О принчевима и бољарима

Затим се враћамо назад; 6. априла смо у Казабланци, Мароко;
свраћамо још у Тунис и Египат. Крајем априла стижемо у Пулу…
А, зар то није прекрасно?
Новак: Јесте, само не знам шта ћу вам ја?! Нисам неки пливач. Не
знам стране језике…
Марко (наставља): У нашој малој флоти, поред “Галеба”, плове три
разарача: “Сплит”, “Котор” и “Пула”, као и један трговачки брод
“Ловћен” који, по потреби може бити и болница.
Новак: Шта ће нам болница?!
Марко: Бићемо у зони тропске климе. Тамо су честе грознице и
разне болести којих овде нема. Морамо бити спремни на све. Па,
не смемо дозволити да се друг Стари разболи, зар не?!
Новак: Ти би и да болујеш уместо Њега?
Марко: Не да болујем, него и да умрем уместо Њега… Ако треба…
Ако Партија тако реши!
Новак: Већ ми је мука. А на “Галебу” ћу скапати од морске болести.
Марко: Учествовати на историјском путу мира, хеј, брајко! То је
велика част! Можда ти се ништа важније од тога неће ни десити
у животу?
Новак: “Пловио с Титом на Галебу и умро…” Тако ће писати у на-
шим биографијама.
Марко: Не разумем твој хумор. Зашто се колебаш? Шта ти није
јасно?! Хајде с нама!
Новак: У ватру?!
Марко: У ватру, него шта! Тамо смо већ били. Рат, Револуција!
Новак: У воду? У бунар?
Марко: И у воду! У таласе нашег плавог Јадрана! (запева попу-
ларну песму “Морнари” из оног доба)
Новак: Не иде ми се. Нисам ти ја за пучину, више волим плићак,
жабокречину.
Марко: Хвали море, држ се краја! А?!
Новак: Нисмо ми још за те велике, огромне таласе светске високе
политике, а нећемо никада ни бити…
Марко (прекида га): Дужан сам да те обавестим да си одређен
за члана државне делегације која иде у званичну и пријатељску
посету неколиким афричким државама!
Новак: Шта ћу ја ту? Никада се нисам бавио међународном по-
литиком, не знам ништа о томе!
Марко: Бистар си, научићеш, врло брзо, све што треба.
Новак: Најкориснији сам и себи и вама када пишем…
Марко: Има времена, писаћеш… Шта ти вреди кад ниси довољно
лукав да избегнеш обавезу…
Новак: Заглибио сам се усред једног рукописа. Пишем књигу о
Морави. Да ли ће бити роман или можда бајка, још не знам. Али
имам наслов. Хоћеш ли да чујеш?
Марко (незаинтересовано): Кажи, стари друже
Новак: То још нико не зна. Нећеш никоме казати?
Марко (кроз смех): Нећу те одати, причај слободно.
Новак: Санђама.
Марко: Зашто страна реч?!
Новак: Чуо сам је од деде.
Марко: Мени личи на цигански…
Новак: Санђама је ала која борави на дну реке; врзма се по виро-
вима и с времена на време украде лепу девојку или младића. Кад
се ко млад утопи у Морави, наши стари веле: “Однесе га Санђама!
Уграби је Санђама!” Тако је народ тумачио невоље и догађаје за
које није било правог објашњења. А код мене ће Санђама бити
симбол општег зла…
Марко: Ти си писац, знаш ваљда шта радиш. Само пази (озбиљним
гласом), немој да се заборавиш, да се заиграш. Пусти сад Санђаму.
Имаш толико актуелних тема. А корисних за Партију…
Новак: Одужио сам се ја Партији. Зар нисам?!
Марко (смеје се усиљено): Ех, кад би то могло: задужим – раз-
дужим?! Ти и ја остајемо дужни Партији и Председнику – довека.
Никада се не можемо “раздужити” колико су нас Он и Партија
задужили. Отворили нам очи, извели у Свет! Шта бих ја био без
Партије? Ништа! Шта би ти био?
Новак: Па, био бих… Можда бих био и бољи писац да не морам
довека да враћам дугове.
Марко (повишеним тоном): Оде ти далеко, друже Новаче!
Новак (љутито): А ти, друже Марко?! Ти оде још и даље! (пауза,
сат откуцава)
Марко: Све би то могло да се удеси, али сам друг Стари те пред-
ложио. Ово је Његов предлог. Он сматра да је “политички опор-
туно да на такво путовање, у иностранство, увек пође и један ин-
телектуалац, пре свега писац”. Крлежа је путовао у Египат. Блаже
Конески у Индију. Михаило Лалић у Русију. А ти ћеш поћи с нама
– у Африку!
Новак: Отићићу сам код Њега.
Марко: Иди, само иди! Тврдоглави сељачки сине! Збогом! Види-
мо се на “Галебу”! (градска бука, звоњава трамваја)

Трећа сцена
Милена: Шта ти је, Новаче? Напољу је диван дан, а ти сав смркнут,
као покисао?!
Новак: Посвађао сам се са Марком…
Милена: Па, шта онда?! Није смак света ако си се посвађао с рат-
ним другом?! И раније сте се качили и хрвали као делије на лива-
ди. И, прође неко време, месец – два, и ви опет заједно, као да ниш-
та није било.
Новак: Овога пута је другачије, озбиљно.
Милена: Ниси умео да држиш језик за зубима?
Новак: Нисам…
Милена: Лануо си и оно што ниси мислио.
Новак: Понекад се мој језик понаша необично – као да се одвоји
од памети? Ја у себи ћутим и чудим се како је дрзак, отресит, ди-
ректан, онакав какав ја никад нисам био.