Живота Ивановић

Немачка и “њени” Хрвати

Шушак је дубоко импресионирао многе међу којима у великој
мери и Клинтоновог министра одбране, Вилијема Перија. Като-
личанством импрегнирани национализам увезао је он из “обла-
сти” заједничког порекла о којем је говорио Сопта. “Област” је у
ствари Широки Бријег, градић западно од Мостара: у ствари, реч
је о Херцеговини. Онај који се тамо родио после Другог светског
рата, могао се звати Хрватом јер је Херцеговина припадала од 1941.
до 1945. усташкој држави, Хрватској, а Шушак је рођен непосред-
но пред завршетак рата.
Он је студирао у Ријеци, а 60-тих година је преко Аустрије
емигрирао у Канаду, где се пробио радећи разне врсте послова –
између осталог и као, како су шегу с њим терали, пицо-справитељ,
док није и сам постао предузетник. Године 1990. помно је радио
у Туђмановој предизборној кампањи за прве вишестранач-
ке изборе када је у Хрватску унео огроман новац сакупљен од
емиграната. Далеко већу суму донео је годину дана касније за
наоружавање Хрватске 1991. године.
Шушак је учествовао и у самом оснивању Туђманове странке
“Хрватска демократска заједница” (ХДЗ) 1989. године. Награда за
то није изостала. Најпре је постао министар надлежан за поврат-
нике и усељенике: циљ је требало да буде повратак на хиљаде и
десетине хиљада Хрвата емиграната из, како је Туђман у жаргону
говорио “исељене Хрватске”. Као да су сви под принудом напусти-
ли земљу и као да никада ништа друго нису на уму имали до да се
врате у стару домовину. Места за њих је сада било довољно, пре
свега тамо где су до тада још становали и живели Срби. Две године
касније Гојко Шушак преузима Министарство одбране Хрватске,
иако, према властитим речима, о војним стварима није ни најма-
ње имао појма.
Туђманово путовање у Канаду повезало га је са најреакциона-
рнијим крилом хрватске дијаспоре и потврдило и ојачало његова
антисрпска и антисемитска убеђења. “Богу хвала – рекао је Туђ-
ман 1990. г. у једном тренутку усред Загреба пред новинарима –
моја супруга није ни Јеврејка, ни Српкиња”. Јасно је сада пратити
идеолошке трагове усташа у Туђмановој политици и у политици
његове странке ХДЗ, тако да:
– Заједнички се позивају на праоца сепаратне хрватске држав-
ности, Анту Старчевића;
– Показују заједничку изразиту мржњу према Србима и истичу
као циљ етнички хомогену државу;
– Исповедају националистички католицизам и
– Показују нетрпељивост према муслиманима у властитој земљи
која је посебно дошла до изражаја у рату у Босни у застрашују-
ћим злочинима.

Туђман би, несумњиво, могао у своје планове за самосталну Хр-
ватску можда унети и могућност да Србима, који вековима живе
у Крајини и Славонији, пружи гаранције на право на аутономију
и унесе такво право и такве гаранције у Устав Хрватске. Употреба
ћирилице, располагање властитим новинама и радио станицама
– зашто да не? Он то, међутим, није учинио и уместо тога изабрао
је другу варијанту: претворио је Србе, који су захваљујући свом
историјском положају поред Хрвата били конститутивни држа-
воносни народ, у мањину да би их касније потпуно протерао. На
то се припремао корак по корак, помно пратећи диктаторско
проширење моћи и власти ХДЗ.

Матица Хрватска: Улрих Шилер или
“Jugoslawien, Jugoslawien, uber alles!”

На крају, преносимо и један осврт из хрватских медија који, чини
нам се, на карактеристичан начин одсликава како је Хрватска
дочекала књигу Улриха Шилера.

“Нова књига Улриха Шилера “Немачка и њезини Хрвати” политич-
ки је памфлет чија је сврха делегитимисати хрватску борбу за на-
ционалну самосталност” – пише Гојко Борић. “Невелика Шилеро-
ва књига провокативна је и насловом и насловном. страном. Аутор
одмах на почетку сугерише читаоцима да између Павелићевог
“фашизма”, који није посве доказив, и Туђмановог “национализ-
ма”, који је измишљотина страних и домаћих хрватождера, посто-
ји чврста повезаност.
На насловној страни књиге види се Богдановићев “камени цви-
јет” у бившем концентрационом логору Јасеновац, што је сим-
боличка порука да Немачку и “њезине” Хрвате повезују усташки
злочини наместо столетних цивилизацијских, културних и међу-
људских веза које аутор посве игнорише, као што је потпуно
прећутао велико хрватско учествовање у антифашистичкој борби
против његових нацистичких сународника.
Предговор књизи написао је бивши бременски градоначел-
ник Ханс Кошник, који је непуне две године био неуспешан адми-
нистратор Европске Уније у Мостару. У само неколико реченица
Кошник открива своје велико незнање о просторима над којима
је владао. Он се сасвим слаже са Шилером, понавља његове тезе и
тврдње, тако је предговор потпуно сувишан.”

