Немачка и “њени” Хрвати

Тако је 1981. г., такорећи одмах после Титове смрти, избила же-
стока студентска побуна која је прерасла у масовне демонстрације.
Несумњиви напредак који су донеле реформе Уставом из 1974. г.
довео је до побољшања живота и образовања косовских Албана-
ца у довољној мери да националне снаге добију на замаху. Те про-
мене довеле су до тога да су на Косово и на универзитет у При-
штини слободно позивани наставници и професори из Албаније
који су, без икаквог ограничења, ширили вирус маоизма и утицај
диктатуре Енвера Хоџе.
Студентске демонстрације које су захватиле цело Косово, брзо
су се доказале као фитиљ који ће касније запалити целокупну по-
литичку ситуацију делујући као темпирана бомба која је требало
да разори остале делове федерације. На другом крају земље, на
северозападу, словеначки и хрватски сецесионисти са своје стра-
не ставили су динамит под темеље федерације, у то време још у на-
мери да, наводно, од ње створе конфедерацију, савез држава. Смрт
Југославије, каква је до тада постојала, била је, дакле, унапред ис-
програмирана. Међутим, још нико није знао како ће та смрт на-
ступити, још нико није слутио колико ће језива она бити. Титов
комунизам је одумирао у отровним балонима национализма.
Уосталом, кад је Тито умро, већ три године пре њега отишли
су Словенац Едвард Кардељ, Хрват Владимир Бакарић, наступи-
ла је смена генерације која је посебно артикулисана 1983. г. у ре-
довима српске интелигенције у којој први пут избијају на видело
нови националисти који су припремили терен Милошевићу за
преузимање власти. Првобитно замишљен као нацрт документа
за унутрашњу расправу, 1986. г. ипак се појављује “Меморандум”
као целовит текст у медијима. Пре би се рекло да је срачунато лан-
сиран. Претпоставља се да га је лансирао сам председник Србије,
Иван Стамболић, како би припремио јавно мњење за обрачун
са српским национализмом. Године 2000. Стамболића су отели
Милошевићеви “сарадници” и убили.
У “Меморандуму” Српске академије наука и уметности (САНУ)
аутори су на видело изнели улогу Србије као жртве кроз историју;
посебно указујући на период од 1945, дакле, у Титовој Југославији,
истичући да је Србија економски запостављана и занемаривана
у односу на Словенију и Хрватску, посебно наглашавајући то да
је велики део српског становништва остао да живи у другим ре-
публикама изван Србије због произвољно и злонамерно повла-
чених граница на завршетку Другог светског рата – пре свега се
мислило на Србе у Хрватској.
Притом се посебно указивало на толерисање албанског “ге-
ноцида” над Србима на Косову. У Меморандуму су се отворено
захтевале исправке свих тих “огрешења” о српски народ. О ве-
ликосрпским намерама, додуше, није било говора, али је зато јас-
но долазило до изражаја преферирање очувања и опстанка Југо-
славије. Српска скупштина у Београду требало је да конкретизује
све ове идеје 1991. г. у изјави: “Опстанак Југославије је за Србе
од посебног значаја, јер би им омогућио да живе заједно у истој
држави и остварују националне интересе.”
“Национални интерес”, који је требало да Меморандум САНУ
учини Србима у Хрватској (у Крајини и Посавини) важећим,
добио је непосредан одговор у тезама фрањевачког историчара
Доминика Мандића, пре свега у оној тези у којој се захтевало да се
обезбеди да сви Хрвати живе у једној држави ако никако друкчије,
онда разменом становништва. Фрањо Туђман је био склон да то
одмах прихвати само је, уместо о “размени”, говорио о “хуманом
пресељењу”. Идеја о “размени” била је чврсто укорењена још у ви-
зијама усташа пре преузимања власти 1941. године. Павелићев кас-
нији министар иностраних послова Младен Лорковић пропаги-
рао је паролу: Србе напоље, хрватске емигранте натраг! Дакле,
још пре него што је највећи део Срба у тадашњој Хрватској стра-
дао као жртва геноцида. Таква врста етнички заснованих претен-
зија на територије какве су се јављале у другој половини 80-тих
година прошлог столећа како на српској, тако на хрватској страни,
морале су довести до сукоба. Било је то враћање на XIX век које је
нужно водило у рат на завршетку XX века.

