Људи говоре одјекују и полемишу

Поштовани господине Батуране,
Данас сам примила часопис ЉУДИ ГОВОРЕ. Захваљујем вам се на
љубазности што сам добила част да будем у оваквом књижевном
часопису и друштву. Захваљујем се и што сте одржали ријеч о
штампању и све привели реду за тако кратко вријеме.
Гледаћу да вам помогнем у популарисању часописа и
проналажењу претплатника овамо.
Срдачан поздрав,
Оливера Доклестић, Херцег Нови

Господине Батуране,
Верује да сте у великим обавезама око формирања следећег броја
часописа Људи говоре, али сте, ипак, нашли времена да одгово-
рите на моју поруку и да ми пошаљете први број врло брзо, што
је одлука ефикасних и професионалних људи.
Морам вам рећи да сте изутетно темељно обрадили тему
прећутаног писца Светозара Влајковића и у мени иницирали
жељу да нађем нешто његово и прочитам, иако о овом човеку
ништа нисам знао нити икада чуо (или где прочитао). Успели су
у Београду да га добро сачувају у тајности, али свако дело, кад-
тад, изађе на видело.
Господине Батуране, желим да на овај скроман начин истак-
нем величину и битност часописа Људи говоре чији читаоци,
са моралним вредностима, не би смели да дозволе да се овакав
магазин не одржи.
Што се тиче првог броја, моји утисци су и сувише позитивни.
Прво што ме је изненадило био је формат књиге у којем излази ваш
часопис, врло оригиналан и на достојном нивоу у сваком погледу.
После прочитаних само првих осамдесетак страница, било
ми је јасно да држим у рукама часопис који сам дуго прижељкивао.
Осећам се срећним што сам се претплатио на овај нови часопис
за који је било крајње време да се појави у овом нашем оскудном и
излизаном свету журналистике и новинарства – пољу (НЕ)кул-
туре и учмалог стања свести.
Био сам почео да губим наду да ћу икада наићи на часопис
који ће задовољити машту, апетите и потребе људи који желе
да се издигну и одвоје од шљама, простодушности, културног
дна, мора јалових, бедних и безвредних текстова. Ваш часопис
Људи говоре право је освежење за душу, ветар за прашњаву главу
и интелектуални изазов: наводи на размишљање, покреће зари-
бану меморију, буди успаване вијуге, отвара крмељиве очи. Права
је добронамерна интелектуална провокација за читаоце којима
је стало до тога шта читају и из ког угла гледају на све што се
око њих дешава.
Истински вам желим да наставите и истрајете у започетом
јер ово је нови догађај, толико потребан на пољу наше осакаћене
културе и хаотичног стања свести у којем смо се заглибили.
Срећно!
Мирко Палфи, Брамптон