Немачка и “њени” Хрвати

штвени и културни центар. Ту су се окупљали Хрвати из целе об-
ласти Онтарио и лансирали идеје и програме за рушење комуниз-
ма у Југославији, растурање Југославије као државе. У Норвалу се
појавила у Немачкој забрањена публикација “Отпор”, сакупљана
су финансијска средства и оно што је, можда, било најважније,
Норвал је постао нови фрањевачки центар у традицији Широког
Бријега. Значајни чланови-оснивачи овог форума школовани су
код фрањеваца у Широком Бријегу. Међу њима је био и каснији
Туђманов министар одбране Гојко Шушак, који потиче управо из
Херцеговине.
Независна држава Хрватска и њено проширење до Дрине пред-
стављали су темељ идеја овога центра. Само им је још био потре-
бан самосвестан и моћан човек из матице који ће имати довољно
харизме и довољно снажне воље да уједини људе у домовини и у
дијаспори за исте циљеве и да их мобилише за њихово остварење.
Туђманов ПР приоритет, ако је желео да оствари успех у свом де-
ловању, морала је дакле бити Канада – Торонто и Норвал.
Додуше, неки су се мрштили што некадашња “комуњара” оби-
грава око њих, али Туђман је одмах могао да укаже на препоруке
наводног борца против комунизма: за своја убеђења био је неко-
лико пута у затвору, а у смислу и духу таквих убеђења могао је
увек да покаже књигу тек изашлу из штампарије: његову академ-
ску визит карту, историјско-политичко верују:  “Беспућа повијес-
не збиљности”.
У Норвалу и било где у хрватској дијаспори оваква књига је мо-
рала оставити велики утисак чак и да се не чита, довољно је са-
мо да се узме к знању. Није додуше лако читати такву књигу, али
Туђманова дружина је могла бити задовољна. У њој се релативи-
зовала званична историја. Где год је било речи о неуралгичним
тачкама у најновијој хрватској историји аутор је одмах износио
противставове, без обзира колико могу бити сумњиви. Тако је на-
водио да је Павелићев усташки покрет, у ствари, само желео да
српско питање реши на радикалан начи ради “етничке хомогени-
зације хрватске државе”: једну трећину Срба ликвидирати, две
трећине иселити, или принудити покатоличењем на лојалност.
Такав програм, износио је Туђман наводне аргументе, служио је
природно (српском) “четничком” покрету и великосрпским кру-
говима као коначан доказ за то да са Хрватима не може бити ни-
каквог помирења и због тога није имао смисла никакав други ма-
ње радикалан програм од онога који су имале усташе – чишћење
српске земље од несрпског, тј. хрватско-католичког и муслиман-
ског становништва све до “границе са Словенијом”, после побе-
де савезника над Хитлером. Оваква вештачка логика поистове-
ћивања не представља ништа друго до бацање прашине у очи. Не
могу се поредити чињенице и оно што је учињено са оним што је
само замишљено или само планирано.
Број широм света убијених Јевреја за време Другог светског
рата који истраживач Холокауста Раул Хилберг наводи близу шест
милиона, Туђман сматра ненаучно превисоким; такав број одре-
ђен је на основу емоција преживелих, на основу претераног обра-
чуна са ратним злочинима учињеним после рата. Исти је случај и
са страдалима у Јасеновцу: претерује се са бројем жртава – сматра
Туђман оцењујући као “нит” бројку од 700.000 убијених од којих
је наводно само Јевреја у Јасеновцу убијено 20.000. Тај број је из-
мишљен, по Туђману, за време Титове Југославије из политичких
потреба. Насупрот томе, Туђман износи извештаје према којима
су хрватски Јевреји по немачком наређењу транспортовани на
Исток; други део нашао је спас у италијанској зони. Остаје, међу-
тим, отворено питање зашто су ти Јевреји транспортовани и шта
се са њима збило.
Оно што је емигрантима, да би их поткупио, Туђман подме-
тао била је његова визија “етничке нације” о чему је говорио на
бројним предавањима која су изазивала велику пажњу. У Онта-
рију је говорио да су “националности или нације били и остају
највиши друштвени састав људске заједнице са свим манифес-
тацијама етничности и државности”. Убрзо је Туђман своје ста-
вове јасније образложио истичући да су богом дане национали-
стичке снаге историје нужношћу кретања поткопале саме темеље
таквих једнопартијских држава каква је Југославија и притом је
славио “национално самоопредељење као незаустављиву динами-
ку историје у њеном ходу ка напред”. Очигледно је у питању и
сама сумња у постојање такве заједнице каква је Европска уни-
ја јер јединство света може се постићи само преко све већег пош-
товања националне индивидуалности. Оваква опасност и пуна
динамика која је, у ствари, у супротности са правом на национал-
но самоопредељење и заштитом људских права, тешко да се може
наћи и код најмрачнијих међу мрачнима.
