Милун Костић
Личност св. владике Николаја Жичког
Као спона између Србије и Енглеске
Високопречасни и часни оци, даме и господо, браћо и сетре,
Још као ђак основне школе одлазио сам у манстире Овчарскока-
бларске клисуре и чуо за владику Николаја кога су монаси и мона-
хиње још за живота сматрали светим. Он је, као епископ жички,
обновио овчарско кабларске манстире и водио бригу о њима па
зато касније, иако остао у изгнанству и отишао у далеку Америку,
он их је помагао и морално и материјално. Сви су монаси сваким
даном причали о њему и имали наду да ће он ,иако далеко, остати
од велике помоћи српском монаштву и српском народу који је
изашао из једне ратне беде а упао у другу беду скоро још тежу кад
је у Југославији завладао безбожни режим.
Касније када сам дошао у београдску богословију са светим
владиком Николајем и његовим делима и радом највише нас је
упознао тадашњи јеромонах Лаврентије који ће касније постати
епископ западноевропски и аустралијски и који ће у то време по-
кренути издање целокупних дела Епископа Николаја али у Не-
мачкој у Диселдорфу јер је тако нешто у то време у Југославији би-
ло непојмљиво. Једина књига Епископа Никалаја која се у то вре-
ме могла наћи и читати у Србији била је Охридски пролог издата
под именом Житије светих. Чак се ни оригинал имена није смео
спомињати.
Причао ми је касније епископ Лаврентије да су из верске без-
божне комисије, када су чули да ће да изда дела Еп. Николаја, оз-
биљно му запретили и рекли да ако изда дела Епископа Николаја
они ће му штампарију у Диселдорфу подићи у ваздух нашто је
владика Лаврентије одговорио: “Ја сам ово што јесам баш захваљу-
јући владици Николају и ја ћу да штампам његова дела а штам-
парију сам осигурао и ако је дигнете у ваздух ја ћу је обновити и
опет издати његова дела. За тако нешто може ме само смрт спре-
чити.” Богу хвала епископ Лаврентије је ипак, успео да изда дела
Светог владике у 15 томова. Било је забрањено уносити их у тада-
шњу Југославију или било шта што је писао Епископ Николај сем
ако би се некад понешто прокријумчарло али на велики ризик.
Као студент Богословског факултета, боравио сам шест неде-
ља у Немачкој ради језика и при повратку навратио сам у Минхен
у Библиотеку “Свечаник” коју је основао Св. Владика заједно са
протом Алексом Тодоровићем а где су се могла наћи поједина из-
дања Владике Николаја.
Видећи колико сам заинтересован за његова дела упитали су
ме да ли би желео и смео да узмем за себе и понесем његове а и још
неке друге књиге.
Рекао сам без размишљања да ћу да их узмем и понесем за
Србију па ако ме ухвате у возу био сам спреман да одем и у затвор
само да бих имао ова вредна дела владичина. Дакле добио сам књи-
ге епископа Николаја и још неке друге богословске на поклон и
кренуо сам назад за Србију молећи се Богу и Св. Владики Никола-
ју да ми их не пронађу. Моје молитве биле су услишене и ја сам та-
ко, поред Охридског пролога могао да читам и да дајем и другима
да читају књиге које су ми поклонили у библиотеци “Свечаник”.
Моји другови из богословије били су пресрећни када смо зајед-
нички читали али не и савим јавно да не би власти за то сазнале.
Читајући књиге Светог владике одушевљавао сам се њиховом
узвишеношћу а знао сам да отац Јустин Поповић, и сам заточеник,
у манстиру ћелије код Ваљева, једном годишње држи парастос
Владици Николају на који су ишли само најсмелији јер је удба пра-
тила свакога ко тамо долази. И у мени се пробудила жеља да кад
год могу и ја идем у манстир Лелић за ову прилику и да се придру-
жим најхрабријима, Отац Јустин би после Сваке Св. литургије и
парастоса за Еп. Николаја говорио о њему и његовом делу нази-
вајући га увек Свети Владика. Чиними се да су ти помени и мене
и друге који су се осмелили да дођу на њих посебно надахњивали
да истрајемо у нашим богословским студијама иако, у то време,
под најтежим условима.
