О принчевима и бољарима

Милена: Ма немој?! Много си ти наиван. Пушташ сопствени
језик да делује без твог знања, против твоје воље. И да те свађа
са старим пријатељима?! И поред најбоље воље, ни ја не могу да
те разумем.
Новак: Нисам ја тако добар како се теби чини. Искварили су ме
ликови из мојих романа. Да би их што боље описао саживео сам
се са њима, постао један од њих. У неким моментима, изгубим ко-
нтролу. Боље рећи – они, неко од њих, овлада мноме… Тако ис-
падне… Тако се деси…
Милена: Деси се да на опасном месту кажеш оно што не мислиш?
Новак: Мислим ја свашта. Писцу свашта падне на памет, про-
лети умом. И, наравно, ја бих то своје ђубре задржао у себи. Али,
они ме терају да говорим! Они неће да ћутим!
Милена: Човече Божији, шта ти је?! Добри, теби није добро!
Новак: Морам ову ствар да рашчистим – идем или остајем, при-
хватам или одбијам?
Милена: Заплео си се као пиле у кучине. Један обичан службени
пут, а ти правиш проблеме…
Новак: Имам неки лош предосећај.
Милена: Још ће све изаћи на добро, видећеш!
Новак: Муче ме црне слутње, као никад раније.
Милена: Ма какви предосећаји, какве слутње?! Ти си увек био
реалан…
Новак: Био сам, а сад ми се чини да лебдим.
Милена: Ти си увек био чврсто на земљи, просто – човек од земље.
Новак: Прави “земљак”, да, био сам такав, још до јуче, али сада,
данас, променио сам се…
Милена: Ниси, Новаче. Ниси, јер ја бих то прва приметила.
Новак: Ти не знаш шта они горе раде!
Милена: Шта раде?
Новак: Играју се државе, играју се власти!
Милена: Одлично – нека се играју, изиграће се и све ће опет доћи
на своје.
Новак: То су озбиљне ствари. Ради се о живим људима, а не
о луткама.
Милена: Манекени су сада омиљени. Знај да се многи сами нуде
да буду лутке, да буду манекени. Лепо их обуци, дај им нешто
новца, затегни опругу у њиховим леђима и – шта онда?
Новак: Свуда су полтрони, свуда врви од улизица и шпијуна!
Милена: Они ће се покренути, ходаће правилно, понашаће се
елегентно. То им је довољно.
Новак: На крају ћу и сам постати лутак од дрвета, картона и мало
канапа.
Милена: Неће да мисле! Умеју, могу, а неће! У томе је квака.
Новак: Да ли тражим превише? Хоћу да будем оно што јесам – писац.
Милена: Ко ти брани?!
Новак: Они мисле да морам бити захвалан, да морам вечито да
враћам дугове…
Милена: Раздужио си се књигом о Устанку. Сада можеш да пи-
шеш по својој вољи.
Новак: Тражио сам слободу, али је нисам добио, не осећам је.
Милена: Важно је да твоје будуће књиге буду добре. Није важно о
чему ћеш писати. Твоја ствар је коју ћеш тему да изабереш.
Новак: Ја бих да маштам, да пишем бајку. А они би да и даље ра-
тују у мојим романима. Да буду победници, да их ја славим и ве-
личам преко сваке мере. А ја то не могу…
Милена: Слободно пиши бајку. Нико неће сазнати за ту тајну.
Све док нова књига не буде написана и све док не будемо сигурни
да је сасвим твоја. Ако буде сасвим твоја, онда ће и вредети. Људи
ће је читати и волети. И све ће бити добро…
Новак: Неће, неће бити добро, какво црно добро… (кораци, зуја-
ње електромотора, заустављање лифта, кораци, отварање врата)

Четврта сцена
Новак: Смрт фашизму, друже Председниче!
Председник: Добро-де, слобода народу!… Што си се укочио, дру-
же Шумски? Да те није неко наљутио?
Шумски: Није, није, него сам се ја навикао на тај наш стари по-
здрав. Био је некако пун снаге, пун одлучности, младости…
Председник: Прошло је петнаест година од свршетка рата. Нема
више потребе помињати фашизам. С њим смо давно завршили.
Сада је наступило другачије време. Време мира…
Шумски: Да, да! Све се променило. И ми смо се променили: по-
стали некако мекани, поспани…
Председник: Ех, ви песници! Изражавате се фигуративно, ко-
ристите стилске фигуре. А ми, политичари, трудимо се да изабе-
ремо формулацију са што мање значења; а, ако је могуће, и са
једним јединим значењем, да не би дошло до забуне, до непотреб-
не грешке.
Шумски: Ви сте, друже Председниче, пре свега Револуционар, па
тек онда политичар и чиновник. Ви говорите сочним језиком чо-
века из народа. А бирократе суше и штроје језик, све да би били
прецизнији, а оно, на крају, испадне да се чиновници међусобно
одлично споразумевају, а да обични људи, опорезоване главе и
бирачи, све мање разумеју њихов језик. Долази до пометње језика
и, најпосле, нико никога не разуме те долази до…
Председник: Да, да, дође до револуционарних преокрета, у пра-
ву си друже Шумски. Него, реци ти мени што си дошао код мене,
кажи слободно – шта те мучи…
Шумски: Друже Тито, ви свакако од мене као писца очекујете
нешто посебно… Међутим, ако очекујете да ћу написати књигу
о Вашем путовању у Африку, ја вас молим да ме те обавезе ос-
лободите. Јер, ја не умем да пишам такве књиге. Ја сам романо-
писац. Са овога пута сигурно ће неки мотиви и догађаји ући у
моје будуће романе. Али целу књигу о вашим политичким раз-
говорима и о Вашој политичкој мисији у Африци не могу, то јест