Завештања српских јунака

митски антички вајар Пигмалион, снагом дара и чежње оживи
своје дело. Но, његово је било да изрази и узнесе љубав не према же-
ни, него према вери православној и отаџбини, стога је његова умет-
ност била на тежој проби и искушењу. Колико је морао бити на му-
ци, сам и незаштићен, песник или народ, који је у огромном рас-
пону времена створио овакву поворку дивовских усамљеника и
учинио их убојитим примером за поколења! Тек с Карађорђем и
Првим српским устанком народ као колективни јунак ступа на
сцену: “Уста раја ко из земље трава!” А тако је било и у стварности:
из раља петовековне турске окупације, српски народ излазио је у
дан и спремао се да изгради своју модерну државу, која ће наћи на-
чина да се одупре сваком непријатељу.
Портрет јунака народни песник најчешће домаши прожима-
јући два поступка и описа: сликарским поступком, десетерцем
као кичицом на зиду припремљеном за фреске, даје јунаков лик, а
психолошким поступком, кроз догађаје и делања у које га ставља,
његову личност. И вазда тежи да оба описа, физички и духовни,
буду  у складу, да јунака краси и спољашња и унутрашња лепота.
Некад на то потроши низове стихова, некад са свега неколико по-
стиже висок сјај.
Милош Војиновић, историји познат као ставилац или столник
цара Душана, наш је најдревнији јунак. У песми Женидба Душано-
ва, где је царево име Стефан понарођено у Стјепан, Војиновић је
његов млади сестрић, што сија у пољу зелену “као јарко иза гора
сунце”. Он надмашује Латине, тј. Италијане, тј. католике, у свему:
побеђује заточеника краља латинскога, прескаче три коња витеза
и на њима три пламена мача, погађа стрелом кроз прстен јабуку, ме-
ђу три једнолике девојке препознаје Роксанду којом ће се Душан
оженити, најпосле погуби и чудовишног латинског јунака, трогла-
вога Балачка војводу. Своје подвиге у ујаковим сватовима изводи
непознат, преодевен у црног Бугарина, да би очувао углед цара и
царства и потврдио једно од основних начела и завештања:

Тешко свуда своме без својега!

Војвода Момчило, који јаше крилатога коња Јабучила, куд год хо-
ће прелетети може, паше сабљу са очима, не боји се никога до Бога –
исто је преткосовски јунак, али и историјска личност из XIV ве-
ка. У песми Женидба краља Вукашина, историјски догађај, у коме
је јуначни Момчило, прво хајдук па деспот, код града Перитеори-
је у Родопима примио битку са надмоћном грчком и турском вој-
ском и када су га устрашени грађани спречили да се у овом утврђе-
ном граду спасе, замењен је другом, неисторијском причом о су-
кобу два српска великаша. Али, сачувана је обострана суштина:
завештање у славу верности, против издаје, чије је зло утолико
веће ако потиче од најближих, у овом случају од Видосаве, љубе
Момчилове. При том, она тако великог јунака издаје једном чове-
чуљку, који га је једино недостојном преваром могао надвладати:

Што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обе ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,
ту Вукашин три прста завлачи …

И том комичном сликом хтео је песник да врлину узнесе изнад
порока. Зато је и неверној Видосави, која ће своју издају платити
животом и срамотом, супросттавио Момчилову верну сестру Јев-
росиму. Везана је својом косом за диреке – “из главе је косе ишчу-
пала” – настојећи да брату помогне по сваку цену. Она је будућа
мајка Марка Краљевића, који ће наследити ујаково јунаштво:

а Марко се тури на ујака,
на ујака, војводу Момчила.

Бановић Срахиња, у истоименој песми и још некима, већ је у кру-
гу косовских јунака:

Нетко бјеше Страхињићу бане …
што једанпут бритком сабљом мане,
бритком сабљом и десницом руком,
пак двадесет одсијече глава …
Помало је такијих јунака …

Он је и великаш, зет Југа Богдана, који се по песми ородио и с кне-
зом Лазарем, шуре су му девет Југовића, девет славних јунака. Ње-
гов град, Бањску, спалила је  турска војска, која је притиснула све
поље Косово спремајући се за бој, ојадила му стару мајку, а највећи
турски ратник, Влах Алија, отео је његову љубу. Добивши такве ве-
сти у мајчином писму, Бановић Страхиња креће да се освети и жену
поврати. Страх од силе турске је толики да нема јунака који би се
усудио да с њим пође. Он одлази сам, уздајући се једино у своју саб-
љу, коња ђогата и хрта Карамана, с којим разговара. Срећно прега-
зи турску ордију у двобоју описаном као борба дивова што имају
све разлоге за љуту и непомирљиву мржњу, погуби Влах-Алију и с
женом, која јеТурчину помагала, у тазбину се врати. Њени Југови-
ћи, отац и браћа, хоће за неверство на комаде да је искидају, али Ба-
новић Страхиња не допушта. Неколико последњих стихова томе
посвећених донекле су нејасни због великог поетског прожимања:

Не дам вашу сестру похарчити, –
без вас бих је могао стопити,
ал ћу стопит сву тазбину моју
немам с киме ладно пити вино;
но сам љуби мојој поклонио.