О принчевима и бољарима

– не умем да напишем. Молим Вас да то уважите, да разумете моје
разлоге писца и уметника и да ми ово не узмете за зло.
Тито (видно се уозбиљи, онерасположи, размисли, па се госту
обрати на Ви као и он њему): Слушајте, друже Новаче Новаковићу.
Немате Ви никакав посебан задатак. Ја сам одлучио да на мојим
дугим путовањима, у делегацији која ме прати, увек буде и бар по
један писац. То је јединствена прилика да наши писци виде свет.
Нека гледају и нека уче. Нека пишу шта им је воља. Сада сам на
пут у Африку позвао Вас. На следеће путовање ићи ће Крлежа, па
Давичо, па Видмар… Јесте ли читали што од Крлеже?
Новаковић: Јесам. Читао сам приповетке из књиге “Хрватски
бог Марс”…
Тито: Сигурно Вас је дојмила “Барака 5/б”?
Новаковић: Јесте. И “Банкет у Блитви”.
Тито: Да. А драме?
Новаковић: Читао сам “Господу Глембајеве”. Немам навику да
идем у позориште.
Тито: Крлежине комаде треба видети у театру, на сцени. Ми има-
мо одличне драмске уметнике. Тек се у полумраку театра види
прави Крлежа; прави је мајстор када ваја ту декадентну господу
и њихове отуђене карактере, њихове узалудно протраћене живо-
те… Но, “Аретеј”, како вам се чини “Аретеј”?
Новаковић (збуњено): На жалост, нисам…
Тито: Људи нису разумели “Аретеја” и човека с руком мајмуна. То
је тешка истина о човеку. Још човек није превазишао животињу у
себи. Можда никада неће ни моћи да је превазиђе… На Крлежу се
гледа секташки. Замера му се што није дошао у партизане… Није
могао. Ја знам зашто. Људи то не знају. Он је прави пролетерски
писац ове земље. Он је први писац који је у име класног превази-
шао национално. Њега су многе страви разочарале. Стаљин, мо-
сковски процеси, сибирски логори… Сећам се када сам 1938. го-
дине дошао у земљу из Париза као секретар партије, читаву ноћ
провео сам у разговору с Крлежом. Он није веровао у победу Ре-
волуције, јер је гледао физички и материјални однос снага. А ја
му велим: “То су тачне чињенице, али им недостаје морални фак-
тор. Воља и свест за Победом”. Он је тако гледао и на рат. Опет
је гледао на математички однос војних снага. А ако се тако гледа,
онда се неће правилно предвидети победник…
Новаковић: Да смо тако размишљали никада не бисмо победили.
Тито: Мора се против логике и против стварности. То су прави
комунисти знали чинити много пута.
Новаковић: То ми је јасно, то да је реалност нека врста материјала
који се мора обликовати како нама одговара. Али, наши пропа-
гандисти, па наши историчари – претерују. Они партијске доку-
менте узимају као еталоне према којима онда прилагођавају ства-
рност. И сада наша нова историја, историја нашега Покрета из-
гледа као фантазија, као гомила произвољних повести. Испада да
се нисмо борили у рату, него да смо сањали страшне снове?!
Тито: Можда наше Комисије нису најбоље радиле. Но, то сада ви-
ше није важно. Партија је донела Одлуке, из тих Одлука проис-
текли су Документи и Закони. Потом, исписана је Историја. Више
ништа не можемо променити, јер се ми комунисти не колебамо.
Идемо напред, не гледамо натраг. Уосталом, и ти си био члан не-
ких Комисија, могао си дати своје мишљење, могао си допринети
да си хтео. Теоријски гледано, баш ти си могао исписати посве
точну, истиниту Историју. Али, ви сте у тој Комисији завршили
посао и то су постале чињенице с којима даље оперишемо. Да смо
умели боље, било би нам лакше. Ко нам је крив?!
Новаковић: Ја у роману не морам да се држим истине, али исто-
рија као наука – мора.
Тито: Истина је растегљива, прилагодљива. Ти једну ствар видиш
овако, а ја другачије. Ја сам на оном мом суђењу казао да признајем
само суд Партије! Сећаш се? Ми смо, после рата, заиста направи-
ли тај суд о коме смо сањали. Такав је наш Суд, не држи се Закона
као пијан плота!… И, шта је ту чудно?… Ти ћеш, друже Шумски,
овај разговор упамтити на свој начин, а ја га, можда, уопште нећу
упамтити. Теби је важан, мени није. Теби решава нешто, мени не
решева ништа. Видиш ли ту разлику?
Шумски: Реализам у уметности поштује стварност, тежи да јој се
приближи. А шта је онда с овим нашим соц-реализмом? Која је
његова улога? Он може оверавати истину? Он може славити не-
истину?! То је, онда, чиста лаж!
Тито: Реализам је правац у уметности. А соцреализам је поли-
тички став… И ту ћемо се зауставити…
Шумски: Онда бих радије писао бајке…
Тито: За децу? Пиши.
Шумски: Не за децу, за одрасле.
Тито: Читао сам твоје извештаје из Будимпеште 1956. године. Био
сам јако задовољан њима. Видео сам да си ти писац који уме по-
литички мислити. Хрушчов се љутио на мене и прекоревао ме.
“У Будимпешти, ваш писац, заједно с разулареном фашистичком
бандом, игра коло на гробовима совјетских хероја!”, галамио је
Хрушчов. Он је беснео, а ја сам се смејао. Шумски добро пише,
храбар је и директан. Одличан војник Партије! Они извештаји из
Будимпеште одвели су те у Комисију за Програм СКЈ-а. А рад у
Комисији пење те на “Галеба”! И пловиш са мном у Африку. Тако
то иде… И пошто си проверен, доказан на задацима, умеш по-
литички мислити, а ти пиши и бајке. Пиши нове, социјалистичке
бајке! Ма, пиши шта год хоћеш!
Шумски: Ви имате тоилико важнијих послова, а ја запео да Вас
мучим дилемама једног писца…
Тито: Не брини, биће нам добро на “Галебу”, видећеш. Лепо ћемо
се одморити, забавити, као на “Зимском летовању” (смех) од Вла-
дана Деснице. Читам ја читам, немој мислити да не читам!
Шумски: Та књига још није изашла из штампе…
Тито: Што ме гледаш тако? Зато је и читам, да би сутра могла
да изађе… Друже Шумски, ти имаш неки чудан поглед, поглед
кобца. Кад ме тако гледаш не знам шта ми мислиш!… Стаљин ми