Људи говоре одјекују и полемишу

Часопис “Људи говоре”
Јединствен књижевни догађај за српску заједницу у Торонту
је појава часописа за књижевност и културу Људи говоре. Са
нестрпљењем смо очекивали прошле јесени повратак у Торонто
покретача часописа, др Радомира Батурана, јер су вести о његовој
промоцији у Београду и коментари у ондашњој штампи стигли
до нас великом брзином, што се увек догађа када се и у културу
унесе сензација. Знатижељно сам ископирала са интернета све те
тзв. сензационалне коментаре и не могу се начудити разлогу за
подизање прашине. Како је могуће да српски писци праве буку
и чак бојкотују овај часопис због рубрике Тренутак историје.
Како је могуће да неки чланови УКС протествују због текста
Злочиначко удружење и пресуда за Србију који је био објављен и у
Књижевним новинама? Утолико пре што је “књижевни скандал”
букнуо на промоцији часописа у самом УКС, а не у Министар-
ству за дијаспору, где је претходно достојанствено промовисан.
Зар српски писци не стоје солидарно иза текста објављеног у
њиховом гласилу од стране Одбора за одбрану слободе и права?
Да ли то значи да се неки српски писци одричу Косова, да се
одричу српске културе, књижевности и језика? Јер, Косово је
симбиоза свих српских националних обележја.
Какви су то српски писци који сматрају да српство данас
није угрожено – парафразирам речи песникиње “бунтовни-
ка” Радмиле Лазић (“… нисам ни слутила да ће се ваш часопис
бавити политиком и да ће му књижевност бити само покриће
за изношење политичких идеја, које од тзв. угрожености Срба
и српских интереса праве полигон за изношење својих мрачних
пројекција”). Изношење истине о Косову и залагање за ту истину
није политика “супростављања целом свету”, нити “измишљање
мрзитеља Срба”. Брига за судбину и одбрану Косова за нас Србе
је изнад сваке дневне политике, то је наша вечна тема, услов
нашег идентитета. Пошто Радмила Лазић “одбија да има икакве
везе са врстом реторике” у којој Предраг Драгић Кијук, у име
Одбора за одбрану слободе и права категорички истиче да се
“Србија не треба, не може и неће одрећи Косова и Метохије… и
поништиће сваки противправни акт којим јој се ампутира део
територије” (Уз то Лазићева још захтева да се њено име “брише
са списка оснивача часописа” (ваљда је мислила из списка осни-
вача Фонда часописа!), осећам потребу да реагујем на тај начин
што се, за дуго времена, нећу интересовати за њено књижевно
дело, јер не очекујем да песник таквих убеђења може да пружи
нешто значајно савременој српској књижевности. Сачекаћу
да ароганција дотичне песникиње, у заблуди да је “аутономно
биће”, без идентитета, буде замењена спознајом о њеном реал-
ном статусу у “глобалном селу”.
Забрињавају ме и разлози захтева књижевног критичара
Васе Павковића да се његово име брише из списка сарадника
у наредним бројевима часописа Људи говоре. Пошто су рубри-
ке Тренутак историје и Језик и писмо и за њега главни повод
да се огради од часописа који није ништа друго до “полигон
памфлетског обрачунавања са ‘новим светским поретком’ или
пак с Европском заједницом и Америком”, значи он есеј Косово –
пљачкање пред свима угледног мексиканског предавача на Кате-
дри за књижевност и плодног писца Енрике Хосе Лопес Агилара
не сматра меродавним.
Латиноамерички аутори још како су компетентни за анализу
америчке политике прикривеног подржавања “отцепљења једне
територије, с циљем да се после, као дуг за добијене ‘услуге’,
искористе богатства те територије”. Које књиге читају елити-
стички српски критичари и писци ако се оглушују о непобит-
ну чињеницу да најугледнији светски аутори из филозофије,
геополитике, књижевности, лингвистике, историје, интензивно
секцирају “америчко зло” у намери да бар успоре сурвавање чо-
вечанства у тешко излечиву економску депресију.
На крају, питам Павковића и Лазићеву, зашто не прихватају
ћирилицу као једино српско писмо већ јој претпостављају
југословенско латинично, које је ушло у српску културу и
књижевност, из наметнуте државне нужде, али законом и пра-
вописом прихваћено у Србији тек 1939? Ваљда знају да ни један
други народ на свету нема више од једног званичног писма.
Катарина Костић, Торонто