Како је време одмицало наша сазнања о животу и раду Св.
Владике Николаја су расла и ми смо се све више интересовали
да пронађемо још неку књигу или бар чланак или песму коју је он
писао. Било је то врло тешко јер и онај ко је имао нешто од њега
није смео показивати.
Богу хвала данас је то све другачије.
Не бих хтео да говорим много из биографије Св. Владике јер је
то мање више свима познато. Скоро сви знају да се родио у селу
Лелићу код Ваљева на туциндан 5. јануара 1881 по новом календа-
ру близу манастира Ћелије где је крштен и добио име Никола а
касније учио и основну школу у истом манастзиру. Учитељ Ми-
хајло Ступаревић видевши његову мудрост и способност нагово-
рио је оца Драгомира и мајку Катарину да га обавезно пошаљу на
даље школовање. Они га упишу у ваљевску гимназију која је била
на гласу али није била потпуна него је имала само шест разреда.
Из гимназије је отишао у богословију у Београд и завршио је 1902.
Кратко време ради као учитељ у Лесковици и Драчићу код Ваљева.
Потом се отиснуо на запад где је у Швајцарској и Енглеској остао
од 1904 до 1909 научио језике и вратио се са два доктората једним
из богословља а другим из философије. Наставља наставнички
позив у богословији и кад се разболео заветује се ако оздрави да
ће се замонашити и служити Српској цркви што је и учинио 1909.
додавши своме имену слово ј и тако постаје од Николе монах Ни-
колај. Мудар по природи и Божијем дару а прочитавши раније
скоро све класике монах Николај проповеда и пише као нико до
тада. Како је једном рекао отац Јустин Поповић: “Српска душа је
муцала док се није родио Николај да јој нађе израза”. Бива запа-
жен у свим црквеним и националним и књижевним заједницама
и задивљује својом мудрошћу и знањем а и познавањем српских
и светских догађаја и збивања. Митрополит српски Димитрије
послао га је у Русију на Духовну академију у Петроград да се како
је рекао “оправослави”. И тамо је задивио својим знањем и живо-
том све професоре и студенте па га награђују да прође скоро целу
Русију.
У току балканских ратова а и касније јеромонах Николај ак-
тивно учествује у свим догађајима. Свуда су запажене његове про-
поведи пуне јунаштва и патриотизма које почињу да уливају сна-
гу Србима и малој Србији, која доживљава своју голготу, да из-
држе у неравној борби против освајача и окупатора. Није ни чудо
што је страдања српског народа и његово трпљење упоређивао са
Голготом и голготским крстом.
У најтежим данима по Србију на коју је ударила моћна Аустру-
гарска царевина председник српске владе Никола Пашић позива
Николаја у Ниш и шаље га у Енглеску и Америку да проповеда
праведну ствар за Србију и њен мученички народ и да сузбија ау-
строугарску пропаганду. Кад га је Николај упитао а шта да кажем
Пашић му одговара “кашће ти се само”.
Знао је мудри Пашић да ће још мудрији Николај знати да
штити српску праведну борбу као онај који је уз Христа и који
ће верујући у Његову божанску моћ помоћи да се олакша толико
тешко стање Србије и њеног народа.
Јеромонах Николај одмах полази за Енглеску а одатле оде и до
Америке па се понова враћа у Енглеску где непрекидно држи број-
на предавања и многе беседе и то свуда: у црквама, на универзи-
тетима, у биоскопсиким дворанама, по хотелима, колеџима, при-
ватним клубовима, и кућама објашњавајући са колико тешкоће
Србија води праведну борбу против Аустроугарске која је плани-
рала да Србију збрише са мапе света.
И у таквим приликама овај Божији човек и јеромонах успео
је да отвори очи и црквеним људима и политичарима и народу
моћне Британске империје и да их придобије за борбу на српској
страни. Само неке од тих беседа и предавања Николја Велимиро-
вића објавњене су у књигама на енглеском језику под насловима:
“Душа Србије”, “Србија усветлости и мраку”, “Духовни препород
Европе” и “Агонија цркве”.
