Завештања српских јунака

су га у тами векова слушали. Ако је ико могао завештати способ-
ност да се зла судбина мења, онда је то овај јунак, који на Шарину,
срдит и непобедив, јаше из века у век. Ако је ико могао пробудити
наду раји у дугом турском ропству, онда је то овај дуговеки српски
орао међу српским соколовима. Стога у песми Марко Краљевић
и орао баш ова краљевска птица наводи на коначан суд о њему. То
је народни суд, изведен из онога што је оном који живи на земљи
и од земље најпотребније, из лепог, доброг дана за сетву и жетву:

Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.

Војвода Пријезда од турског цара брани град Сталаћ, чији се бе-
деми уздижу инад реке Мораве  (Смрт војводе Пријезде). Турчин од
њега иште, да би му живот поштедео, све, до потпуног понижења:
обележја његовог јуначког достојанства, сабљу навалију која сече
и студено гвожђе и крилатога коња ждрала, и његову част, жену Је-
лицу. Пријездин је одговор – бој, у коме надмоћна турска војска тр-
пи велику штету. А када јаничари поткопом и лагумом ипак про-
дру у град, Пријездина је одлука јасна и смирена; пошто је коњу
одсекао крила и сабљу преломио, с Јелицом  са бедема скаче у реку:

Морава нас вода одранила
нек Морава вода и сарани!

У том чину као да има и од приношења жртве из прастарих време-
на да би се обезбедила помоћ виших сила и зла коб скренула. А
што се жртва баш води приноси, исто може бити из тог слоја пес-
ме, старијег од догађаја који описује. Вода натапа земљу и чини је
плодном: живот превазилази смрт, јер се обнавља. Тако и Пријез-
дино завештање бива неумрло: прави подвиг, пример будућим
нараштајима, памти се, не може се заборавити.
Војвода Дојчин, у песми Болани Дојчин, наш је најтужнији ју-
нак, он не може да умре с миром, а песма о њему критичка је оце-
на стања у земљи под Турцима. Јунака више нема, они су махом
изгинули на Косову, освајачи отимају не само имање него и част
и понос, предачки морал се руши, неки Срби почињу да се пона-
шају као Турци, попут налбантина, поткивача Петра, а што је нај-
важније – изгубљена је потреба за отпором. Нема јунака који би
Уси Арапину изашао на мегдан, нема ни удруживања потлачених
да се заједно супротставе: они освајачу мирно плаћају данак, у ме-
су и хлебу, вину и ракији, дукатима, у својим сестрама и женама.
Да би дао моћну лекцију, народни песник из предсмртног сна бу-
ди свога на смрт болесног јунака, као што би и цео народ пробу-
дио да може, сестриним сузама, а то су и сузе раје и сузе самог пес-
ника, који мисли брже, види даље. Дојчин мора да одложи смрт
да би одбранио јуначки понос, своје завештање и своју тугу што је
сада таква земља којом су некад јездили толики јунаци. Утегнут
завојима од платна да му се кости не размину, изазива на мегдан
црног Арапина, који је, по Веселину Чајкановићу, и демон из до-
њег света, лако га побеђује. Дојчинову ослабелу десницу подржа-
ва одавно стечена јуначка слава, од које противник стрепи, и до-
бар коњ, кога је љуба ухранила, његов спој са силама што из саме
рођене земље струје.

Пред двором је дора одсједнуо,
па он сједе на меку ложницу,
па извади очи Арапове,
те их баци својој милој сеји:
“Ево, селе, очи Арапове,
нека знадеш да их љубит нећеш,
селе моја, за живота мога!”
Па извади очи налбантове,
те их даје љуби Анђелији:
“Нај ти, Анђо, очи налбантове,
нека знадеш да их љубит нећеш,
љубо моја, за живота мога!”
То изусти, а душу испусти.

Дојчин ће, после освете, подлећи болести која га девет година мо-
ри, али чин је завршен, он је показао да и сама смрт мора на поно-
ситог човека и јунака да причека. То је најотменији позив на от-
пор освајачу који у нашој народној књижевности имамо.
Војвода Кајица најлепши је српски јунак. Његов опис, који је
најпотпунији од свих таквих, вајао је песник заљубљен у јунаке
и своју земљу. У њему су, поред мушке лепоте, сјај и раскош нека-
дашње моћне државе. Друкчије је време деспота Ђурђа Бранко-
вића, који је, наследивши деспота Стефана Лазаревића, сина све-
тог кнеза Лазара, подигао тврди град Смедерево и последице Ко-
совске битке (1389), коначну пропаст Србије, одложио за готово
цео век. Он је владар у сумраку, пре но што се над српском зем-
љом мркла ноћ склопи. Претећу таму, за трен који траје, разгони
Кајичин лик:

Какав ј` красна Кајица војвода!
У каквом ли господском оделу!
На плећи му зелена долама
од кадиве, извезена златом;
на долами токе сува злата,
а покрај њи тридесет путаца
свако му је од по литре злата,
а под грлом литра и по злата,
која му се на бурму одвија,
те војвода њиме пије вино;
на војводи чизме и чакшире,
чизме су му сребром потковане,
а чакшире од плаве кадиве;
по долами коласта аздија,