Човеков идентитет и наша савременост

Однос заједнице и појединца, у свом сажимању, у нормалним
животним условима, граде индивидуални идентитет човека као
човека јасне одређености према себи и другима. Тај однос је увек
подстицајан, све док се не прекине равнотежа спонтаног усагла-
шавања човека и заједнице и не започне свесно уплитање  тех-
ницистичко-месијанских  “исправки” људске природе и увођење
нових односа у ту заједницу. А то се, у нашем случају, већ десило и
на европском тлу траје читав један век.
Парафразирајући значајног психијатра, Минковског, рећи ћу
да је спасење од свих мора глобализације и колективизације људ-
ског индивидуалитета увек било у томе да удубљени у рад на себи
самоме, у тишини, обузети сопственим обавезама и одговорнос-
тима пред животом који остварујемо, занемаримо ватрене спаси-
оце човечанства, лажне пророке што су се данас тако униформи-
сали и разгаламили тонући у сопствени бесмисао (15; стр. 111-120).

Деструкција идентитета
Модел “постиндустријке епохе”, који се тек успоставља у југоис-
точним деловима Европе, својом “глобализацијом” као да обнав-
ља идеју о потреби:
– обнове  глобалог римског царства; или
– обновe статуса империјалних сила и њима подређених коло-
нијалних народа; или
–  обнове позива на  глобалне светске револуције, што је већ одав-
но потрошено
Притом се залаже се за један административно-економски об-
разац света, или глобалну економско-политичку повезаност света.
Њу прати, у том контексту, заинтереованост за  једну опште
људску, глобалну вероисповест, у коју би се сливали сви верски за-
носи и схватања што круже светом.
Такво администрацијом смишљено, безлично уређење света
покушавано током историје већ толико пута, показало се немо-
гуће, јер је изван сваког природног тока ствари којим је одређено
човеково постојање на земљи.
Свођење националног на завичајно, фолклорно, како би се лак-
ше уклапало у ту глобалну творевину, значи грубо разарање већ
уобличеног тока интеграције људског бића од његовог биолошког
одређења ка оном духовном. Прихватајући завичајно или простор-
но одређење људске природе, уравниловка глобализације омета
њен даљи развој ка надамбијентним пределима његове национал-
не свести и религиозног осећања, уколико се оно побудило човеку.
Исто тако, и када се мултикултурално заједништво, дато упо-
јединаченошћу националних група људи и верских заједница јед-
ног завичајног предела, процесом глобализације стопи у једну ма-
су административно одређених осећања и веровања, догађа се та-
кође ометање природног развоја људске природе, која се томе опире.
Зар није био довољан експеримент административног наси-
ља у грађењу новог света и новог човека само током 20 века у по-
кушају нацистичких и комунистичких лидера, који се завршиo
ужасним страдањима?
Појаве савременог друштвеног живота које сасвим непосред-
но ометају развој људских идентитета, по којима се препознаје
човек у свакој етапи свога развоја на свој начин, чине три велике
групе усмерених разграђујућих активности. То су:
– захтев за регионализацијом и глобализацијом;
– захтев за договорним одлучивањем о томе шта је  истинито
– задржавање људске природе у амбијентним условима   испољавања.

