Људи говоре одјекују и полемишу

Драги господине Батуран,
Ево на мрежи откривам полемички осврт на први број часо-
писа Људи говоре, а тек се вратих из Босне, Хрватске, Србије,
тек уроних у метрополитен, у мемлу, у хад, тек се вратих у
родину, у Париз!
Елем, полемика им, јасно, није прирасла к срцу, они страхују
од другачијег мишљења. Зар би то требало да икога чуди? Од
међуратног периода преко титовог национал-социјализма,
наша средина седамдесет година представља класичан обра-
зац тоталитарног, затвореног друштва, друштва једноумља.
Из садашње, “транзицијске” перспективе, бива очито да
нашем човеку (несретном, несређеном, вазда собом, власти-
том психологијом, спутаном) лакше пада преумљење него
слободоумље, лакше некритичко прихватање савремене глоба-
листичке мантре него критичко сагледавање како своје, тако и
шире, атлантистичке, евро-америчке стварности.
Није тајна да психологију нашег човека неретко карактери-
шу искључивост, бахатост, ускогрудост. Исто тако, на инте-
лектуалном пољу, често пресудну реч имају у нас трагикомична
лица, људи једне књиге, једног, дакле, погледа, осећања, свето-
назора. Критичност, парламентарност, либералност – шта о
томе уистину може знати, шта на том пољу изрећи генерација
за генерацијом титоиста, апаратчика, пионира?
Београђани – фолиранти.
Они се тек уче. Либералности их неће научити Константи-
новић, Р. Неукост је, међутим, једно. Недоученост, неначита-
ност, интелектуална и свака друга нееманципованост и лењост
– то већ трајно стање наших “интелигенција” – то је основна коб
постјугословенских средина.
Само код нас може да слови за узорито мишљење по коме је
етика, морал, ствар левице (узгред, је ли то исте оне, која нас
је из самоуправљања и Nation Building-a изравно сурвала у хаос
грађанских и верских ратова?). Не видим ничега спорног у томе
да се преиспитају сви узори, сви канони, сва учења, и превреднује
све што се, из наше књижевне и друштвене прошлости, треба
превредновати. Разложно, доследно, аргументовано. Доста је
било догматике. Нама се дише. Нама је до дисања духа.
Нека је полемика. Још да помажу изградњи критичке свести,
још да помажу естетској и етичкој изградњи, ах! Никад не тра-
жити превише од Србина.
Никад, зар?
Борис Лазић, Париз