Две од тих књига донео сам да их касније видите.
Међу првим говорима и предавањима Николајевим била је те-
ма “Место Србије у људској историји”. Ово је одмах објављено од
Одбора за проучавање интернационалних веза као свеска број 1 у
тој серији. У овој књижици објављене су теме: “Борба између над-
човека и свечовека” затим “Пре и после битке на Косову”, “Васкр-
сење понижених против гордих”, “Демократија и јунаштво у те-
орији и пракси”, “Велика борба за велику идеју – то је све”, “Увек
истинита према самој себи”.
Милисав Секулић
Први светски рат
Војнополитички положај Србије пред и током Првог светског
рата са приказом најважнијих догађаја по ратним годинама
Први светски рат и учешће Србије у њему (1914-1918)
Први светски рат био је и остао најдраматичнији период српске
историје и највећа прекретница у прошлости свих учесника
овог рата. Од свог почетка, представљао је највећи ратни сукоб у
историји који се до тада догодио. Завршен је учешћем 33 државе.
У њему је погинуло 12 милиона људи, а преживели су доживели
огромна материјална разарања.
Узроци овог рата су дубоки и сежу у политичку прошлост
Европе и посебно Србије. Немачка и Аустрија су више од једног
века водиле балканску политику усмерену на везивање Србије
за своје интересе. Пут на Исток водио је преко Србије. У посао
које су радиле Немачка и Аустрија умешали су се интереси Ру-
сије и још неких европских држава.
Борба сукобљених интереса крајем 19. века све се више зао-
штравала на економском и дипломатском пољу.
Доласком Карађорђевића на престо Србије 1903. године, Ср-
бија се оријентише на везивање на Русију и Француску. Србија је
оцењивана као носилац борбе против интереса Аустроугарске
и Немачке.
Повод да се нападне Србија је тражен, а није пронађен у Ца-
ринском рату 1906. и у анексији Босне и Херцеговине 1908. године.
Повод није пронађен ни у Балканским ратовима 1912-1913. године.
Добијен је акцијом босанских младића који су 28. јуна 1914. године
извршили атентат на престолонаследника Аустроугарске Франца
Фердинанда и његову супругу Софију.
Услови за агресију на Србију били су врло повољни. Србија је
тек изашла из Балканских ратова. Није била спремна за рат који
је престојао. Да би рат макар одложила, ако га није могла спречи-
ли, Србија се обратила силама Антанте, посебно Русији, тражећи
помоћ и подршку. Државе Антанте ступају на сцену са апелима да
не дође до агресије на Србију, инсистирајући на мирном решењу
постојећих проблема. Аустроугарска је била добро припремљена
за рат. Влада у Бечу донела је одлуку да се ударац Србији зада брзо,
изненада и са највећом одлучношћу. За рат су значајне биле непо-
мирљиве супротности између сила Антанте и Централних сила.
Отворило се питање нове територијалне поделе која је била у ин-
тересу пре свега Немачке, а могла се реализовати само на штету
интереса Велике Британије и Француске.
Аустроугарска је водила политику која је имала за циљ да се
докопа пута за Солун и излаза на Егејско море.
Анексијом Босне и Херцеговине 1908. године Аустроугарска је
изазвала познату анексиону кризу којом су погођени интереси
Србије и великих сила на Балкану.
Балкански ратови 1912-1913. године изневерили су очекивања
Аустроугарске. Резултати ових ратова штетили су њеним инте-
ресима на Балкану. Она је трагала за поводом да почне агресију
ка Србији јер је желела да искористи исцрпљеност Србије у тек
завршеним ратовима.
Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Ферди-
нанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву искоришћена је као повод за
отпочињање рата против Србије и Првог светског рата. После са-
рајевског атентата дошло је до размене мишљења Аустроугарске
и Немачке. Цар Кајзер Вилхелм Други 5. јула утврђује да су услови
за отпочињање рата повољни. Сви дипломатски покушаји да се
рат спречи, пропали су. Аустроугарска је 23. јула упутила Србији
непријатељски ултиматум са роком за одговор од 48 сати. Улти-
матум који је достављен српској влади био је најсрамнији доку-
мент који је икада уручен једној независној држави. Због таквог
ултиматума, Аустроугарска и Немачка очекивале су да ће га Срби-
ја одбити.
