Људи говоре одјекују и полемишу

Људи говоре, нељуди злотворе
Радомира Батурана познајем одавно, откако је, ево већ скоро 20
година, пресадио животе своје фамилије на ове просторе. За све
ове године он је, мукотрпно, крчио свој пут и освједочио себе
као врсног културног посленика, бескомпромисног и досљедног
у својим увјерењима.
Једном реченицом словљено: Радомир Батуран, свом душом
својом, род свој воли и залаже се за очување изворних вриједнота
рода свога.
Пратио сам његова маштања о новом српском, књижевном,
часопису, који би одсликавао и свједочио нас, овдашње, и друге
нас, тамошње у нашем трајању. Саучествовао сам са њим у
његовим мукама након одустајања неких сарадника, који га, из-
гледа нису могли слиједити у његовим визијама.
Признајем, покајно, и сам сам био сумњичав; није лако покре-
нути књижевни часопис на овом мјесту и у ово вријеме. Матица,
мајка, у свим мукама својим, изњедрава обиље књижевног
слова. Торонто је забачена српска књижевна провинција. Али,
Радомир Батуран, снагом своје воље и јасном свијешћу о свом
назначењу, истрајао је; родио је један модеран и освјежавајући
књижевни часопис.
Већ на први поглед, часопис Људи говоре потпуно је обујмио
моју пажњу. Долази ми до руку пуно разних штампаних ствари,
сваковрсних садржаја. Многе од њих разгледам; радо бих да
их прочитам; почнем и застанем. Кратак је људски вијек да би
човјек све прочитао што му до руку дође. Часопис Људи говоре
прочитао сам у једном даху. На првом мјесту – нека опрости
отац – привукао ме је дизајн и врцава графичка рјешења тех-
ничког уредника. Одмах се види: часопис је уредиоо неко ко
зна и воли свој посао. Видјех, то је Антоније Батуран, син Ра-
домиров. Антоније се, и раније, најавио својим, аутентичним,
ријешењима сваковрсних публикација, а најбоље, мислим, Ба-
турановом Антологијом српског духовног пјесништва “Од
Растка до Растка”.
А када се часопис прелиста, човјека пријатно изненади
високи квалитет сарадника, људи који мудро слове и говоре о
овом судбоносном и преломном времену у којем смо у живот
призвати. За дивљење је да је Радомир Батуран, крунећи своје
земаљске дане у Канади, успио да одржи везу са овим значајним,
и драгим, људима. Ако га, иначе, не бих цијенио, због овог
друштва око себе, моје би поштовање заслужио.
Видим, Богу хвала, покуде га стижу. За мене је то најбољи
знак да је на правом путу.
Прегледах извјештај хелсиншког, неког одбора. Нека су живи
и здрави анонимуси, аутори; дали су нам најбољи национални
програм који бисмо, дословно, а супротно критикама њиховим,
слиједити морали ако мислимо да, као народ, опстанемо. За-
бетонирани у ОЗНА-шке и четрдесет-осмашке године, дрве о
демократији и “људским правима”, а чини ми се, Београдски би
универзитет на Голи Оток, за почетак измјестили. Наш драги
Доктор стална је мета њихових крезубања. Знају они врло добро
зашто бисмо га ми морали подржати.
Овим својим, кратким, словом то, управо, и чиним.
Протојереј-ставрофор Василије Томић
Торонто