Завештања српских јунака

У песми Косанчић Иван уходи Турке мудро саветује свога побра-
тима да уочи битке прикрије страшну истину о небројеној турској
војсци:

сви ми да се у со прометнемо,
не би Турком ручка осолили!

Одсудна битка, Косовска битка, свему упркос, мора се догодити
и надмоћном непријатељу мора се пружити отпор. Милош зна да
ће уз свој чудесни подвиг погинути (у песми Косовска девојка),
зна и да ће Срби битку изгубити, зна и више од тога: да ће његов
народ из великог пораза извући и велику добит – косовски завет,
који ће премостити векове, уверење да се отаџбина мора бранити
по сваку цену, видовданску етику, најтврђи  ослонац за будуће срп-
ске ослободилачке ратове. Милош видовдански завет сажима у
неколико речи:

Јер, тако ме вјера не убила,
ја невјера никад био нисам,
нит сам био, нити ћу кад бити,
него сјутра мислим у Косову
за ришћанску вјеру погинути!…
А тако ми Бога великога,
ја ћу отић сјутра у Косово,
и заклаћу турског цар-Мурата,
и стаћу му ногом под гроце!

Сви Милошеви поступци воде ка врху овог завета и завештања,
које од тада, видљив и невидљив, држи као штит пред срспким
народом. Сву снагу тог завештања после великог народног песни-
ка осетио је други велики песник, владика и усамљеник, Његош.
У Горском вијенцу поставиће Обилића као највишу меру којом се
одмерава свеколика и свачија људска вредност на овом и на оном
свету:

Су чим ћете изић пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунце грије?

Марко Краљевић, да и то поновимо, највећи је српски јунак, али,
за разлику од Милоша, јунак с манама. Он је прек и кавгаџија, зло-
вољан, не растаје се од тулумине с вином и турски је вазал. Краси га
осећање за правду, дубока потреба да заштити незаштићене, ода-
ност светињи српског царства, немилосрдна освета турском осва-
јачу чим се укаже прилика. Као вазал такав је да га се боји као ват-
ре и турски цар коме је посинак (Марко пије уз рамазан вино, Мар-
ко Краљевић и Муса Кесеџија). Марков лик је сложен и развијен
у многим песмама и пре и после Косовског боја, јер он живи три
стотине година, онолико колико је раји потребан, да би по смрти
цара Душана, када се великаши “отимљу о царство”, у песми
Урош и Мрњавчевићи, могао рећи целу истину – да је царство од
оца “остануло сину”, царевићу Урошу:

јер се Марко не боји никога,
разма једног Бога истинога.

Народни песник и Марко знају да је подељено царство слабо, па
настоје, макар у песми, да га сачувају као целину. Тежња за прав-
дом је опасна, Марка с ханџаром гони и проклиње рођени отац,
краљ Вукашин:

“Сине, Марко, да те Бог убије!
Ти немао гроба ни порода!
И да би ти душа не испала –
док турскога цара не дворио!”
Краљ га куне, цар га благосиља:
“Куме Марко, Бог ти помогао!
Твоје лице свјетло на дивану!
Твоја сабља сјекла на мејдану!
Нада те се не нашло јунака!
Име ти се свуда спомињало,
док је сунца и док је мјесеца!”
Што су рекли, тако му се стекло.

Касније тај исти Марко, као копље хитнуто кроз време, после
Косовске битке штити од турскога зулума, као у песми Марко
Краљевић укида свадбарину. Ипак, најбољи опис овога јунака је
у песми Марко Краљевић и Вуча џенерал:

Сједи јунак у пољу широку,
у ледину копље ударио,
за копље је коња привезао,
а пред њиме стоји тулум вина;
не пије га чим се пије вино,
већ леђеном од дванаест ока,
пола пије, пола коњу даје;
коњ му није каквино су коњи,
веће шарен како и говече;
јунак није какви су јунаци;
на плећима ћурак од курјака,
на глави му капа од курјака,
привезо је  мрком јеменијом;
нешто црно држи у зубима
колик јагње од пола године!

Овакав Марко, који улива смртни страх противнику и пре него
што се покрене, пре но што исуче ђорду оковану и подигне тешку
топузину, уливао је поуздање и народном песнику и онима што