Два дана касније Србија је одговорила на ултиматум. Прихва-
ћени су сви захтеви осим захтева да аустроугарске власти врше у
Србији истрагу у вези са извршеним атентатом.
По добијању одговора од Србије, Аустроугарска је одмах пре-
кинула дипломатске односе и истог дана наредила делимичну
мобилизацију. Три дана касније, 28. јула, Аустроугарска је објави-
ла рат Србији. То је било активирање упаљача за почетак Првог
светског рата. Русија 29. јула наређује делимичну мобилизацију.
Уследио је ултиматум Немачке којим је захтевано да Русија
прекине ратне припреме. На овај ултиматум Русија је 30. јула об-
јавила општу мобилизацију. Немачка је 31. јула упутила нови
ултиматум, на који је 1. августа објавила рат Русији и наредила
општу мобилизацију.
Немачка је од Француске тражила да се изјасни да ли ће ос-
тати неутрална у случају рата Немачке са Русијом. Није добијен
задовољавајући одговор, па је Немачка објавила рат Француској
3. августа 1914. године. Тог дана немачке снаге ушле су у Белгију.
На ово је реаговала Велика Британија. Прво је упућен ултиматум
Немачкој у којем је тражено да Немачка поштује неутралност
Белгије. Уследио је улазак Велике Британије у рат против Немач-
ке. Русија је објавила рат Аустроугарској одмах пошто је Аустроу-
гарска објавила рат Србији. Немачка објављује рат Француској и
Великој Британији. Србија 6. августа, а Црна Гора 9. августа, об-
јављују рат Немачкој. Аустроугарска је објавила рат Француској
13. августа, а дан раније (12. августа) Велика Британија објавила је
рат Аустроугарској. Следи објава рата Аустроугарске Белгији 22.
августа и Јапану 23. августа.
Тако је почео ратни сукоб чије се димензије нису могле ни на-
слутити, иако су припреме за овај рат трајале деценијама. Изби-
јањем Првог светског рата започело је споразумевање оружјем.
Споразумевање оружјем трајало је 1567 дана од објаве до краја
рата односно 1561 дан од првих до последњих борбених операција.
Историјске димензије овог рата најнепосредније изражавају
атрибути “први” и “светски”. Двадесети век човечанство започи-
ње ратом тако великих размера и последица незабележених у ра-
нијој историји развоја људског друштва. То више није рат једне
државе са другом, уз већу или мању помоћ других. То је рат на чи-
јем почетку учествује девет држава. Операције које се изводе на ра-
тишту не приводе рат крају, него га шире до неслућених граница.
То је рат са новим обележјима која су непозната дотадашњој
историји ратовања. То више никако није сукоб само оружаних
снага. Победа или пораз нису последица само величине, обучено-
сти, опремљености оружаних снага супротстављених страна. То
је рат који најнепосредније погађа становништво. Губици станов-
ништва приближавају се или изједначавају са губицима војника
у борбеном строју. Разарања и харања постају саставни део најва-
жнијих циљева офанзива и бојева.
Светске димензије Првог светског рата потврђује број држава
учесница и потенцијали који су у њему били ангажовани. Рат је
започело девет држава са 732 милиона становника, а завршило
33 држава са 1,5 милијарди становника. Ратом је било обухваће-
но три четвртине становништва света. Ратне операције извођене
су на просторима трију континента (у Европи, Азији и Африци
– укупне површине четири милиона квадратних километара) и
готово на свим океанима и морима.
Узрок избијања и вођења Првог светског рата лежи у сукобу
интереса две групације држава које без рата нису могле, једна да
сачува, а друга да освоји позиције које до овог рата није имала.
