01.
Миленко Пајић

О принчевима и бољарима

Новак: Не могу да се навикнем на лажи! Не могу да сварим су-
ровост! То није људски, то је… Ух, што ме боли глава, глава ми
пуца… (поново жедно, дуго пије)
Милена: Шта сте пили? Да ти није нешто сипано у пиће?
Новак: Е, то би било баш лепо – револуција трује своју децу! Баш
лепо… Пили смо виски, добар, одличан шкотски виски с ледом.
Онда је дошао Оскар Давичо, који је већ био под гасом… Оскар
је причао бајке о претходним путовањима с Титом… Много ка-
сније, у сред дискусије, устао је и, свечано и патетично, обећао
да ће, за потребе Партије, написати роман о изгардњи хидроцен-
трале на Западној Морави у Међувршју. “Зваће се Бетон и свици”,
булазнио је пијани Окац… Окренуо се к мени и питао ме: “А шта
ћеш ти написати? Како ћеш се одужити Партији и Председни-
ку? Обећај сада другу Титу! Хајде, овог часа! Кажи, шта ћеш ти
писати као комуниста и за комунисте?”
Милена: Ниси ваљда?! Па, шта си могао обећати?
Новак: Изгледа да ме је пиће већ било ухватило, јер сам рекао:
“Заклињем се својом чашћу да ћу написати роман о експлозији на
изградњи хемијске индустрије у дивљем крају Пештера, у селу
Јадовно! Зваће се – Ковање звезда! То ће бити мој дар, ето!… Леп
наслов, нема шта, рече пијани Окац. Бољи од мога, сто пута. Ка-
кав бетон, какви свици!? Ковање звезда, то је већ нешто. Браво,
Новаковићу, браво, друже Шумски!… Био је бесан на себе, а за-
видан на мој наслов… Писци умеју бити сујетни, а тек Окац, и са-
ма знаш…
Милена: Откуд ти та мисао?
Новак: Не знам. Откуд знам? Био сам у шкрипцу и морао сам да
признам, да нешто блесаво кажем…
Милена: Такав роман никада ниси спомињао…
Новак: И то није све… Пристао сам да похађам Вишу дипломат-
ску школу, по скраћеном курсу, у вечерњим сатима… То је некак-
ва неопходна припрема за укрцавање на брод “Галеб”…
Милена: Схватам. Њему се ништа не може одбити. Он на човека
делује као магнет. Окрене ти, зачас, памет наопако. И уместо да се
противиш, ти си одједном сагласан, одан, учтив, речју – спреман
на све…
Новак: Да ми је наредио да прегазим поштара? Или да смакнем
какву бабу? Да ли бих га послушао?
Милена: Ипак је лакше написати једну књигу, само један роман!
(смеје се, смеју се заједно)
Новак: Није лакше! То је диктат! Ја сада морам да радим оно што
презирем. И да пишем оно што не мислим! То је страшно!
Милена: Добро, решиће се све; проћи ће време и сваки зглоб ће
лећи у своју чашицу.
Новак: Неће. Не верујем. Има ту превише лудила… Они се играју
државе и власти; па су од “Галеба” направили пловећу државу у
малом. Некакву сажету, скраћену Југославију… “Галеб” ће имати
и већ има све органе власти као и ова, права наша држава. Све
службе, па и ДБ, у преводу – Државна безбедност, ако ниси знала,
па шпијунажу, контрашпијунажу и ко зна шта све још… Они, ти
одабрани чланови посаде, који мора нису видели као ни ја, пла-
нирају да поправе своје положаје, да освеже своје захрђале кари-
јере. И рачунају да ће им то, на “Галебу”, лакше поћи за руком… Лу-
дило, право лудило, кажем ти… (кораци, жагор гласова, шкрипа
креде по школској табли, почиње први час)

Шеста сцена
Зденко Штамбук (наставник, предаје предмет “Протокол у ди-
пломатији”): Протокол је срце дипломатије, а сама дипломатија
сва је у протоколу. Закони дипломата слични су законима војске,
па ћемо се лако споразумети. Сви смо били или смо још увек ак-
тивна војска и знамо шта су наређења… Морамо почети испочет-
ка, од основа лепог понашања. Међу нама има другова који увек
раде по своме, који се тешко прилагођавају дисциплини и који се
понашају као да су тек стигли из шуме. На председничком броду
“Галеб” биће много путника поред посаде брода; оскудеваћемо у
простору. Зато је неопходно држати се прописане дисциплине. А
то ће сви поштовати, од капетана брода до малог од палубе… Ево
неколико корисних савета, којих ћемо се држати попут завета!…
Не сме се пљувати! Ни по палуби, то је свима јасно, нити у море,
нити у воде оцеана, чак и кад је време красно. Јер, треба овде,
изван уљудности, рачунати и на снагу ветра, од неколико стотина
метара у секунди. Свако ће имати лакеја и тајника, собара и се-
кретара, ако вам је згодније и посебан тоалет и туш. Туширање
бар трипут дневно!…
Новак (у себи, глас у офф-у, ехо даје утисак унутрашњег говора,
дијалога са самим собом): Полудећу овде. Какве овај глупости
ређа, а носи еполете пуковника?!
Зденко: Нема на све то разлога трошити речи. Просто, човече,
није ред у отменом друштву да се по носу рије. Или, како се то
каже, тамо код вас, у околини Чачка: “Не сме нос да се чачка!”…
И још нешто из бонтона: не сме се (а то сам већ раније рекао, не
мари): пљувати штоно кажу “по поду”, нит с палубе у море, нити
по броду. Или, на пример, чешљати косу за столом?! Замислите
само: влас у сосу!
Новак (и даље у себи): Јесам сељачко дете, али нисам сељачина…
Зденко: Зубе морате поправити, имамо времена и најбољег зуба-
ра. Ако вам и после тога заудара из уста употребите водицу; то
треба само да се уштрца, при устајању, наште срца. Исто и за ноге.
Мењати сокне два-три пута на дан и прскати спрејом. Отклонити
перут, и коса мало да се скрати. Мораћете се одвићи такође од
чачкања уха. Од свога ћете ордонанса добити два-три дезодоран-
са за употребу под пазухом. Једном речју: водити чим више бриге
о хигијени.
Новак (у себи): Ордонанс?! О, Боже! Не могу да верујем! Шта ће
мени слуга?! До јуче сам и сам слуга био, а сада треба неко да се
маје, да се мота око мене?! И за то још и плату да прима?! И, не дај
Боже пензију да чека на том радном месту?!…

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ]

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026