Људи говоре одјекују и полемишу

Redakciji časopisa “Ljudi govore”
Glavnom i odgovornom uredniku Radomiru Baturanu
Sa žaljenjem konstatujem da sam kao autorka pesama objavljenih
u vašem časopisu izmanipulisana. Dajući vam svoje pesme nisam ni
slutila da će se vaš časopis baviti politikom i da će mu književnost biti
samo pokriće za iznošenje svojih mračnih projekcija.
Odbijam da imam ikakve veze sa vašom retorikom!
Zahtevam da se moje ime briše sa spiska osnivača časopisa. Ne bih
htela da se moje ime i delo vežu uz projekat čije su tendencije očigledne
– da se srpska kultura prikaže kao ugrožena i osujećena od strane novog
svetskog poretka i imperijalnih mrzitelja Srba i srbofoba.
Smatram da srpska kultura može, i treba, da bude prezentovana
dostojanstvenije i kreativnije, bez suprotstavljanja svetu i civilizaciji u
kojoj živimo, bez optužbi, kuknjave i svakovrsne inhibiranosti koja u
Drugom i drugačijem vidi zaveru i opasnost. Ovakav način prikazivanja
srpske kulture smatram krivotvorenim i kontraproduktivnim – direktnim
lobiotomiranjem svega onoga što srpska kultura jeste ovde i u svetu.
U Beogradu,
Radmila Lazić
21. 8. 2008.

Сви су очекивали коментар уредника:

– Жао ми је што је госпођа Лазић овако доживела први број нашег
часописа. Она нам је послала читаву збирку песама и дозволи-
ла да изаберемо песме које желимо да објавимо у часопису Људи
говоре. Изабрали смо четири: Самохрана, Родитељка, La visite
и Тајни вез. Није ми јасно онда како је то изманипулисана ова
песникиња. Разумећу ту њену оптужбу, уколик жели да уређује
наш часопис. Пре ће бити да је њен доживљај овог броја часо-
писа био чисто субјективан. Мени, који сам магистрирао на
романима Борислава Пекића а докторирао на делима Растка
Петровића, још ако познаје моје радове, никако не може при-
говорити оно што је у овом писму изнето. Песникињи Лазић
је, вероватно, засметала рубрика Тренутак историје, у којој
смо објавили Саопштење Одбора за одбрану слободе и права
удружења писаца Србије , поводом самопроглашења Косова за
независну државу. Ако Косово за Србе није тренутак историје,
онда не знам шта је. Лазићева је добар песник. Лично ћу јој по-
слати писмо у коме ћу јој објаснити своја гледишта и, пошто
ми очигледно имамо различите погледе на културу, понудити јој
да изнесе свој концепт који ћемо радо објавити у следећем броју,
као што ћемо објавити и ово њено писмо. Најмање нам је жеља
да правимо некакве нове српске бусије.

На отворено писмо Радмиле Лазић реаговао је и критичар
Петар Арбутина:
– Не сматрам да овај часопис, у коме су прилози Новице Тадића,
Горана Петровића, Жељка Продановића, Васе Павковића, Мила
Ломпара, Бориса Лазића, Слободана Тишме, Драгана Хамовића,
Миливоја Сребра, Миливоја Ненина, Ерика Хосеа Лопеса
Агиларија… и писаца из читавог света, представља неку врсту
антиглобалистичке приче и кукњаве над српском судбином. Све
ми се чини да је ово само скандал ради скандала.

С њим се сагласио и др Мирољуб Јоковић:
– Радмила овим писмом себе најбоље ситуира и ту више није
потребан никакав коментар.

Чим сам се наш уредник вратио у Торонто, послао је писмо
Радмили Лазић и позвао је да изнесе своју концепцију културе
и бављења њоме у српском заграничном књижевном часопису.
Ево како нам је одговорила:

”Nemam nameru da izlazem nikakvu svoju koncepciju kulture, jer
da hocu time da se bavim osnovala bih i sama casopis”.

Одмах потом добили сам и писмо Васе Павковића. Да ли
случајно? И његово писмо објављујемо, као и одговор нашег
уредника и писма свих других аутора и читалаца која смо до
сада добили.
Редакција