Војни савез држава Антанте (Велика Британија, Француска и
Русија) у рат улази да би сачувао позиције које има у свету. Велика
Британија имала је колонијалне поседе на преко 29 милиона ква-
дратних километара са 418 милиона становника, а Француска је
имала поседа на 10,25 милиона квадратних километара на којима
је живело 53,5 милиона становника.
Другу страну чини војни Тројни савез централних сила (Не-
мачка, Аустроугарска и Италија). Ова групација желела је прера-
споделу колонијалних поседа ослонцем на своју војну моћ.
Судбина Првог светског рата одлучена је у вођењу паралелних
борбених дејстава на западном, источном и балканском ратишту.
Ратне операције започеле су на западном ратишту (упад Немачке
у Белгију), настављене првом победом савезника на балканском
ратишту (Церска битка), а завршене потписом прве (29. септем-
бар 1918. Бугарска) и последње капитулације (13. новембра Мађар-
ска) на балканском ратишту.
Ристo Одавић
Нада српске голготе
(Избор писама српских ђака који су се повлачили са Српском вој-
ском кроз Албанију)
Пред читаоцем часописа “Људи говоре” су одломци из књиге
Ристе Одавића, “Нада српске голготе”, у којој је објавио делове
писмених задатак младих Срба и Српкиња који су прошли ал-
банску голготу и нашли се на школовању у Француској. Потре-
сне слике, мисли и сведочења најбољи су доказ да Србија почива
на крви и костима својих синова и кћери, и да њена судбина
умногоме зависи од односа према прецима.
Растанак и повлачење
Јесен 1915.
Већ се одавно небески азур Србије беше узмутио. На плавом
хоризонту наше Отаџбине беху црни облаци. Сунчеви златни
зраци тешко пробијаху ове црне облаке. Сунце беше помрчало.
Црни се орао беше наднео над Србијом и полако се спуштао.
Варварске хорде беху навалиле на наш племенити народ са
намером да га униште.
Uzes
Радомир Јакшевац, VII. р. г.
Узбуђен сјајним победама и успесима наше војске, из малена за-
појен традицијом славне прошлости нашега народа, нисам мо-
гао одолети срцу и чежњи који су ме вукли средини наших вој-
ника, који су својим јунаштвом задивили цео свет, и зато одох
својем оцу у чету, која је била према Аустријанцима код Текије,
где сам се осећао срећан и задовољан што могу и ја следовати при-
меру наших предака. Живећи међу војницима, проводио сам нај-
срећније дане.
Nice
Влад. Миловић, IV р. г.
Српски народ бежи на све стране, гоњен са свих страна. Одакле
се једни спасаваху, други тамо притицаху да потраже склони-
ште и заклон, као човек кад се нађе у кући која гори, коју пламен
лиже са свих страна, а он ипак јури на све стране по њој, поку-
шавајући да се спасе
Чедомир В. Марковић, V. р. г.
Писак нејаких и пригњечених, клетве матера и вапај несрећних,
заглушивала је тутњава топова. А кроз сав тај лом, из тога пакла
допирао је један mac, један јек из дубине душа оних што умиру:
“Ура Слобода! У смрт, за живот! Живела Србија!”
Cannes
Синиша Златковић, I. V. (фр.)
Баш је наш народ племенит. Он уме да се нађе у несрећи. У овој за-
једничкој несрећи, наши војници, сви скупа, мисле и надају се до-
број будућности. Они су обдарени најбољим особинама, они су
пуни врлина и имају пуну и чврсту веру у победу. Они су велико-
душни и према непријатељима: Сретао сам заробљенике који би
помрли од глади, да им нису наши војници давали хлеба.
Barcelonnette
Велимир Врбавац, II. V. (фр.)
Боже мој! И сад је све исто као што је и пре било. Зелена поља. Ку-
курузи дишу жудно влажан јутарњи зрак. Бели путови вијугају
се низ брдо. Роса се просула по разном цвећу. Небо високо, плаво,
недостижно А сунце сија ли сија, топи се, растапа и расипа своје
блиставе зраке.
Libourne
Душан М. Јовановић, III. V. (фр.)
