Немачка и “њени” Хрвати

И кад читалац очекује од немачког приказивача да оповргне
ауторове аргументе и наводе, чита антисрпске псовке.

“Потцењена улога Србије и САНУ”
“У потпуној супротности овој готово непојмљивој оптужби (која
је када је у питању БНД, још к томе и неоснована), стоји Шилеро-
во објашњење ситуације у Србији. Наиме, док аутор на страници
214 своје књиге, сваку па и најмању декларацију чак и најситније
хрватске емигрантске групе надувава до величине сензације,
о славном “Меморандуму” о положају Срба у Југославији он се
изражаваследећим речима:
“О великосрпским настојањима, додуше, није било речи, но би-
ло је јасно изражено преферирање очувања Југославије”. Дакле,
оно што управо приказивачу немачког радија, немачком радију и
немачком естаблишменту највише смета јесте то што су Срби и
Србија, као и Српска академија наука били за очување Југославије,
а Југославију је требало уништити. На тај се начин открива шта,
за разлику од аутора, заправо мучи осветнички настројене Немце.
“Издавач Меморандума била је Српска академија наука и умет-
ности, САНУ, и у Србији, овај документ вреди као почетак ве-
ликосрпског национализма” – каже немачки приказивач не на-
водећи притом никакав извор за своју тврдњу, нити било какав
аргумент који би доказао у чему је “великосрпски национализам”
Меморандума.

Немци нису ништа знали
“Истовремено се у књизи “Немачка и “њезини” Хрвати” могу про-
наћи занимљива места” – коначно признаје приказивач немачког
радија, наводећи као пример Шилеров опис панике која је настала
код Срба у Хрватској, а коју су изазвали усташки симболи у тре-
нутку када се Хрватска 1991. године почела кретати у смеру неза-
висности, или, пак, када описује, наводно, потпуно непознавање
ситуације на Балкану 1991. године у редовима немачке владе.
“На овом месту се осећа онај део особе Улриха Шилера која је
дубоко повезана с бившом Југославијом и која се за људе који тамо
живе занима и ангажује”. Оно што остаје на крају књиге “Немач-
ка и “њезини” Хрвати” јесу пре свега питања. Како то да су Кол и
Геншер 1991. године толико мало знали о Југославији када су већ
кроз БНД у рукама држали Хрватску обавештајну службу” – пита
се приказивач који очигледно добро зна одговор пошто о непозна-
вању ситуације никако није могло бити речи, нити аутор то тврди.
“Јесу ли можда 90-их на Балкану деловале и друге тајне службе?
Шта су подузимали сами органи југословенске државе у тренут-
ку распада њихове земље? И, зашто се Улрих Шилер са својим
познавањем ситуације није већ раније укључио у расправе око
Балкана?” То су питања која аутор оставља отвореним, али му то
не смета да закључи – “Неславан закључак” након читања:
“Да Хрватска 1991. године није била недужна жртва на начин
као што то покушава представити загребачка пропаганда, то није
ништа ново. Да је и сама Хрватска скривила злочине, то је било
многим посматрачима, али и многим Хрватима, јасно. Књига
Улриха Шилера “Немачка и “њезини” Хрвати” хаотично је написа-
на, лоше лекторисана и на пуно места нетачна. Но, пре свега, иза-
шла је – прекасно”.
То је закључак приказивача немачког радија “Дојче Веле” Ри-
дигер Росиг, који као новинар радија немачког естаблишмента и
не може имати друкчији закључак све док тај радио остаје зва-
нично гласило власти у Немачкој, земљи која је већ неколико пута
у историји покушавала да Србима наметне своју чизму и увек из-
нова доживљавала сраман крах. О томе пишу и говоре управо
немачки, критички настројени интелектуалци попут Волфганга
Порта, Јиргена Елзесера, Петера Хандкеа или политичари попут
Хелмута Шмита или Хартмана…

