Завештања српских јунака

бојно седно на коњу дорату,
а дората на земљици црној,
и још мало земље заватио!
Јавну му се Старина Новаче:
“Бе аферим, дијете Грујица!
Док сам и ја твога доба био,
могао сам тако ударити.”

Њих двојица дошли су до главе многом освајчу (у песмама Ста-
рина Новак и дели-Радивоје, Новак и Радивоје продају Грујицу,
Грујица и паша са Загорја).

Но ето ти Старога Новака,
на њему је страшно одијело:
на њему је кожух од међеда,
на глави му капа вучетина,
и за капом крило од лабуда;
очи су му двије купе вина,
трепавице од утине крило;
и он носи сабљу староковку…

Кад у Турке јуриш учинише,
Раздвојише Турке у буљуке,
па нагоди један на другога:
што пропушћа дели-Радивоје,
дочекује млади Татомире;
што утече младом Татомиру,
дочекује дијете Грујица;
што пропусти дијете Грујица,
то дочека Старина Новаче.

Обојица завештавају исто: не оклевати, за опстанак се борити
увек и одмах, окупљати се у мање дружине, док не дође време за
свенародни устанак.
Иво Сенковић, најмлађи је српски јунак, коме “нема ни шесна-
ест лета”. Песма Иво Сенковић и ага од Рибника, иако епска, нежна
је, сва прожета очинском и синовљевом љубављу и оданошћу. Тур-
чин позива Ивиног остарелог оца да му изађе на мегдан, или да пу
“преде” гаће и кошуље. Стари јунак је у невољи и његов син одлу-
чује да га на мегдану замени. Отац се боји за одвећ младог и не-
искусног сина, који свој први двобој треба да подели са чувеним
мегданџијом. Али обојица утврдо знају да понижење никад неће
изабрати. Отац саветује сина како да се држи у двобоју, даје му сво-
је рухо и оружје, свог увежбаног бојног коња, дората, и благослов:
Дору седла, испод гриве љуби:

“Ао доро, врло добро моје!
Доста ли смо, доро, војевали,
из Турака глава доносили!
Сад сам, доро, остарио врло,
ја не могу више војевати,
сад те шаљем с главом неразумном,
са Иваном, са јединим сином:
Ива ј , доро, глава неразумна
чувај, доро, моје чедо Иву!”…
“Ао Иво, моје чедо драго!
Пођи, сине пошо у добри час!
Тамо, сине, добре среће био!
Бог те здраво и мирно носио,
од душманске руке заклонио,
грдне ране и руке душманске!
И крепка ти десна рука била!
Слободне ти очи на Турчина!” …

Са таквим  савезницима, очевом љубављу, његовим јунаштвом
које је баштинио, и добрим коњем, који ће га у погубном тренутку
собом заклонити, Иво се здраво враћа у агином турском оделу и
на турском ату да би могао доказати да је на мегдану био и побе
дио. Не препознају га стога ни мати ни отац и старац, мислећи да
то његовом дому прилази Турчин пошто му је јединца погубио
намах поврати сву некадашњу снагу. На голом коњу, с исуканом
сабљом стушти се, навршен родитељским болом и гневом, спре
ман да изврши освету. Нема јунака који би му могао одолети. До
препознавања ће доћи на време. Наш песник није прешао грани
цу и остварио познату међународну епску тему кад отац у незнању
погуби сина, као у германским песмама о диву Хилдебранду, или
као Рустем Сухраба у Фирдусијевој и иранској Шахнами. Нама
су били  потребни сви наши синови и очеви, никад доста за море
освајача, и њихово узајамно поштовање и љубав, дивно завештање
Из таквих осећања морала је узлетети крилатица “На млађима
свет остаје”.
Стојан Јанковић је позната историјска личност. Испевано је
неколико песама о њему и још двојици стварних ускока: Иви Сен
ковићу или Сењанину, односно Ивану Влатковићу, који је био
вођа сењских ускока, и Тадији Сењанину, односно Тадији Петро
вићу, о коме историја мало зна. Обојица су живели крајем XVI и
почетком XVII века. Стојан Јанковић је међу ускоцима и крупна
историјска фигура, предводник котарских ускока у многим бор
бама против Турака у другој половини XVII века. Био је и у тур
ском ропству, што је одјекнуло у дивној песми Ропство Јанковић
Стојана. Погинуо је при освајању Дунава 1687. Као ратник заслу
жио је племство и имање. Његова  кула стојалаје донедавно у варо
шици Ислам Грчки код Бенковца, као посед књижевникаВладана
Деснице, по женској линији Стојановог потомка, све до рата који
је започет 1990. Кула је сравњена са земљом 1993, срушена је и
црква из XVII века у којој је сахрањен Стојан Јанковић, а неко
лико година раније, уочи овог рата, и Владан Десница. Њихови
гробови су оскрнављени.