Немачка и “њени” Хрвати

партија оптуживала за “стаљинизам” и наредила његово убиство
па му се ни данас не зна за гроб. Он се очешао и о Хебранговог
сина Андрију који је у интервјуу НИН-у рекао како је генерал
Вјекослав Лубурић имао некакве “идеале” премда га је означио
злочинцем. Шилеру то није доста, па жестоко критикује хадезео-
вца Хебранга, али да је мало провирио у архиве, морао је сазна-
ти да је Лубурић, за разлику од нацистичких злочинаца, који су
били само то и ништа друго, истовремено био жртва и злочи-
нац (оца су му убили српски жандари) па се он може оценити
диференцираније него што су чинили југословенски и српски
аутори. Упркос томе, вероватно би сваки демократски суд Лубу-
рића осудио на најтежу казну. Лубурићево деловање у емиграци-
ји било је више у сфери политичког фантазирања него конкрет-
них потеза, у сваком случају штетно.
Приче немачког новинара о успешним “шездесетим годинама
у Југославији” спадају у легенде. Тврдња да је већина “Југословена”
тада ту државу сматрала шансом, а не “тамницом народа” јефтина
је београдска пропаганда јер Југославија никад није била ни оно-
лико демократска колико су то биле неке вишестраначке земље
Трећега света. Био је то стаљинизам без Стаљина, дакако с неким
олакшицама које су проглашаване, али и укидане већ према по-
требама свемоћне Партије и њезине тајне полиције УДБА-е. За
Шилера Југославија је била једина могућа држава, па можемо у
ту сврху изменити почетак прве строфе немачке химне која је у
Немачкој забрањена, у корист његове Југославије: “Jugoslawien,
Jugoslawien über alles…” (Југославија, Југославија, изнад свега…).
Као иделошком “Југословену” Шилеру је засметало и Хрват-
ско пролеће. Сматра да је Пролеће пропало и због “недовољне по-
дршке народа” (?). Из тога се види да немачки незналица није
ништа схватио. Јер пролећници нису били против Југославије,
него за једну другачију, демократскију и праведнију Југославију.
Да су Тито и његови хрватски подрепаши допустили остварење
пролећарских захтева, можда би СФРЈ опстала или би се можда и
распала, али вероватно без крви.
Шилера неизмерно много смета све што је било противно
југословенском имиџу у иностранству. Засигурно политички и
пропагандно потпуно промашен напад хрватских гастарбајтера
на југословенско представништво у оквиру Шведске амбасаде
(тада Југославија није због Холштајнове доктрине имала дипло-
матске односе с Немачком) у Мелему крај Бона страховито је уз-
будио немачког новинара. Тада је погинуо пазикућа Момчило
Поповић, убијен из пиштоља који није пронађен.
Аутор овог осврта био је судски извештач радија Дојче Веле
(DW) на процесу нападачима у Бону и зна да се пуцало с обе стра-
не, с хрватске и југословенске, па је Поповић могао бити убијен
и од својих. Шилер тврди да су неки немачки медији показива-
ли добро “разумевање за хрватску ствар”. То су изузеци, било је
баш обрнуто. Тај напад је промишљено био страховито штетан
за углед хрватске заједнице у Немачкој. Свакако је за Хрвате било
катастрофално што се на оптуженичкој клупи нашао и неки
хрватски свештеник, који је, што Шилер не спомиње, као једини
био немачки држављанин.
Судија Квирини није допустио ни једну реченицу одбране
којом би се могла осветлити политичка позадина атентата. Југо-
славија је била потпуно задовољна исходом процеса. Мени је
за радио ДВ шеф југословенске посматрачке делегације, проф.
Богдан Златарић (Загреб), рекао: “Господин судија Квирини
водио је овај процес изванредно вешто и у оквиру немачкога за-
конодавства. И државна адвокатура, мислим на господу Хорна
и Пфрома, припремила је овај процес врло темељно, објективно
и савесно, поступивши исто тако и у главном претресу. Што се
тиче пледоајеа одбране, могу рећи да је, што се мене тиче, био
углавном коректан и, дапаче, спретно изведен, али неки делови
нису могли наићи на моје одобравање јер су се, на пример, за-
снивали на недоказаним тврдњама оптужених о наводним про-
гонима њихових породица у Југославији.” (Osteuropa, бр. 9/1965).
Како видимо, југословенски комуниста Златарић био је много
објективнији и према одбрани осуђених Хрвата у Бону од, наво-
дно, демократског немачког новинара Шилера.”

