Завештања српских јунака

Написано је такође неколико есеја, који су тумачили крај ове
песме изузетне лепоте. Али, свако тумачење надилази сам и јасан
чин опраштања, јуначко милосрђе, суштина ове у свему јуначке
песме и завештање Бановића Страхиње. Он сам ће затим, у другој
песми, поћи у Косовски бој:

Ђе огрезну крвца до кољена,
ту погибе Бановић Страхиња.

Бошко Југовић је царев барјактар, “на алату, вас у чистом злату”, са
крсташем барјаком у руци, који и после Косовског боја, када су већ
сви српски ратници положили главе:

још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове.

Такав, вазда жив на Косову, дојахао је “у оклопу сјајном” и до пес-
ме Алексе Шантића Јутро на Косову. По песми, Југовићи су браћа
царице Милице и она моли цара Лазара, када српска војска из Кру-
ушевца полази у Косовску битку, да јој остави бар једног брата од
заклетве, Бошка Југовића. У нас је некад судбина сестре безбрат-
нице држана за најцрњу. Цар Лазар пристане, те она дочека Бошка
пред свим коњаницима, у песми Цар Лазар и царица Милица, и
преклиње га да остане с њом у Крушевцу. Бошков одговор, који
следе и његова браћа, наредно је велико завештање што пробија
векове, страх од смрти мора бити мањи од части, од љубави према
вери и отаџбини:

Иди, сестро, на бијелу кулу;
а ја ти се не бих повратио,
ни из руке крсташ барјак дао,
да ми царе поклони Крушевац;
да ми рече дружина остала:
гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи на Косово
за крст часни крвцу прољевати
и за своју вјеру умријети.

Срђа Злопоглеђа насликан је у свега четири моћна стиха, толико
се о њему сачувало у јеном одломку из неке заборављене косов-
ске песме. Само његово име, по свој прилици стечено у бојевима,
шири страх, јер се бори свом жестином и са надљудском снагом
коју стиче борац за правду и у томе је његово завештање:

Који оно добар јунак бјеше
што два и два на копље набија,
преко себе у Ситницу тура?”
“Оно јесте Срђа Злопоглеђа.

Али и тих неколико речи биле су довољне Драгољубу Филипови-
ћу да нађе у своме десетерцу, у Косовским божурима, цео Злопо-
глеђин портрет, који почиње овако:

Космат ћурак од медведа сура
на страшна је огрнуо плећа.
Челна жила на змију те сећа,
У очима замаглила бура,
Два  му брка ко два тешка лука.
Грокће гавран на капи од вука.

Милош Обилић је, да поновимо, највећи српски витез без мане и
страха. У њему су сабране све јуначке врлине и једини је наш ју-
нак који својом људском, моралном узорношћу баца у сенку чак и
сопствене чудесне подвиге на бојном пољу. Он је опростио кнезу
Лазару неправичну и срамотну сумњу, први указао на правог из-
дајника, Вука Бранковића и заклео се да ће погубити турског цара
Мурата (у песми Кнежева вечера). Реч је о Мурату I, једином тур-
ском владару који је у бици погинуо. Такву поруку из Косовске бит-
ке слуга Милутин, и истоименој песми, тешко рањен, носи цари-
ци Милици:

Милош ти је, госпо, погинуо
код Ситнице, код воде студене,
ђено млоги Турци изгинули:
Милош згуби турског цар-Мурата
и Турака дванаест хиљада;
Бог да прости ко га је родио!
Он остави спомен роду српском,
да се прича и приповиједа
док је људи и док је Косова.

Да би дошао до овог неумитног закључка, народни песник у ви-
ше песама, укључујући и преткосовске, поступно подиже Мило-
шеву личност до потпуног сјаја јунака и човека који вазда зна где
су истина, правда и јунаштво. У песми Зидање Раванице он упозо-
рава кнеза Лазара да своју задужбину не гради од сребра и злата,
него од мермера камена, за будућност: “од камена ником ни ка-
мена”. У песми Милош у Латинима, да би и тако посведочио моћ
своје отаџбине, народни песник описује манастире, задужбине
српских владара и великаша од Немање до Лазара: Студеницу, Ђур-
ђеве Ступове, Хиландар, Жичу, Сопоћане, Папраћу, Високе Деча-
не, Рачу, Троношу, Раваницу:

да видите, пак да се дивите
какови су и колики ли су!
Шта је ваша црква Димитрија?
Ја ћу вам је сада претурити
а из руке тешким буздованом!