Немачка и “њени” Хрвати

Шушак је дубоко импресионирао многе међу којима у великој
мери и Клинтоновог министра одбране, Вилијема Перија. Като-
личанством импрегнирани национализам увезао је он из “обла-
сти” заједничког порекла о којем је говорио Сопта. “Област” је у
ствари Широки Бријег, градић западно од Мостара: у ствари, реч
је о Херцеговини. Онај који се тамо родио после Другог светског
рата, могао се звати Хрватом јер је Херцеговина припадала од 1941.
до 1945. усташкој држави, Хрватској, а Шушак је рођен непосред-
но пред завршетак рата.
Он је студирао у Ријеци, а 60-тих година је преко Аустрије
емигрирао у Канаду, где се пробио радећи разне врсте послова –
између осталог и као, како су шегу с њим терали, пицо-справитељ,
док није и сам постао предузетник. Године 1990. помно је радио
у Туђмановој предизборној кампањи за прве вишестранач-
ке изборе када је у Хрватску унео огроман новац сакупљен од
емиграната. Далеко већу суму донео је годину дана касније за
наоружавање Хрватске 1991. године.
Шушак је учествовао и у самом оснивању Туђманове странке
“Хрватска демократска заједница” (ХДЗ) 1989. године. Награда за
то није изостала. Најпре је постао министар надлежан за поврат-
нике и усељенике: циљ је требало да буде повратак на хиљаде и
десетине хиљада Хрвата емиграната из, како је Туђман у жаргону
говорио “исељене Хрватске”. Као да су сви под принудом напусти-
ли земљу и као да никада ништа друго нису на уму имали до да се
врате у стару домовину. Места за њих је сада било довољно, пре
свега тамо где су до тада још становали и живели Срби. Две године
касније Гојко Шушак преузима Министарство одбране Хрватске,
иако, према властитим речима, о војним стварима није ни најма-
ње имао појма.
Туђманово путовање у Канаду повезало га је са најреакциона-
рнијим крилом хрватске дијаспоре и потврдило и ојачало његова
антисрпска и антисемитска убеђења. “Богу хвала – рекао је Туђ-
ман 1990. г. у једном тренутку усред Загреба пред новинарима –
моја супруга није ни Јеврејка, ни Српкиња”. Јасно је сада пратити
идеолошке трагове усташа у Туђмановој политици и у политици
његове странке ХДЗ, тако да:
– Заједнички се позивају на праоца сепаратне хрватске држав-
ности, Анту Старчевића;
– Показују заједничку изразиту мржњу према Србима и истичу
као циљ етнички хомогену државу;
– Исповедају националистички католицизам и
– Показују нетрпељивост према муслиманима у властитој земљи
која је посебно дошла до изражаја у рату у Босни у застрашују-
ћим злочинима.

Туђман би, несумњиво, могао у своје планове за самосталну Хр-
ватску можда унети и могућност да Србима, који вековима живе
у Крајини и Славонији, пружи гаранције на право на аутономију
и унесе такво право и такве гаранције у Устав Хрватске. Употреба
ћирилице, располагање властитим новинама и радио станицама
– зашто да не? Он то, међутим, није учинио и уместо тога изабрао
је другу варијанту: претворио је Србе, који су захваљујући свом
историјском положају поред Хрвата били конститутивни држа-
воносни народ, у мањину да би их касније потпуно протерао. На
то се припремао корак по корак, помно пратећи диктаторско
проширење моћи и власти ХДЗ.

Матица Хрватска: Улрих Шилер или
“Jugoslawien, Jugoslawien, uber alles!”
На крају, преносимо и један осврт из хрватских медија који, чини
нам се, на карактеристичан начин одсликава како је Хрватска
дочекала књигу Улриха Шилера.

“Нова књига Улриха Шилера “Немачка и њезини Хрвати” политич-
ки је памфлет чија је сврха делегитимисати хрватску борбу за на-
ционалну самосталност” – пише Гојко Борић. “Невелика Шилеро-
ва књига провокативна је и насловом и насловном. страном. Аутор
одмах на почетку сугерише читаоцима да између Павелићевог
“фашизма”, који није посве доказив, и Туђмановог “национализ-
ма”, који је измишљотина страних и домаћих хрватождера, посто-
ји чврста повезаност.
На насловној страни књиге види се Богдановићев “камени цви-
јет” у бившем концентрационом логору Јасеновац, што је сим-
боличка порука да Немачку и “њезине” Хрвате повезују усташки
злочини наместо столетних цивилизацијских, културних и међу-
људских веза које аутор посве игнорише, као што је потпуно
прећутао велико хрватско учествовање у антифашистичкој борби
против његових нацистичких сународника.
Предговор књизи написао је бивши бременски градоначел-
ник Ханс Кошник, који је непуне две године био неуспешан адми-
нистратор Европске Уније у Мостару. У само неколико реченица
Кошник открива своје велико незнање о просторима над којима
је владао. Он се сасвим слаже са Шилером, понавља његове тезе и
тврдње, тако је предговор потпуно сувишан.”