Улога канадских усташких емигранта у растурању Југославије
У књизи НЕМАЧКА и ЊЕНИ ХРВАТИ, чије објављивање у новој,
тзв. демократској Србији уопште није ни регистровано, посебно
су занимљиви делови који се односе на улогу хрватске проусташке
или неоусташке емиграције у разбијању Југославије. Поред проус-
ташких група у Немачкој, неоусташка емиграција у Канади има-
ла је кључну улогу у подршци хрватским сепаратистима у њихо-
вим напорима да разбију Југославију. Без њихове финансијске и во-
јне потпоре Туђманови неоусташки напори за отцепљење Хрват-
ске, како из књиге немачког публицисте Улриха Шилера произила-
зи, не би били крунисани успехом.
Наравно, немачки аутор притом ни најмање не занемарује чи-
њеницу да су независност како Хрватима, тако Словенцима, мусли-
манима у БиХ и Албанцима на Косову и Метохији, донели НАТО
бомбардери. Разумљиво, немачки аутор највише пажње у књизи по-
свећује улози Немачке и Немаца као “вечних историјских савезни-
ка” Хрвата. Овом приликом, међутим, из књиге НЕМАЧКА И
ЊЕНИ ХРВАТИ преносимо део који је несумњиво занимљив за
Канаду, Канађане и све оне који у Канади живе. Уз то преносимо и
осврт Матице Хрватске на књигу немачког аутора који је за из-
вештавање из Вашингтона својевремено награђен за допринос раз-
воју америчко-немачких односа.
“Туђман се радо облачио у бело одело слично маршалској уни-
форми. Као Тито. Осећао се добро у луксузу на Брионима и ужи-
вао у њему. Као Тито. Неговао је аутократски стил владавине. Као
Тито, а ипак не сасвим. Фрањо Туђман није имао никакве пробле-
ме да се као Тито бори против српских националиста, да намеће
првобитну федералну структуру у социјалистичкој Југославији
насупрот “великосрпском централизму”.
Туђман је још као Титов партизан носио на себи социјали-
стичку Југославију, у војној хијерархији стигао до чина генерала,
затим постао професор универзитета и директор Института за
изучавање хрватског радничког покрета. Па ипак, целу каријеру
је ставио на коцку када је отворио своју мисао хрватском нацио-
нализму и остао му до краја живота веран. Самостална хрватска
држава и потпуно и коначно одвајање од Србије – то је постао
идеал историчара Туђмана.
Обиље инспирације налазио је у историјској литератури уче-
них фрањеваца и, како је веровао, у догађајима у самом XX веку,
посебно код извесних политичара у емиграцији међу којима га је
нарочито импресионирао Вјекослав “Макс” Лубурић, командант
Јасеновца. Због својих нових убеђења Туђман је био осуђиван више
пута на затворске казне, али је касније то умео да вешто користи
пошто му је време проведено у затвору добро послужило као аргу-
мент у редовима екстремно националистичких емиграната као
изговор и накнада за улогу коју је некад играо као Титов партизан.
За тадашње хрватске власти ипак је био и остао пре свега дис-
идент. Утолико је више било изненађење што је 1987. добио пасош,
што је одмах било повод за претпоставку да су националисти у
хрватској тајној служби после дугих бирократских натезања од-
нели превагу и обезбедили да се донесе одлука да се Туђману до-
зволи да путује у иностранство. И, Туђман је то искористио на
најбољи могућ начин и кренуо најпре на ПР путовање – у обила-
зак Канаде, САД и Савезне Републике Немачке. Нимало случајно
управо по овим земљама.
Био је то прави тренутак. Крај хладног рата довео је до слома
свих дотадашњих политичких параметара, Горбачов је покренуо
нови ветар не само у Совјетском Савезу већ и у целом Источном
блоку. Био је то ветар који је могао донети само олују. Ни Југо-
славија није могла остати по страни. Ипак, једва је ико могао пред-
видети како ће судбоносан потрес задесити саме темеље Титове
Југославије, иако се знало да већ увелико унутрашња политичка
криза угрожава стабилност земље. Привреда је доживљавала крах,
државне финансије су биле банкрот, инфлација достигла незабе-
лежене висине. Девалвација динара је довела до, у историји неви-
ђене, пљачке становништва. Висока дуговања иностранству и не-
миновност програма драстичне штедње изазвали су социјалне и
политичке напетости које су гурале земљу у провалију.
Уз све то сукоби око Устава су били све оштрији. Више није
било Тита који би, као и увек раније, вештим манипулацијама про-
блеме потиснуо под тепих и одложио за неко друго време. Он је
још 1980. г. био мртав, а решење његовог наслеђа – колективно Пре-
дседништво са председавајућим који се ротира сваке године –би-
ло је све друго само не добро решење. Они који су још могли да
изведу својевремено замишљене реформе, међу којима је био и
космополитски оријентисан Србин Марко Никезић, били су укло-
њени са политичке сцене. Уосталом, Никезић је покушао да упра-
во негативну улогу Тита, као врховног арбитра за све, умањи и
ублажи. Заједнички кораци српских и хрватских реформатора
нису се уосталом ни могли замислити ни 70-тих ни касније пошто
су Хрвати и Словенци били против федерације као такве, пре
свега, против помоћи за развој неразвијеним деловима земље,
посебно Косову.