Завештања српских јунака

“Назив ускоци добили су они људи који после пада Босне (1463)
и Херцеговине (1482) нису хтели да остану под турском влашћу,
него су пребегли у Хрватску и Славонију. У почетку они су се звали
пребези и чинили су посаду пограничних тврђава. Нарочито су
се истакли они који су под капетаном Петром Кружићем бранили
Клис од Турака. Кад је Клис пао (1537), они су се преселили у Сењ
и понели тамо и име ускока… Борили су се храбро и на мору и на
суву. До половине XVI века у својим походима на Турке били су по-
магани од Млечића. Од тога времена, после турско-млетачког из-
мирења, настала су дуготрајна непријатељства између ускока и
Млечића. Она су достигла врхунац крајем XVI  и почетком XVII
века. Ускоци су више година храбро одолевали заједничком мле-
тачко-аустријском притиску: били насилно исељавани из Сења и
опет се враћали у њега… Дело сењских ускока наставили су у сре-
дини и на крају XVII века котарски и приморски ускоци. То су
људи који су из Босне и Херцеговине, због тешког живота под Тур-
цима, ускочили на млетачко земљиште и узели видно учешће у два
млетачко-турска рата: у Кандијском (1645-1669) и Морејском (1684-
1699).” Кандијски је добио то име јер је започео на  острву Кандији,
тј. на Криту, Морејском јер су највеће битке вођене у Мореји, тј. на
Пелопонезу.
Стојан Јанковић је, дакле, јунак и у стварности и у песми. Ње-
гов јуначки лик расте из песме у песму, издваја се чак и у песми
Женидба од Задра Тодора, где су описани многи турски и српски
јунаци, махом историји познати: Осман Танковић из Удбине, Али-
ја Бојичић из Цетиња, Махмут-ага Шарац и Мердан-ага из Херце-
говине, Порча од Авале, Топал-Каматар, Хрња Мустаф-ага и његов
брат Алил из Кладуше, Рамо Ковачевић из Стене, Мустај-бег Лич-
ки, Тале из Орашца; затим Илија Томковић, Ђуро Даничић, Петар
Мркоњић, Нико Кулишић, Тадија Сењанин, Тодор од Задра, Марко
Јероглавац. Све их наткриљује Стојан Јанковић, па историјски лик
Хрња Мустаф-ага, или Мустафа Хрњица, или Мујо од Кладуше,
ага и господар у Великој Кладуши и Крајини, са страхом упозо-
равају свог брата Алила:

Што ј` острагу јунак за сватов`ма
на путаљу коњу од мејдана,
смеђих, брате, до рамена брка,
и у њега пали до пушака,
и покрили пушкам` тепелуке,
сјају му се токе кроз бркове
кано мјесец од петнаест дана
кад обасја кроз јелове гране ...
необичан јунак погледати; -
оно ти је Стојан Јанковићу,
оно ти је стари мејданџија,
љута, брате, под каменом гуја;
додијо је цару и ћесару,
у Латинској краљу латинскоме.

У четири завршна стиха, како то песник уме, сажето и јасно, тачно
и једноставно, саопштени су живот и судбина Стојана Јанковића.
Целога века  борио се с Турцима, Аустријанцима и Млечићима
– да смогне место под сунцем за себе и за своје. У томе је његово за-
вештање. У песми Женидба Стојана Јанковића други је његов пор-
трет, из младости, достојан портрета војводе Кајице. Ту просто
сија, “сав у спреми и у чисту злату”, а његова неупоредива снага,
од које стрепи непријатељ, прикупљена је у два стиха:

Када јунак из травице дине,
уз јелу се узвијају гране.

Тај Стојанов епски дух је и чежња многих његових сународника
да једном удишу свој, слободан и чист ваздух.
Сењанин Тадија, у песми којој је његово име довољан и нај-
бољи наслов, употпуњује хајдучко-ускочку школу. Његова лекци-
ја и његово завештање од пресудне су важности за народ који ве-
ковима робује под несравњено јачим освајачем: немати страха од
мука, издржати и најстрашније муке, никад не одати другове.
Тадија је са тридесет и четири друга кренуо кроз планину да ух-
вати Хасан-агу Куну и његових тридесет крајишника. Стога је ре-
шио да провери храброст своје чете, пустио је овна и јарца живе
одране у јелово грање:

грана дирне, стоји дрека јарца,
ован ћути, не пушта аваза.

Тадија се својима обраћа попут учитеља:

Видите ли, моја браћо драга,
какова је мука на хајвану?
Још је већа мука у Турака
кад нашега увате јунака.
Који може муке поднијети,
да ошути, моја браћо драга,
ка одеран ован кроз планину;
који л` муке отрпит не може,
од мене му Богом просто било,
нек се врати Сењу на Крајину.

Ова толико очигледна и, у складу са стварним животом, сурова
лекција чини да с њим остају само двојица од целе дружине. Али
три права јунака могу колико треба, они ће сами заробити целу
турску чету.
Костреш харамбаша, у истоименој песми, нити тражи нити
прогони Турке, он је већ смирени чувар границе сопствене земље,
која је представљена као велика и висока гора, у чијим дубинама
расте притајена снага за коначно ослобођење. Он непријатељу не
допушта да прескочи његов праг: