе ни за одговорности,  јер она познаје само пуко посто-
јање које подрхтава.
Гарант људских обећања није више аргумент истинитости, или
једнообразност принципа, него надјачавање снагом, гола сила,
као у Атилиним временима.
У режимима револуционарих промена, непосредни извршите-
љи терора над појединцем беху милиција и институција гулага, а
данас су то банке, које прете сиромаштвом за непослушне, и узне-
мирена тржишта, чију равнотежу не одржава ничији етички зах-
тев усмерен према самоме себи, што је и довело до економске кри-
зе која још траје.
Лиотар је одавно указао на то да се крајем педесетих година
већ одиграо “крај реконструкције Европе” и да је дошао тренутак
чистки, узвикујући: “Будите отеративни, то јест мерљиви, или не-
станите” (13; стр. 6),  што је одјекнуло, бар у мојим ушима, као оно
кликтаво “бацање на ђубриште историје” толиког писменог света
само у оквиру културе српског народа и оно усхићено чишћење
аријевске крви у различитим Јасеновцима и Аушвицима диљем
европског континента, док су се различите руље пеле на власт ра-
ди пљачке народних добара.
Према обрасцу наступајуће постмодерне, према овом аутору,
требало је  “з н а њ а  ставити у оптицај истим путевима као и но-
вац” (подвукао С.Б.) како би се познавање – непознавање науке пре-
обратило, “као и за новац, (у) познавање исплате – познавање ин-
вестиције”. Протичући кроз исти тип канала којима пролази и
новац, и знања би се делила на она које ће “бити резервисана за
оне који одлучују, док ће други служити намиривању вечитог ду-
га сваког човека  у погледу  друштвене обавезе” (13; стр.15).
У ту сврху свако се знање мора сложити у “информативну ко-
личину”, која ће бити саобразна потреби и могућности купца.
Она мора бити “лако одгонетљива”, како би се олакшао и убрзао
кружни ток куповине и продаје знања, што доприноси бржем дру-
штвеном напретку. Однос “снабдевач и корисник сазнања” мора
да се сведе на однос “произвођач и потрошач робе”. На крају, на-
водим Лиотаров став и о томе да “стари принцип да је стицање
знања неодвојиво од образовања духа, па чак и личности, постаје
и постајаће све застарелиј”' (13; стр. 11.).
Образовање и сама наука постављени тржишно, уз захтев да
буду “лако одгонетљиви”, постају све мање поуздани савезници
хуманитета у распадању. Тренутак тога распадања смо већ сагле-
дали, остајући и даље збуњени пред захтевом неких мајки дојиља
из Канаде, које су пре пар година  захтевале новчану надокна-
ду – плату, зато што доје своју децу, јер ће она бити призвођачи,
менаџери, војници, на којима ће држава зарађивати профит.
Има се утисак да је обесни  рационализам 18. века поново
почео да узима свој данак, и то у једном свеобухватнијем смислу
него ранијих деценија. Овога пута његови протагонисти то чине
лукавије, избегавајући своју грешку из ранијих епоха када се сма-
трало да је “рационално” довољан аргуменат и да им зато лукав-
ство није било потребно.
Савремени човек наступа као да је сам себи довољан и као
да је апсолутно неприкосновен, тачан и праведан. Тако је некад
Ортега и Гасет описивао човека маса, разбијача тековина европ-
ске културе из времена култа Светске  револуције  и утемљивача
“нове Европе” тада “модерног и савременог” света (17).
Понесен тим предубеђењем, ни тадашњи ни савремени надна-
ционални грађанин света не подноси упитаност над својим сми-
слом и учинком.
Оно што је новина савремених друштава јесте то што се култ
науке, како каже проф. Радивоје Керовић, своди на технификацију
човекове мисли и његових очекивања. И садржаји  научности и
њихово смештање у “информациону количину” (13), погодну за
транспортовање линијом продавање-куповање, морају да буду
подобни свакој другој  техничкој роби која је мерљива у свему и
увек јасно дефинисана.
“Техника и техничко”, каже даље Керовић, “обзидавају сваки
његов (човеков) корак у свакодневном животу, почев од  породице
па до друштвеног и  професионалног живота” (11; стр. 70).
То илуструје ставом Арнолда Гелена, који указује на чињеницу
да човек нашег времена жели да оствари “принцип пуног
ангажовања, искључивања празног хода, мртве тежине и неиско-
риштених енергија… ” (11; стр. 71), у ствари, тако задихан настоји
да учини што живахнијим кружни ток куповине-продаје, што
гушћим садржајима у промету.

2.
Човек предан своме послу, који га обасипа гратификацијама про-
фита, или перманентним, некад и оправданим, надањима у по-