У искривљеном огледалу
“Упознао сам се са Шилером преко своје везе у РТВ постаји Дојче
Веле кад је немачки новинар тражио податке о “нестанку” проф.
Крунослава Драгановића у Трсту, а он се придржавао службене
југословенске верзије да се тај врли свештеник, хуманитарац и
историчар “добровољно” вратио у Титову сатрапију. Шилер је мој
податак да су Драгановића отели удбаши пренео у књизи “Власт
изван контроле”, издавач – Aufbau-Verlag, Берлин, 2003. године. На
жалост, није ме упознао с осталим поглављима своје књиге у који-
ма је навелико скренуо с истине која му је била доступна, јер се по-
саветовао с бољим познаваоцима прилика. Шилерову сам књигу
рецензирао у Хрватској ревији бр. 3, год. IV, 2004, под насловом
“Југославија у искривљеном огледалу немачког дописника”.
Готово све грешке и криве процене, које сам пронашао у тој
књизи, Шилер понавља у своме последњем памфлету, дјелимично
на још гори начин, на пример, не износи истинску верзију о Дра-
гановићевој отмици, вративши се на југословенску. Премда је био
световни свештеник, Драгановића проглашава фрањевцем јер без
тога не иде, будући да су, како тврди Шилер, херцеговачки фра-
њевци “најгори хрватски националисти”.
У међувремену је изашла књига Мирослава Акмаџе Крунослав
Драгановић. Искази комунистичким истражиоцима, Загреб, 2010,
у којој је тај историчар објавио документе до којих је могао доћи и
Шилер са својим србијанским везама, али га очито нису занима-
ли јер из њих се види посве другачији Драгановић од онога какав
је “потребан” немачком новинару да би “доказао” како је Католи-
чка црква спасавала највеће ратне злочинце од захвата комуни-
стичке Југославије где би, како сугерише преко једног цитата,
могли имати праведне процесе”.

Нашла крпа закрпу
“Највећи Шилеров сведок и информатор био је његов први при-
јатељ из Херцеговине, у међувремену преминули Новица Војино-
вић, који је радио за УДБА-у, што му је омогућило да постане важ-
ним друштвеним делатником и професором Правног факултета
у Подгорици. У књизи Шилер опширно описује трагедију поро-
дице Војиновић коју су десетковале усташе, на што је преживели
Новица “одговорио” низом памфлета ненаучног садржаја у који-
ма страховито измишља и увеличава злодела Хрвата и Католичке
цркве, али и Тита због његове “издаје” српскога народа.
Новица Војиновић претворио се од југословенског комунисте
у српскога националисту најгоре врсте, што је очигледно већ из
наслова неких његових књига: Геноцид хрватских клероусташа
над Србима у Херцеговини 1941-1945. године; Срби и Шиптари од
VII-XX вијека; Срби и хрватска интелигенција; Срби и Ватикан и
Хиљадугодишњи злочини Ватикана против православља.
Посебно упозоравам на његов чланак  “Злочини комуниста
над српским народом у 20. вијеку”. Овде нема довољно простора за
цитате из којих се види нека врста “интелектуалног беснила” које
је тешко “сварљиво” и за оне који би се евентуално могли сложи-
ти с њим. Чланак др Војиновића објављен је на порталу Међу-
народног одбора за истину о Радовану Караџићу. Наш немачки
новинар нашао се у добром друштву.
Ту манију гоњења уочили су и неки паметнији у Црној Гори,
на пример, аутор Драшко Ђурановић (www. аimpress.org), који на-
води ове Војиновићеве бисере. Хрвати су на сва српска доброчин-
ства “Србима… вратили са три геноцида у XX веку и убијањем
три милиона Срба, деце, жена и стараца”. Највећа српска заблуда
био је комунизам: “Срби су комунизам прихватили од Руса, а Руси
од немачких Јевреја: Карла Маркса, Фридриха Енгелса и руског
теоретичара Владимира Иљича Лењина, по мајци Јевреја, из