Регионализација и глобализација
1.
Лиотар  указује на постмодерно стање као на ментални став коме је
страно “и разочарење и слепи позитивитет”. Његово је обележје
истраживање и експерименат. Не прихвата ни Хабермасов “кон-
сензус”, јер се тиме врши “насиље над хетерогеношћу”. Сматра да
се  “проналажење увек остварује у неслагању. Постмодерно зна-
ње… изоштрава нашу изоштреност за разлике” (13; стр. 7).
Чар хетерогености, као пуко предубеђење, која тако заокупља
свет постмодерне, мотивише истраживања већ сама по себи. Она
се упућује становништву рубних предела изван глобализације као
претходница. Изоштравањем на хетерогеност проналазе се ра-
зличитости и у целинама где их нема, а где би се можда могле по-
јавити. На пример, националне територије где су настајале држав-
не целине истог народа, сходно феудалним моћницима у поједи-
ним регијама, или које су дуже време одолевале окупацији дру-
гих, тада моћнијих народа, где су се процеси интеграције у равни
културе и свести нације ипак одржале, већ постају плен насртаја
глобализације.
У условима савремених економских исцрпљивања, амбијента-
лних регионалних разлика и снажне пропаганде уз материјалну и
војну подршку, то инсистирање на могућој хетерогености,  може
да доведе до трагичних резултата, као што то данас већ видимо
на Блиском истоку и у Европи. У тим областима се  нивелише ра-
звој од одређености дате географско-климатским амбијентом ка
одређености надамбијенталних интеграција у равни естетских
и етичких закономерности духовног живота, које су људи у тим
пределима већ остваривали у својим породицама и заједницама.
Ову претходницу глобализације, чар хетерогености, проф. Бо-
гомир Ћукић би назвао “стратегијом обесмишљавања”, како сам
то нашао у његовој сјајној књизи Савремене стратегије обесмиш-
љавања (8), у којој говори о “систему вриједности” тог дезинтегра-
ционог процеса, у који смо данас убачени, сусревши се са “пост-
индустријским друштвом” и  “постмодерном”. Он упозорава:  “Сис-
тем вриједности који (се)  у њему имплементира отвара могућ-
ност за трајне и тешке неспоразуме у будућности, за привид де-
мократије и одсуство слободе и достојанства људи, двоструку
потчињеност… Скривају се намјере доминације једних над дру-
гим, великих над малим” (8; стр.18).
Чињеница да се инсистира на мотивима за  регионализацију
и  глобализацију свега целовитог што смета одређеном погледу
на свет, увек нас све уводи у “тешке неспоразуме”, јер је то увек
деструкција  природне конфигурације људског начина живота,
коју чине, у једном ширем културном кругу, традиционалне осо-
бености и културе малих народа.

2.
Ако се мало боље загледа у структуру те борбе “за људска права”,
за “права деце”, што чини основне иснтрументе бриге за аутоно-
мизацију регија или за обављање “миротворачких” функција, пре-
познаћемо онај већ прастари и још увек свеже окрвављен модел
свих империјалних сила: завади па владај.
У ствари, свако инсистирње на одвајању делова једне терито-
рије као аутономне политичке целине чини да се ти завичајни
предели једног народа  извлаче из његове интегрисаности у иден-
титет вишег реда, национални идентитет. Истргнут из природ-
ног тока хоминизације, овај се артифакт сада улаже у једну но-
ву глобалну целину, са другим обезглављеним сегментима сродног
типа, при чему, тако вештачки спојени, могу да делују као целина
само привидно.
Међусобно повезани одређеним политичким или тренутно
повољним економским интересима, без дубљег заједништва ме-
ђу људима тих истргнутих, просторно одређених људских гру-
пација, могу деловати као целина само онолико дуго колико  им
обезбеђује текућа садашњост одређена датим односом снага импе-
ријалних сила и данашњим, текућим, курсом водеће валуте.
Човек се везује за простор на коме живи у текућем, садашњем
времену, без обзира на било коју другу димензију времена. Људе
са једног простора повезују тренутни услови географско-климат-
ских квалитета и динамике међуљудских односа, која ту траје.
Оно што човека везује за један простор и шире окружење јесте
трајање његовог живота и квалитет његових искустава која је
стицао у том времену и том простору, као и сви они снови о будућ-
ности о којој је некад маштао са тих завичајних станишта, обух-
ватајући свет.
Обухватити свет сањарењем, обавезом, пројектом – то може-
мо да остваримо само када изађемо из непосредног у оно надам-
бијентно. Надамбијентно нам открива димензију прошлости, са
свим оним што се некад овде и негде на неким другим простори-
ма догађало са нама или нашим прецима, као и будћност, у којој
очекујемо да се наш животни пројект овери. Те обавезе и та оче-