Без разлике између узрока и последица
“Шилер даље наводи низ атентата хрватских емиграната у Не-
мачкој на југословенске установе и представнике, при чему су
тројица изгубили живот, али само за једнога, вицеконзула у Штут-
гарту, са сигурношћу се знало да га је убио Хрват, за осталу дво-
јицу, посебно конзула Здовца у Франкфурту, починиоци су непо-
знати. С друге стране спомиње само седам од УДБА-е убијених
Хрвата од 1967. до 1970, док остало раздобље игнорише. Укупно
их је било много више. Ако не верује хрватским изворима, зашто
Немац Шилер није посегнуо за немачким подацима? Виши зе-
маљски суд у Минхену у пресуди Крунославу Пратесу од 16. јула
2008. установио је да је УДБА убила у Немачкој од 1970. до 1989.
још 22 Хрвата у егзилу, а међу њима је била и цела једна породи-
ца, отац, мајка и девојчица, за којима Шилер није пустио ни једну
сузу као за бившим партизаном Поповићем. Може се рећи да је
југословенски Штази ликвидирао у Немачкој у раздобљу од око
пола века отприлике шездесет Хрвата, од којих већина уопште
нису били активни у емигрантским друштвима. За Београд је
било важно приказивати ове атентате као “међусобне обрачуне
емиграције” па и онда кад су се Хрвати дистанцирали од њих, на
пример, у случају убиства југоамбасадора у Штокхолму, удбаша
Владимира Роловића, а то Шилер не спомиње.
Потпуно је злонамерно кад Шилер проналази, премда нерав-
ноправну, повезаност између хрватских десничарских “екстре-
миста” и немачких левичарских терориста “Фракције Црвене
Армије” (RAF). Реч је о покушају Београда да у размену, у Загре-
бу ухапшених четверо немачких терориста РАФ-а, добије седам
“Југословена”, од којих су петорица били Хрвати с дозволом бо-
равка у Немачкој. Међу њима је био познати Стјепан Биланџић
који, међутим, никад није добио политички азил у Немачкој!
Схватљиво је да влада у Бону није могла ући у ту нечасну “замену”
јер Немачка је ипак правна држава, због чега наш аутор жали, јер
да су пуштени немачки терористи, касније би починили злодела.
Шилер прихвата тврдње српског удбаша Божидара Спасића
како је дугогодишњи министар унутрашњих послова у комуни-
стичкој Хрватској Иван Крајачић Стево био “хрватски родољуб”,
који је у дослуху с немачком иностраном обавештајном службом
Бундеснахрихтдинстом рушио Југославију. А Крајачић је био Ти-
тов интимус, дакле човек највећега поверења југословенског дик-
татора, који је рекао да ће “Сава пре потећи узводно него Хрвати
добити своју државу”. Зар су Крајачић и Броз били рушиоци Ши-
лерове Југославије?
Врло је уочљиво да Шилер уопште не жели прихватити ни јед-
но мишљење својих хрватских и неких српских саговорника о
неизбежности распада Југославије, па ни једнога либерала Владе
Готовца, проглашавајући га “католичким писцем” (?), које је кон-
тактирао за време рата у Хрватској и пред рат у Босни и Херце-
говини. Он напросто не жели признати стварност јер би у том
случају морао одустати од “своје” Југославије. Стално упире прс-
том у наводни Туђман-Милошевићев “споразум” о подели БиХ, о
којем нема ни једног документа, али што је још важније, уопште
не узима у обзир да је Дејтон укинуо Херцег-Босну, али сачувао
и ојачао Републику Српску. Више је него очигледно да много го-
вори о последицама, а мало о узроцима ратова у западном делу
Југославије. Стога у попису извора не налазимо књиге и чланке
најважнијих познаваоца југоисточне Европе у то време као што
су били немачки аналитички новинари Рајсмилер, Штром, Мајер
и Рулман.
Он потпуно игнорише све могуће иностране планове о подели
Босне, прећуткујући и Изетбеговићев предлог да Хрватска пре-
узме Западну Херцеговину, што је хрватски председник одбио.
Дакако, Туђман је изјавама о БиХ често био више историчар него
политичар па је тиме наносио штету хрватској ствари, али то није
битно утицало на прилике у тој земљи, која се до данас није ста-
билизовала. Бон је, такође, знао да Срби у Хрватској као нацио-
нална мањина не могу имати право на самоодређење јер би у том
случају била отворена Пандорина кутија преиначавања свих ре-
публичких граница у Југославији, односно ратова свих против
свих. Одлука Бадинтерове комисије да републичке границе по-
стану међудржавне био је најпаметнији потез светске заједнице.”

Сврха књиге: дезавуисати Кол-Геншерову владу
“Кол-Геншерова влада апсолутно је мудро и одговорно поступила
кад је признала републике које су се хтеле осамосталити, јер су