У искривљеном огледалу
“Упознао сам се са Шилером преко своје везе у РТВ постаји Дојче
Веле кад је немачки новинар тражио податке о “нестанку” проф.
Крунослава Драгановића у Трсту, а он се придржавао службене
југословенске верзије да се тај врли свештеник, хуманитарац и
историчар “добровољно” вратио у Титову сатрапију. Шилер је мој
податак да су Драгановића отели удбаши пренео у књизи “Власт
изван контроле”, издавач – Aufbau-Verlag, Берлин, 2003. године. На
жалост, није ме упознао с осталим поглављима своје књиге у који-
ма је навелико скренуо с истине која му је била доступна, јер се по-
саветовао с бољим познаваоцима прилика. Шилерову сам књигу
рецензирао у Хрватској ревији бр. 3, год. IV, 2004, под насловом
“Југославија у искривљеном огледалу немачког дописника”.
Готово све грешке и криве процене, које сам пронашао у тој
књизи, Шилер понавља у своме последњем памфлету, дјелимично
на још гори начин, на пример, не износи истинску верзију о Дра-
гановићевој отмици, вративши се на југословенску. Премда је био
световни свештеник, Драгановића проглашава фрањевцем јер без
тога не иде, будући да су, како тврди Шилер, херцеговачки фра-
њевци “најгори хрватски националисти”.
У међувремену је изашла књига Мирослава Акмаџе Крунослав
Драгановић. Искази комунистичким истражиоцима, Загреб, 2010,
у којој је тај историчар објавио документе до којих је могао доћи и
Шилер са својим србијанским везама, али га очито нису занима-
ли јер из њих се види посве другачији Драгановић од онога какав
је “потребан” немачком новинару да би “доказао” како је Католи-
чка црква спасавала највеће ратне злочинце од захвата комуни-
стичке Југославије где би, како сугерише преко једног цитата,
могли имати праведне процесе”.

Нашла крпа закрпу
“Највећи Шилеров сведок и информатор био је његов први при-
јатељ из Херцеговине, у међувремену преминули Новица Војино-
вић, који је радио за УДБА-у, што му је омогућило да постане важ-
ним друштвеним делатником и професором Правног факултета
у Подгорици. У књизи Шилер опширно описује трагедију поро-
дице Војиновић коју су десетковале усташе, на што је преживели
Новица “одговорио” низом памфлета ненаучног садржаја у који-
ма страховито измишља и увеличава злодела Хрвата и Католичке
цркве, али и Тита због његове “издаје” српскога народа.
Новица Војиновић претворио се од југословенског комунисте
у српскога националисту најгоре врсте, што је очигледно већ из
наслова неких његових књига: Геноцид хрватских клероусташа
над Србима у Херцеговини 1941-1945. године; Срби и Шиптари од
VII-XX вијека; Срби и хрватска интелигенција; Срби и Ватикан и
Хиљадугодишњи злочини Ватикана против православља.
Посебно упозоравам на његов чланак  “Злочини комуниста
над српским народом у 20. вијеку”. Овде нема довољно простора за
цитате из којих се види нека врста “интелектуалног беснила” које
је тешко “сварљиво” и за оне који би се евентуално могли сложи-
ти с њим. Чланак др Војиновића објављен је на порталу Међу-
народног одбора за истину о Радовану Караџићу. Наш немачки
новинар нашао се у добром друштву.
Ту манију гоњења уочили су и неки паметнији у Црној Гори,
на пример, аутор Драшко Ђурановић (www. аimpress.org), који на-
води ове Војиновићеве бисере. Хрвати су на сва српска доброчин-
ства “Србима… вратили са три геноцида у XX веку и убијањем
три милиона Срба, деце, жена и стараца”. Највећа српска заблуда
био је комунизам: “Срби су комунизам прихватили од Руса, а Руси
од немачких Јевреја: Карла Маркса, Фридриха Енгелса и руског
теоретичара Владимира Иљича Лењина, по мајци Јевреја, из

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ]

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026