Завештања српских јунака

сва од сребра и од чистог злата;
на војводи калпак свиле беле,
а калпаком од сребра челенка,
о њој златни триста трепетљика,
свака ваља два дуката златна;
у челенку два камена драга:
војводи се види путовати,
кроз крајину водити војводе,
у поноћи кано и у подне;
око врата колајна од злата,
за појасом две убојне стреле;
висок јунак, танак у појасу,
бела лица, црни наусница,
црн му перчин појас премашио;
преко крила гола сабља бритка,
преко голе сабље пије вино;
покрај чизме буздован позлаћен.

Песник га види као блистави стуб царства, утолико блиставији
уколико је царство ближе умору. Турци се примичу и овом делу
српске земље, околне хришћанске државе узмичу пред исламом.
Кајица, који лако побеђује у свакој јуначкој игри, али није вешт
у превари, могао би симболизовати земљу коју ће и суседи што у
крст верују издати. Мађар на превару устрељује Кајицу, завидећи
његовом јунаштву, богатству и лепоти, пошто није успео да на
своју страну премами дванаест српских војвода. И та песникова
порука у складу је с историјским догађајима. Над мртвим Кајицом,
у песми Смрт војводе Кајице, краљ Ђурађ изговара најнежнију
познату мушку тужбалицу. У њој је и Кајичино завештање – и
мртви јунаци чувају своју земљу:

Јој Кајица, моје чедо драго!
Дико моја свагда на дивану!
Сабљо бритка свагда на мејдану!
И крепостти међу војводама!
Сува злата смедеревски кључи!
Десно крило од српске крајине!
Како ће те преболети баба?
Како ће те оставити сама,
да ми чуваш на Бељацу стражу,
без промене докле је крајине?

Готово истим речима тужи Шекспирова Офелија за Хамлетом,
кога такође издаја води у смрт:

О, какав диван ту посрну дух!
То бистро око двора, војске мач,
Та реч и језик мудрости и знања,
А цвет и нада лепе државе …

Ружно и лепо, зло и добро – свуда су исти.
Старина Новак се јавља у више песама. Он већ навешћује ново
време унутрашњег отпора освајачу. Песник, који по природи ства-
ри описује младе јунаке, поверио је улогу најчувенијег хајдука
човеку у одмаклим годинама зато што су хајдуку, уз јунаштво,
потребни мудрост, лукавост и стрпљење, које младост нема. Он
то чини и зато, да би истакао да се може дуго живети и борити у
тешким и неравноправним условима, зато да из једног хајдучког
живота, богатог догађајима и опасностима, извуче поуке за оне
који ће се тек одметнути у шуму. Новак је одиста био чувен хајдуч-
ки харамбаша крајем XVI века, а у песми Старина Новак и кнез
Богосав одмеће се у хајдуке у време подизања Смедерева, столеће
раније, због љутог кулука који народ трпи при изградњи утврђе-
ног града. Ко је народу хтео да објасни стратешку важност ове
тврђаве у задржавању турског продирања? Тадашња српска деспо-
товина, под Ђурђем Бранковићем, још увек је велика српска земља,
од Дунава до Јадранског мора, али и “тело без кичме”. Угри су по-
сели Београд, Турци Ниш, Крагујевац, Голубац… Ђурађ гради
нову престоницу и утврду, јер је остао без утврђених српских
градова. Смедеревски Мали и Велики град, са двадесет и четири
куле високе око двадесет метара, зидовима дебелим од два до че-
тири метра, покривају површину од десетак хектара и сазидани
су брзо, “између 1428. и 1430. године. Народ је то платио тешким
наметима и још тежим кулуком, ‘градозиданијем’”. “Српска држа-
ва је у време пропасти подигла своју највећу средњовековну тврђа-
ву”, која се могла мерити и са Дубровником. Ретко, готово никако
се у нашим народним песмама супротстављају српски великаши
и народ, мада се зна како је обичан свет живео у феудализму. Обу-
зет турским освајачем, песник није имао када да распреда о соци-
јалним неправдамa, а и своје древне јунаке тражио је међу власте-
лом, особито оним у биткама изгинулим. Па и у поментутој пес-
ми и неким другим, кривицу за сурово управљање сваљује на
странкињу, “проклету Јерину”, историји познату грчку принце-
зу Ирину из породице Кантакузин, којом беше ожењен деспот
Ђурађ Бранковић, у стварности посвећену и милостиву владар-
ку и трагичну мајку: њене синове, Гргура и Стефана, ослепели су
Турци, а ћерке Мара и Катарина, да би се остварили неоствари-
ви политички савези, пошле су за туђинце и непријатеље, цара
Мурата II и грофа Улрика Цељског. Али, главни посао Старине
Новака у песмама је освета Турцима и припремање народа за ма-
совни, велики, снажан отпор у будућности. То је суштина свих
хајдучких и ускочких песама. У томе послу њему храбро и вешто,
и са шалом и смехом, највише помаже син, Грујо Новаковић, “ди-
јете Грујица”, што је лепши и од сваке девојке, али сече као муња
небеска:

пак дочека Хусејина слугу,
удари га по десном рамену,
раздвоји га на седлу бојноме,