Завештања српских јунака

али сједи Костреш харамбаша,
хајдук сједи на друму широку,
танку брешку држи прекокрила …

Турци од њега стрепе и кад их деле шездесет и седам конака и да-
на пута! Када некако прикупе храбрости да му приђу, дочека их са
својим граничарима и остави тек понеког гласника да међу Турке
однесу страх и вест о поразу. А пошто им и то не верује, враћа их
са својим видним знаком, без ушију. Између две битке спокојно
пије мрко вино, непријатељу за душу, себи за окрепу.
Мали Радојица, такође у истоименој песми, као да ислуструје
лекцију Тадије Сењанина шта све хајдук и ускок морају и могу да
издрже. Да би се избавио из турске тамнице, Радојица се причи-
нио мртвим, не би ли тако добио прилику за бекство. Бећир-ага би
поверовао, али Бећирагиница не верује да је умро Раде и провера-
ва га различитим мукама: ложе му ватру на прсима, у недра став-
ља змију отровницу, под нокте забијају двадесет клинаца:

ал` је Раде срца јуначкога,
ни се миче, ни помиче Раде.

Песник, ведар и усред несреће у којој је морао живети, најпосле опи-
сује муку којој ни Радојица не може одолети – коло девојачко и ле-
пу Хајкуну, Бећир-агину кћер:

Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком погледује,
деснијем се брком насмијава.

Даље све иде по реду: девојка ће га заклонити јаглуком, Турци ће
га, као мртвог, бацити у море; пошто исплива, вратиће се по осве-
ту, благо и Хајкуну, да од ње начини своју Анђелију. То је његово за-
вештање: добар јунак све издржи и на крају задобије славу, имање
и лепоту-девојку. А слава је његова таква да, откако се одметнуо у
хајдуке, Турци не могу с миром ни да вечерају – већ девет година!
У духовитости ове песме има већ оне која ће све више просијавати
у песмама новог времена, пониклим на песниковом поуздању у
будућност свога народа.
“Уста раја к’о из земље трава!” кључни је стих дуге песме Поче-
так буне против дахија, која објављује ново доба у српској исто-
рији и епској поезији. На историјској сцени и у песми појављује
се, први пут и заувек, колективни јунак – српски народ. Он више
није тамна и непозната маса иза плећа усамљених витезова. Два
велика јунака, које ова песма ипак истиче, Илија Бирчанин и Ка-
рађорђе, велики су по томе што делају с потпуном подршком наро-
да, у његово име и за њега. Они више нису усамљени, ни историји
непознати, нити је њихове подвиге и славу замислио песник, они
су право из стварног живота и стварне битке закорачили у песму.
И песник више није непознат, његово је име Филип Вишњић. Он
сведочи о Првом српском устанку, његове песме настају док уста-
нак букти: Бој на Чокешини, Бој на Салашу, Бој на Мишару, Бој на
Лозници… Родио се 1767. у селу Међашима у Босни у зворничком
крају. Ослепео је у младости од богиња, издржавао се певајући уз
гусле. Од 1809. до 1813. ишао је са српским устаницима. Вук Кара-
џић беше уверен да је “нове песме од Карађорђина времена” Виш-
њић “сам спевао”, од њега их је чуо и записао у Срему 1815.
Илија Бирчанин издваја се и међу изабраним српским кнезо-
вима, у песми поименце набројаним, којима Турци спремају по-
губљење не би ли уставили навирућу буну. Њега с језом описује
сам Мехмед-ага Фочић, дахија. У том опису и лику, који је песник
градио класичним начином, има новог духа:

Док погубим Бирчанин-Илију,
обркнеза испод Међедника;
ево има три године дана
откако се врло посилио:
куд год иде, све кр`ата јаше,
а другога у поводу води;
он буздован о ункашу носи,
а бркове под калпаком држи;
он Турчину не да у кнежину …
А кад нама порезу донесе,
под оружјем на диван изиђе,
десну руку на јатаган метне,
а лијевом порезу додаје:
“Мемед-ага, ето ти порезе,
сиротиња тебе поздравила:
више теби давати не може.

Тај нови дух је сиротиња раја, која поздравља моћног турског по-
главицу, довољно оштроумног да у Бирчаниновој десници што
стиска јатаган препозна хиљаде и хиљаде руку народа који је од-
лучио да се ослободи. И сам Бирчанин, том снагом наливен, иде ка
колубарској ћуприји, у смрт, спреман да испуни своје завештање:
и његова одсечена глава биће у роју варница из којих ће планути
устанак.
Карађорђе, на широком платну наше најбоље песме о Првом
српском устанку и у стварности, сву народну снагу прикупља ујед-
но. Он више није усамљени јунак него вођа великог малог народа
који мења границе Турског царства. Зато песник његово име изјед-
начава с народом, па кад хоће да каже народ вели – Ђорђе:

Кад је Ђорђе Србијом завладо,
и Србију крстом прекрстио,
и својијем крилом закрилио
од Видана пак до воде Дрине,
од Косова те до Биограда,
`вако Ђорђе Дрини говорио:
“Дрино водо, племенита међо
измеђ`  Босне и измеђ` Србије!
Наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи,
и честиту Босну полазити!”

И то је други кључни, соколов стрих у овој песми – Карађорђево
обраћање реци Дрини је и његово завештање: ослобођење и ује-
дињенње свих Срба у слободну и јаку српску државу. Песник и
Карађорђе су ту застали, али као да се с њима и време зауставило.
Као да је одједном, преко толиких потоњих ослободилачких рато-
ва и генерација, пребачен лук дуг две стотине година: Срби сада
опет, годинама, војују да Дрина не буде неприродна граница усред
српске земље.
Тако се из времена које не смемо заборавити до нашег, које ће-
мо тек морати да памтимо, пробија поворка епских јунака, неми-
лосрдних према свима што не знају шта су понос и част, вера и
отаџбина. Сва њихова завештања стају у један општи духовни тес-
тамент целом народу – оданост отаџбини – који могу баштинити
једино достојни потомци.

Док сам писао овај текст, а писао сам га дуго ометан другим по-
словима, мучило ме што у овом времену оскудном у врлини, када
се лична корист уздиже изнад општег добра и патуљци изнад ота-
џбине, призивам чисти предачки огањ. Да и њега не охладим! А
онда сам видео, уз пут, бели графит на огради Цветног трга, усред
Београда, песничке речи зацело исписане младом руком: “Србијо
моја мала, нежности моја велика!”
И помислио сам с олакшањем: Добро је, биће добро.