О принчевима и бољарима

Милена: Твоја стара, ружна навика: наведеш ме да бринем, па ме
онда тешиш и завараваш. Кажи ми, молим те, отворено – о чему
се ради?
Новак: Позван сам на дугу пловидбу.
Милена: Ко те зове?
Новак: Друг Стари.
Милена: Што ли се опет окомио на тебе?
Новак: Сада ме призива у своје скуте.
Милена: Наређује?
Новак: Не… Али, као да наређује.
Милена: Значи, опроштено ти је оно “идеолошко врлудање” из
последње књиге?
Новак: Многима из ЦК-а (Централног Комитета – прим. аут.)
није се свидео лик комесара у мом роману. Али, превагнуло је
мишљење да је добро што мој комесар има “људски лик”…
Милена: И шта сад? Зову те назад, у загрљај. Или желе да те про-
вере, да се још правдаш, доказујеш?
Новак: Мени је сасвим добро у твом загрљају, Милена.
Милена: Знам ја где ти је добро, али немој сада да се шалиш. Још
није време за шалу. Шалу је однео, знаш већ ко!
Новак: Уме он и да се шали, није да не уме... Али, ономад, на сте-
пеништу, ухватио сам његов поглед. Те његове хладне, зелене очи,
тај његов ледени поглед, оштар као челик, као ледено сечиво...
Смрзао сам се оног часа. Тај је спреман на све; да учини све што
му се прохте, свакога да искористи, да злоупотреби, да…
Милана: Тај баш не уме да мирује!? И, шта је сада наумио?
Новак: Идемо у “дипломатску акцију”.
Милена: А то значи?
Новак: Све је још строго поверљиво. Све што он чини је – држав-
на тајна.
Милена: Онда немој ни да ми говориш. (У офф-у се чује наставак
емисије о морима и о морнарима.)
Новак: Питала си ме зашто слушам ову емисију о морнарима;
тако је започео овај наш разговор… Ја само покушавам да скупим
бар неке податке, нека сазнања о мору. Шумадија има само Мо-
раву. Србија нема море. Шта је Морава наспрам оноликог Јадран-
ског мора… Ја сам човек с брда, брђанин. Ми Срби чврсто стоји-
мо на земљи, на копну. Шта зна Србин сељак о Великој води?!…
Нити сам био на мору, нити сам икада пловио бродом! (Отвара
географски атлас, прелистава, шушка папиром, тражи мапу) Ми-
лена, види, молим те, колико је плаве боје просуто по овом атласу!
Све је плаво! Нема ничега зеленог, нема ни смеђег. Погледај, Ми-
лена! Види ово, погледај ово!…
Милена: Значи тако: путоваћете бродом!
Новак: Авионом би било много једноставније, брже, лакше, али
он хоће да буде – другачије, посебно… Он хоће само као он хоће;
по неком свом ћефу, по својој вољи…
Милена: Ићи ћете бродом у дипломатску посету некој држави?
Новак: Не једној држави, него – целој Африци! Идемо у експеди-
цију на Атлантик, око Африке!
Милена: Као што су некада пловили Магелан, Васко де Гама и
Колумбо?!
Новак: “Галеб” је већ спреман. Чека нас у сплитској луци!
Милена: Колико ће трајати тај ваш “службени пут”?
Новак: Милена, ја још нисам решио да ли да идем!
Милена: Ако те он лично зове, не смеш да одбијеш. Његов позив
се не одбија и ти то врло добро знаш.
Новак: Знам, све знам. Зато и покушавам да се некако извучем
из ове вреле каше.
Милена: Његова је последња.
Новак: Отићи ћу да га питам зашто зове баш мене.
Милена: Немој ништа да питаш, испашћеш глуп! Прихвати ово
као још један партијски задатак. Немој превише да мисиш, него
слушај и ради шта ти се каже!
Новак: Жено! Не умем, не могу да будем потрчко, шрафчић без
имена, апаратчик! Нећу то!
Милена: Баш си упоран кад решиш да ме секираш... (Чује се на-
ставак радио-емисије за поморце и о поморцима.) Настави да слу-
шаш Радио Загреб. Од Хрвата се увек што-шта може научити.
Искали бес у кући; своју дрскост остави овде. Нађи златну среди-
ну. Нико од тебе не тражи да будеш понизан, удворица, шта ли?
Али, нико не очекује ни да се буниш, да дижеш прашину, да се
превише распитујеш…
Новак: Скоро три месеца на броду са свом том политичком ме-
нанжеријом, с хордом каријериста, с булументом која ће будно
пратити сваки Његов миг?!
Милена: И тешке речи – све их остави овде. Ниси ти најпаметнији,
ниси ни највештији, ни најупућенији…
Новак: Плашим се…
Милена: Чега се плашиш сада? У рату си сто пута гледао смрти у
очи и ниси се ничега и никога плашио!
Новак: Плашим се да ћу се разочарати. У Њега, у Партију, у
Револуцију.
Милена: Ако се икада мораш разочарати, учини то одмах! Чему
неизвесност? Чему страх?!
Новак: Плашим се својих предрасуда. Сматрао сам да само
добри, чисти, поштени људи могу извести Револуцију. А сада,
слутим, назирем… слутим да није тако…
Милена: Иди сутра код друга Марка, види шта ће он да ти каже,
па онда одлучи… (Одјавна шпица радио-емисије намењене по-
морцима и њиховим обитељима)

Друга сцена
Марко (пословно): Крећемо 14. фебруара из Сплита. Пловимо Сре-
доземљем, пролазимо кроз Гибралтар, излазимо на Атлантик, оби-
лазимо следеће афричке земље: Гана, Того, Либерија, Гвинеја, Мали.