Немачка и “њени” Хрвати

тиме оне могле тражити повлачење “ЈНА” као стране војске са
своје територије, а то је онда за Словенију значило све, а за Хрват-
ску много мање, али ипак доста у борби за самосталност и успо-
стављање уставноправног поретка на целој својој територији. То
је довело и до интернационализовања сукоба (плаве кациге), што
је донекле смирило ситуацију. Шилер као и мањи број немачких
аутора сматрају да Немачка и ЕУ нису смели признати барем Хр-
ватску док она не реши све своје проблеме с побуњеним Србима
и Милошевићевом Србијом, а да се у то упустила, рат би се про-
дужио у недоглед с големим повећањем људских и материјалних
жртава.
Шеф немачке дипломатије Геншер је у својим “Сећањима”
(Erinnerungen) правилно утврдио да су Немачка и ЕУ заправо
“касно” признале Хрватску јер пре тога српски су побуњеници
окупирали око трећине њене територије, срушили Вуковар и
уништавали остале хрватске градове, са стотинама хиљада избе-
глица, с парализом господарства итд. Победило је право на само-
одређење народа, које по мишљењу Шилера ипак не би требало
провести свуда и у свим случајевима, а ко би одређивао где треба
или не треба, то не каже. Уосталом, Немци га нису могли при-
менити за уједињење западне и источне Немачке, а оспорити га
другим нацијама.”

Католичка црква и фрањевци – извори свих хрватских зала
“При крају књиге Шилер описује Бобеткову авантуру у Босни, “слу-
чај Међугорје”, Туђманову смрт и некаква историјска разматрања
у којима, не знамо по који пут, оптужује Туђмана и Католичку
цркву за све невоље које су се догодиле у Хрватској те Босни и Хер-
цеговини. Цитира Карлу дел Понте да је Туђман скупа с Мило-
шевићем требало бити оптужен пред Трибуналом уХагу, и ужива
у тој представи као пубертетлија. Та “визија” поклапа се с његовом
твдњом како Југославија можда не би пропала да су савезници
извели Павелића пред суд немачким (!) ратним злочинцима у
Нирнбергу. Ова идеја није пала на памет ни тадашњим органи-
заторима суђења из антифашистичке коалиције. О Католичкој
цркви у Хрвата свако може имати своје мишљење, па и негатив-
но, но она је важан део идентитета хрватске нације, па ко је ге-
нерално напада као Шилер, исто чини и хрватском народу као
целини. Хрвати су се сачували на ветрометини својих простора
пре свега захваљујући својој вери и култури те својом упорношћу
да буду оно што јесу. Шилер је посебно окрутан у оцени деловања
фрањеваца у Босни и Херцеговини.
С ужитком наводи сукобе световнога свештенства и фрање-
ваца око међугорског феномена, спомиње одлуке Ватикана о не-
ким суспензијама фрањеваца, али је скочио пред рудо јер Света
Столица је напокон образовала комисију која ће испитати указање
Госпе у Међугорју, где се првенствено моли за мир, што овом ра-
тоборном Немцу очито смета. По њему Међугорје су “измислили”
фрањевци само да би одвратили пажњу од стравичних усташких
злочина над Србима код суседних Шурманаца. Исто тврде и чет-
нички пропагандисти као, на пример, др Милан Булајић у својим
књигама с астрономским бројкама српских жртава у НДХ. Њега
Шилер не спомиње јер би га то додатно компромитовало. На ни-
шану му је највише Широки Бријег, где проналази најгоре хрват-
ске националисте кад пише: “Фрањевачки редовници заједно с
усташким војним формацијама и СС-овцима бранили су самостан
Широки Бријег 1945. против напада партизана до последњег метка.”
То је преписао из извештаја комунистичких партизана од 7.
фебруара 1945, али поновно прећуткује свој извор. Стварност је
била посве друкчија. Базилије С. Панџић описује, између осталог,
и трагедију широкобријешких фрањеваца у књизи  Херцеговац-
ки фрањевци. Седам стољећа с народом, Зирал, Мостар-Загреб,
2001, из које можемо сазнати да су комунисти убили у Херцего-
вини у Другом светском рату и порату 64 фратра, свакога трећег
у Провинцији, док су многи преживели изведени пред судове и
осуђивани на драстичне казне. Све то немачки новинар уопште
не спомиње. Шилер на крају тврди да је “Туђман могао постићи
раздвајање од Југославије и Србије без рата да се није подао своме
циљу стварања Велике Хрватске путем поделе Босне. Уз то је спа-
дао његов стратегијски циљ – постигнути етничку чистоћу и једин-
ство Хрватске. Успео је само последње и то средствима која су иза-
звала међународну јавност и Интернационални казнени суд за
злочине у Југославији.” То је изразита замена теза, односно пре-
тварање узрока у последице, што је недостојно сваког истино-
љубивог човека.

Можемо се питати: шта је с овим памфлетом хтео постићи не-
мачки новинар Улрих Шилер? Укратко речено ово: Прво – усташ-
ки режим и НДХ прогласити горим од немачког националсоци-
јализма и италијанскога фашизма како би себе и своје сународни-
ке растеретио од њихове историјске кривице. Друго – похвалити
Титову Југославију као добар модел који су срушиле углавном за-
падне републике Хрватска и Словенија. Треће – исконструисати
чврсту повезаност између Павелићевог “фашизма” и Туђмановог
“национализма”, иако је Република Хрватска по своме уставу “анти-
фашистичка држава” као ниједна друга у Европи, како би деле-
гитимисао хрватску борбу за националну самосталност.  Чет-
врто – оптужити Туђманову Хрватску да је разбијала Босну и
Херцеговину како би створила “Велику Хрватску” премда, да је
обновљена Бановина, то не би била “Велика Хрватска”, а није ост-
варена увиђавношћу чак и Туђмана. Пето – оптужити Католичку
цркву у Хрвата као расадницу најгорег национализма и фашизма,
као злочиначку организацију. Шесто – подметнути хрватском на-
роду “комплекс кривице” за све страхоте које су се десиле за време
Другог светског и Домовинског рата, прогласити га “геноцидним
народом”, онако како су то пре њега учинили србијански инте-
лектуални шовинисти. Седмо – осрамотити Кол-Геншерову владу
да је била неупућена и неспособна у политици према бившој
Југославији.
Шилер је заступао у претпоследњој књизи “Махт аусер Кон-
троле” (“Macht außer Kontrolle”, Дело које се отело контроли –
слоб. прев.) оправдано мишљење да страни дописници, не само
у тоталитарним него понекад и у демократским земљама, често
нису били способни да добију тачну информацију и доносе пра-
вилне закључке о животу друштва и појединаца, а ту спознају
потпуно је изневерио у књизи о којој је реч, наиме, потврдио је ту
своју првобитну истину на самом себи, или како би се народски
рекло, скочио је сам себи у уста.”