О принчевима и бољарима

је рекао у Москви: “Друже Валтер, ви имате очи риса, ви гледа-
те дивље, хладно као рис. То није добро, друже Валтер. Треба се
очима смејати… А онда ножем у плећку!” (смеје се) То ми је ре-
као. А ти, друже Шумски, сматрај да сам ти наклоњен. Као што је
Баљшој Таваришч однекуд волео Ђиласа. Што му се Ђидо допао,
ко ће знати; углавном обожавао је Ђида. “Молим те, таваришч
Валтер, пошаљи ми Ђиласа. Хоћу да проведем одмор с њим у Со-
чију. Пошаљи Ђиласа и никако другачије”… Хтео је, Отац Русије,
да припреми Ђида за мог наследника. То је Он хтео, знам ја. Моли
ме, тобож, а спрема замку. Није то важно, Ђидо је после изабрао
свој пут; знаш и сам колико се удаљио од нас… А на крају посете
Руси направе банкет у Стаљиновој дачи. И када смо се загрејали
вотком, Челични ме зове да играмо казачок. Скочим и ја, шта ћу,
његова се не одбија. Играмо, казачок, скачемо као сибирски мед-
веди. У жару игре он ме зграби у загрљај, подигне увис, пољуби у
уста, и сад ми је одвратно, гадим се, да знаш само како је баздио на
вотку, па ме нагло пусти да доскочим. Кад је видео да сам се добро
снашао, он рече: “Ти си, друже Валтер, нада Европе! После мене,
ти ћеш бити вођа пролетера свих земаља! Ти си, таваришч Валтер,
нада овога Света!”… Мислим се, шта ли говори из њега: вотка
или сибирски медвед? И како да те заменим кад си незаменљив,
вечан, изливен од железа, искован од челика… Кад се само сетим,
просто се чудим да сам извукао живу главу, да ме је пустио из
загрљаја… Изгледао је силно, као оклопни воз; а, ево, биће скоро
осам година како је умро… Него, да попијемо, да наздравимо за
скори полазак “Галеба” (сипају пиће, куцају се чашама)
Шумски: Живели, друже Тито! И срећан нам пут у Африку!
Тито: Стално смо у пословима, у покрету, акцији, а имао бих ја
теби што-шта да испричам, па ти после види шта ћеш с тим – за-
борави или угради у будуће дело. На “Галебу” ћемо имати слобод-
ног времена, па ћу ти беседити… Можда о времену када смо били
у илегали, а? Чудно је то доба било. Имали смо свој посебан, па-
ралелан свет. За режим ми нисмо постојали, а Партија није при-
знавала режим. Били смо у некаквом међупростору, између све-
това. Некада је тај вакуум био згодан за деловање, а често је бивао
погубан. Просто се човек изгуби у том лавиринту, нема осећаја
за стварност… Када бисмо се случајно укрстили, срели на улици
долазило би до сукоба, до крвавих окршаја. Тако анатемисани,
изопштени, били смо спремни на све. Они су наш свет називали
подземљем, а ми њихов “тамницом народа”… У време Пете зе-
маљске конференције КПЈ-а, у Загребу л940. године, били смо
смештени у једној кући на периферији града. Имао сам докумен-
та на име: инжењер, Сава Бабић. Кардељ и ја возили смо се неким
камионетом, завршавали послове снабдевања. У тој трци налети-
мо на поштара, прегазимо га, побегнемо с лица места. Наша кон-
трола открије да је власница куће агент-провокатор и да ће нас
сваки час издати. Морали смо да је ликвидирамо. Наредио сам
Кончару да је смакне. Казао сам му: “Раде, смакни издајницу!”…
Морало је тако: или они, или ми… (тихи рад бродских мотора,
све јачи и јачи звук, клипови, полуге, замајци, шиштање, мотор,
онда рад срца, срце које све брже и све јаче куца…)

Пета сцена
Милена: Новаче, Новаче! Пробуди се, шта ти је? Е-хеј, Новаче!
Новак: Шта то би?! Где сам?!… Јао, моја глава! Што ме боли глава?
Милена: Нешто си лоше сањао. Викао си у сну!…
Новак: Викао?! Шта сам викао?
Милена: Био си преплашен, избезумљен. Одједном си прогово-
рио грозним гласом: “Бежите, бежите од њега! Ово је санђама!
Ово је санђама! Права морска санђама! Права моравска санђама!”
Новак: Тако је, сећам се, сада се сећам… Обилазили смо “Галеб”,
све палубе редом до машинског одељења… Инсистирао је да
сиђемо до самог бродског дна где раде снажни дизел-мотори који
покрећу главну осовину, знаш, ону с пропелером… “Дођи да ти
нешто покажем, дођи овамо” – мамио ме је… И онда, када смо
били на најнижој тачки, испод нивоа мора, у углу које је пробијала
осовина, где је тутањ машина био најјачи, а температура највиша,
он се осврнуо да ме пропусти да прођем и ја сам онда видео да је
он, да је он…
Милена: Добри, смири се! Шта ти је, човече?! Па, то је само сан!
Новак: Није сан, то је истина, то је било тако страшно. Одмах сам
знао да је истина…
Милена: Пробуди се, добри човече! Донећу ти чашу воде! То је
само сан, то је сан…
Новак (пије, дуго пије): Како сам жедан… Ништа лепше од воде…
Милена: Дошао си ноћас мртав пијан. Једва сам те сместила у
кревет. Али, ниси могао да заспиш. Сваки час си се трзао, скакао,
мрмљао нешто неразумљиво…
Новак: Сада се сећам… Отишао сам код друга Старог да га питам
шта очекује од мене, зашто ме позива на “Галеб”… Није му било
мило, али успео је вешто да сакрије своју љутину. Обраћао ми се
са “Новаче Новаковићу”, уместо, као обично “друже Шумски”…
Потом се поново разведрио и распричао. Помињао је Стаљина,
Хрушчова, Ђиласа… Онда… онда… Испричао ми је како су он и
Кардељ прегазили поштара и побегли… Онда… онда… Било је
неопходно елиминисати неку жену… “Наредио сам Кончару да
ликвидира домаћицу која нам је изнајмила кућу. Ништа се ту није
могло, то је било неопходно”… Он ми је признао два убиства, а
рат још није ни почео. А рат је тек… Шта ли су тек радили у рату,
мајко моја?!
Милена: И сам си тврдио да револуција тражи жртве, да једе
своју децу, да…
Новак: Може да једе своју децу, али не поштаре и домаћице!
Каква је то револуција која гази поштара на путу и мучки убија
неку проклету бабу?! Шта је то? Зар је то наша правична борба?
Милена: Ништа није идеално, а камо ли револуција. Морамо се с
тим суочити, навићи на то…