О принчевима и бољарима

мањих састава за пратњу певача, певачи, групе певача, музика
за плес… Толико музичара; а остали, где су?… Морате бити уз-
дражани, мирни, тихи… Све је организовано и под нашом кон-
тролом… Чланова службе безбедности има свуда, има их много;
најмање пола музичара раде за нас…
Новак: Ко тврди да је Колима била различита од Аушвица,
пошаљеш га до сто ђавола… Ко тврди да су у Аушвицу требили
само вашке, а не људе – исти поступак као горенаведен!
Жежељ: Питања више нема, зар не? Наравно, све вам је сад ја-
сно! Ко хоће да пита сад, још може, последњи је час? Од сутра,
питања се неће толерисати!… За не-дај-Боже још неколико савета
(брбљање, као раније)… Толико од нас, наставника и особља Ви-
ше, скраћене, ноћне школе за дипломатске кадрове… На крају,
још само неколико речи (брбљање, као горе)… О свему што сте
овде видели, чули, запамтили, заборавили – никоме ни речи, то
је јасно! Нити о пићу и другим намерама!… Чуј сада, још једном,
песму коју смо, радо, научили (пева сам): “Опало лишће, скоро ће
зима! Наш Вођа стреми ка југу, да огреје кости своје древне!” (сви
певају скоро складно, са појединим грешкама и лутањима): “Наш
вођа, прирастао нам за срце, као пијавица! Певамо оде њему у
главу и у славу! Дабогда отишао у широки Свет и никада се више
не вратио овамо!”… Идите сада код шеширџије, масера, рибара–
пецароша, гњурца, аниматора и глумца… Сваки од њих кад на
ваш стил дода по нешто, начиниће од вас нове ликове, праве људе
дипломатије, шампионе протокола! Када се укрцате на “Галеб” не
смете бити Његова ноћна мора!… Један писац увек добро дође, а
двојица (колега, обрати пажњу) могу да направе гужву!
Новак: Не пиши за елиту! Не мисли о смрти и не заборављај да
си смртан!… Не буди (трагично) озбиљан, јер то је комично. Не
буди комедијант, јер су бољари тврди на осмеху и држе змију у
џепу… Не буди дворска луда! То никако… За себе луд можеш бти
колико хоћеш, али на председничком броду лудило може бити
“заразно”… Пишем, пишем, нисам задремао!…

Десета сцена
Видоје Жарковић (директор Високе дипломатско-политичке
школе и политички комесар брода “Галеб”држи последњи час
дипломатског курса, пре доделе диплома): Ваше, убрзано, шко-
ловање сада је завршено. Ви сте оспособљени за дипломатске
активности. Ви сада крећете на Пут мира који је трасирао наш
Председник. Од вас се очекује да будете на висини постављеног
задатка. Партија је изабрала вас, а могла је да изабере и друге, још
боље, одличне, кадрове којима располаже. Ви морате оправда-
ти поверење Партије!… Да чујем сада, да ли сте научили химну
нашег пута на југ?!…(сви певају, складно): “Опало лишће, скоро ће
зима! А Он воли пределе јужне, пределе топле!”… Тако је, друго-
ви! Наш вођа је заслужио! Ми смо упрегли све своје снаге да му
испунимо жељу. Ми то можемо! Ми то морамо, само за Њега…
Новак (у себи): Слутио сам, знао сам да је ово фарса, да је ово
његов приватан театар!
Видоје: Открићу вам тајну. Највећа могућа, државна тајна. Ви сте
сви на строго поверљивом задатку… Али, не ради се нити о поли-
тици, нити о дипломатији. Ово путовање на југ, овај Пут мира у
пределе јужне, то је наш поклон Њему, за све оно што је учинио за
нас!… Друг Стари има реуму и прија му сунце, прија му промена
климе. Учинићемо то за њега!
Новак (у себи): И ја сам пион у његовој игри. Права дворска
луда!… Тако ми и треба!… Па, нека му буде! Идемо до краја!
Видоје (вади револвер и пуца три пута у ваздух као сваки прави
црвени комесар): Песма!… (сви певају напамет научену песмицу;
затим се чује звиждук парне локомотиве; Његов чувени Плави
воз креће из Београда за Сплит; цела посада је на окупу; ларма,
узвици одушевљења, песма)
Новак (у себи, сетно): Да ме може мати видети кад обучем фрак?
Жена би се чудила и крстила. Шта је њен син калемар учинио
од себе?! Какво страшило, каква накарада, каква санђама?!… До
јуче у шуми, у опанкама, газио сеоско блато, дубоко, до чукљева,
до колена; а сада обуо лаковане ципеле, које жуље, жуље! Јој,
што жуље!…

Једанаеста сцена
Милена: Бели панама шешир, баш ти лепо стоји!
Новак: Поручио сам га чак из Трста.
Милена: Нема за Павла капе!
Новак: Милена, молим те, немој ми бар ти стајати на муку…
Милена: И наочаре за сунце! Како си леп и чудан, добри мој
Новаче…
Новак: Да не личимо, можда, на талијанске мафиозе из Де Сики-
ног филма?
Милена: Срећан пут!… (велика маса света кличе у сплитској
луци: “Тито, Тито, Тито! Тито – Партија! Тито – Партија!” Бројни
путници пењу се на председнички брод “Галеб”. Последњи долази
Председник са супругом Јованком. Сви стоје на палуби и машу
окупљеном народу… Војни оркестар и хор изводе песму “Морна-
ри” из популарне “Емисије за поморце”. Сви чланови делегације,
посада брода, путници и особље, у ставу мирно, стоје на “Галебу”
и певају популарну песмицу:
“Жуто је лиииииииишће, ииииииииииииииииииииииииде зима!
А он тако воооли прееееееееееделе јууужне!”
…Чују се бродски мотори, таласи, ветар… А онда шпица “Емисије
за поморце”, популарна песма “Морнари”…)

(КРАЈ)