На сцену ступа Фрањо Туђман
Туђман је све то добро запажао. Срби и Словенци су били са наци-
оналним и националистичким захтевима у ствари против феде-
рације, тако да је и он сам увиђао да је куцнуо час за његов нас-
туп, за његово деловање. Међу његовим основним идејама била
је визија да Хрвати припадају Хрватској, било да су у земљи или
у емиграцији. “Исељена Хрватска” требало је да буде исто тако
значајна и исто тако одлучујућа као и матица – “домовина”. Туђ-
ман је обећао у том смислу право учешћа на изборима свим Хрва-
тима у дијаспори и одржао је дату реч кад је постао председник.
Тежишна тачка његовог ПР путовања између 1987.и 1989. г. била је
Канада, а 1988. г. Немачка – дакле, још пре пада Берлинског зида,
што говори да је значај Бона непрекидно растао за настанак бу-
дуће Хрватске.
У Савезној Републици Немачкој Туђман и његове идеје од-
мах су наишли на одјек међу хрватским емигрантима и гастар-
бајтерима. Они су били добро организовани, имали су ефикасне
мреже деловања. Католичка црква их је подржавала исто коли-
ко и конзервативни медији. Уосталом, Хрватска је уживала углед
и међу милионима немачких туриста који су боравили на јадран-
ској обали. Ресторани који су носили име “Југославија”, прете-
жно чврсто у хрватским рукама, били су веома популарни. Исто-
времено у самој Немачкој постојала је толеранција ултраради-
калних терористичких група све до “Немачке јесени” 1977. го-
дине. Најрадикалније хрватске организације: “Братство по крсту”
и “Национални хрватски отпор”, која је посебно позната по про-
пагирању насиља преко пароле “ОТПОР”, биле су, додуше фор-
мално забрањене, али су остале активне. Од када је у САД под
Картером јасно стављено до знања да тероризам не сме рачунати
са било каквом попустљивошћу, и хрватске емигранске групе наси-
лничке акције сматрају застарелим средством политичке борбе.
Туђман је стигао у Минхен и Келн, као и у друга места, про-
пагирајући, пре свега, захтев за новом конфедерацијом као нуж-
ношћу пошто историјски народи више не могу бити потчињени
хегемонијалној власти (Србији). С тим у вези, Туђман је јасно ис-
тицао: “По својој традицији ми смо блиско повезани са средњом
Европом (Mitteleuropa) и посебно са Немачком… са Немачком
Хрватску повезују тешње везе и ближи односи него са било којом
другом земљом”. То је требало да значи пре свега, тешњи и ближи
него са Србијом.
И канцелар Савезне Републике Немачке, Хелмут Кол, такође
је говорио о традиционално блиским односима две земље на стра-
начком ЦДУ(CDU) конгресу у Дрездену 1991. године. На које и
какве историјско-политичке везе и односе су мислили два држав-
ника, остало је отворено. Наравно, Туђман није могао једноставно
да прећути усташку прошлост своје земље, али је указивао на акт-
уелне и потенцијалне симпатизере и присталице у редовима дија-
споре. Дакле, пропагирао је у свим правцима и према свим стра-
нама “Независну државу Хрватску”, додуше, државу која је била
“квислингшка”, фашистичка државна творевина, и истовремено
износио историјски захтев и тежњу хрватског народа за независ-
ношћу и самосталном државом. Друкчије речено, НДХ је била са-
мо неугодна израслина једног позитивног импулса.
Хрватска пропагандна (ПР) активност у Бону добија на жес-
тини још више 1990.године. Хрватски новинар Ненад Иванковић
је ту кампању у књизи објављеној 1993. г. под насловом  “Други
хрватски фронт” окарактерисао као активност која је покрену-
та ради међународног признања Хрватске. Међутим, у хрватској
стратегији једна друга станица је морала имати апсолутну пред-
ност – Канада.
Католичка црква, која је одржавала хрватску нацију у једин-
ству и чувала њен опстанак како у матици, тако у дијаспори, увек
је имала прворазредну улогу – као фактор моћи и власти првог
реда, мада је и унутар цркве било међусобно конкурентних табо-
ра. Херцеговина, у којој су се фрањевци и званична ватиканска
црква међусобно борили за власт и утицај, можда може послужи-
ти као пример. Међутим, нешто слично одигравало се и у Северној
Америци. Од почетка великих таласа досељавања из источне и
југоисточне Европе, Чикаго је био центар хрватског католицизма
у северној Америци и најмоћнији центар фрањеваца. Ипак, ка-
надски Торонто је на известан начин избио у први план, посебно
група која је захтевала више агресивности, жешћи национализам
и антикомунизам. Овој групи нису биле довољне фолклористич-
ке свечаности у знак сећања на усташког поглавника Павелића
и обележавања оснивања његове државе 10. априла сваке године.
Године 1977. ова група је недалеко од Торонта купила земљиште
и подигла у Норвалу – против воље Ватикана – нови хрватски дру-