Босна и Херцеговина – међу емигрантима у Канади била је ве-
ома присутна врућа тема. Фрањо Туђман и његови домаћини би-
ли су јединствени у томе да је Република Босна и Херцеговина,
коју је створио Тито, вештачка творевина и да највећим делом при-
пада Хрватској. Јер, такво је било њихово убеђење, већина мус-
лиманских Босанаца пореклом су Хрвати, покатоличени Слове-
ни, који су само из економских разлога прилагођавања прешли у
ислам. Када су наиме Турци заузели Босну, домаће племство је у
највећем броју прешло у ислам и са собом повело знатан сељачки
слој у земљи. Католичанство у Босни претрпело је тада велике гу-
битке. Исламизовано босанско племство је, међутим, сачувало
своја основна права и бегови словенског порекла одиграли су на
Балкану велику улогу као верни следбеници порте. Последица
је била дубока оријентализација Босне. Тада настале социјалне
структуре преживеле су дубоко до XIX столећа и све немире који
су уследили током социјалних и политичких напетости у Ото-
манском царству, све док се није развила национална свест која
је код других Словена већ одавно била пробуђена. Са окупацијом
Босне и Херцеговине 1878. године, коју је извршила Аустроугар-
ска, хрватски елемент добија јачи замах јер је сада ојачала и ка-
толичка црква. За разлику од Хрвата, Срби су могли да појачају
свој утицај тек када је по завршетку Првог светског рата основа-
на Југославија под српском краљевском кућом Карађорђевића.
Хрвати, муслимани и Срби нашли су се сада уједињени често не
само у мржњи једних према другима.
“Босна је земља мржње” – писао је 1920. године пријатељ песни-
ка Иве Андрића (в. Андрићеву приповетку "Писмо из 1920", објав-
љену 1946. године). Међутим, управо око тога су се 1953. године
млади “Југословени” жучно расправљали за време мог боравка у
студентском граду сарајевског универзитета. С обзиром на то да
су биле окупљене све три групе које су тесно биле испреплетане
у целокупном становништву које су још чинили Јевреји и друге
мањине, није никакво чудо што су разлике биле дефинисане
више на основу религиозне припадности него на основу народно-
сти или нације. Тако је Новичин брат Вељко (Новица је пријатељ
аутора књиге са којим се упознао још за време студентских дана)
сматрао да је католичанство, а не хрватство, одговорно за злочине
усташа. У Београду су ратни сукоби у Босни објашњавани тиме
што су муслимани у ствари “Турци”. Теза да су ратови у Босни
1992-1995. били и верски ратови стога није пала с неба, иако су се-
цесионистички ратови у политички водећим слојевима на свим
странама тумачени и схватани као национални оружани сукоби
и у суштини борба за територије.
Туђманови погледи и погледи емиграната су се ипак разилази-
лази око питања докле сежу хрватске претензије на Босну и Херце-
говину. До Дрине? То је, у ствари, било највеће проширење Хрват-
ске на Исток, најпре остварено 1939. г. у такозваној српско-хрватској
нагодби (споразуму), које је затим преузео Анте Павелић. Туђман
је сматрао да је подела Босне и Херцеговине између Хрватске и
Србије могућа мирним путем, како је најпре мислио, с тим што
очигледно није водио никаквог рачуна о поштовању права мусли-
манских Босанаца у предлогу за такво решење.
Марин Сопта, Туђманов вођа пута, политичар у емиграцији
усташке традиције, примао је Туђманове идеје о мирном решењу
босанског проблема само благим осмехом: “Шушак, Бељо и ја по-
тичемо из тих крајева и знали смо тачно да се проблем Босне и
Херцеговине не може никако мирно решити. Без крвопролића
нема никаквог решења нити га може бити” – тако је Сопта гово-
рио у разговору са Хокинсом. Исплати се ову његову реченицу и
два пута прочитати.
Дискретно је Сопта организовао Туђманове сусрете са најра-
дикалнијим националистичким елементима дијаспоре, иако су
неки од старих Туђманових пријатеља покушавали да то спрече.
Међутим, било је радикала који су Туђману били потребни за
остварење његових циљева и то му је морало постати јасно управо
у Норвалу, у Канади. Ту је он заправо и прешао рубикон: повео је
са собом у Загреб управо Шушака, који му је био неопходан као
карика за везу са дијаспором као и са оним снагама око њега које
је Туђман морао узети са собом у чамац да би довео Југославију и
комунизам до коначне пропасти.