Полазећи из своје куће, сретох нашег седог попу који је сагнуте
главе ишао улицом. Притрчах му, пољубих га у руку и затражих
благослов. Његов сребрни глас, који никада није дрхтао, тада за-
дрхта. Расплаканих очију, прихвати моју главу, пољуби је и ис-
прекидано ми рече неколико речи.
Пољубих га у руку и осетих неку пријатну свежину. Прекрс-
тим се, погледам још једном своју кућу и прошаптах: “Са надом у
Бога – напред?”
Nice
Милован. К. Живановић, V. р. r.
На дан нашег поласка, 15. септембра 1915, са тугом у срцу обишла
сам воћњак, баштицу, живинарник, помиловала и нахранила мо-
је мало кученце, које весело скакаше око мене. Голубови и друга
живина гураху се које ће преузети храну из моје руке, не знајући
да се ја с њима тога тренутка растављам. Још једном прелетех по-
гледом преко њих и са сузним очима их последњи пут пребројах.
Ajaccio
Душица Стојадиновићева, II. р. г.
Када сам при растанку пришао материној руци, нисам хтео сузу
пустити да јој не бих повећавао бол. Чак сам се силом и смешкао,
говорећи јој да се не брине за мене, јер ће растанак бити кратак. А
шта сам тада осећао и мислио, могло се читати са мог бледог лица.
Пољубила ме је три пута у чело. Ти пољупци исто тако нису о-
давали њене осећаје (јер се и она бојала за мене). Али све показа-
ше њене дрхтаве речи: “Нека те, чедо мило, милостиви Бог чува!”
Још једном јој пољубих руку, чија сам добра од тада престао
да уживам.
Загрливши чежњиво, али брзо, своје сестре и малог брата,
скочих у кола у којима већ беху моји рођаци
Nice
Драгутин Ј. Аранђеловић, VIII. р. г.
Окренуо сам се и видео мајку сву уплакану и наслоњену на врата.
Њен поглед био је упрт за сином који је пошао ни у живот ни у смрт.
Pons
Милан Бојић, IV. р. г.
Најзад приђем мајци да затражим благослов. У том часу нисам по-
мишљао да можда последњи пут узимам збогом од оне која ме је
гајила док сам мали био и певала песме успаванке. Кад сам јој по-
љубио руку, она ме пољуби у образ и рече: “Сине, збогом и срећан
ти пут. Нека ти Господ буде у помоћи, како би те cпacao свих беда
и невоља. Пази се, буди паметан и слушај старешине који ће ти
бити вођи у твоме путу, а изнад свега не заборави да си Србин!”
Nice
Велимир Катић, VI2 р. г.
Увек се радо сећам последњег стиска очеве руке и завета који ми
даде: “Родили смо те да нас замениш, стварали смо да сачуваш и
умножиш, сада са благословом и топлом молитвом Свевишњему
шаљемо те да до краја извршиш свој дуг према Отаџбини.”
Исто се тако сећам и топлих материних пољубаца и њених
врелих суза просутих на моје груди, које се силно стезаху, да ми
не одаду слабост.
Nice
Станиша Д. Павловић, матурант Уч. шк.
С нама је остао дуго у пријатељском разговору. Добри старац,
рече нам, поред осталога, да веома жали пропаст Србије и дола-
зак туђинаца у њу. На наше питање: зашто тако воли Србију? Он
нам одговори: “Иако нисмо исте вере, ја ипак волим Србију и по-
штујем њен јуначки народ. Ово је ваша земља – додаде он – коју
сте на сабљи изгубили, али је на сабљи јуначки и повратили!”
Gap (Hautes Alpes)
Мирослав Јаковљевић, III. V(ф.p.)
Једнога дана у Приштини, баш на Светог Аранђела, одем у цркву
са стрицем и још неколико војника. На тој служби био је и краљ
Петар. После службе говорио је краљ о страдању наше отаџбине
и наше браће која су остала под непријатељем. Био је то веома
дирљив говор. Није било човека који се није расплакао.
Tournon (Lycee de Tournon)
Миладин Солуновић, III. р. г.
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
“Од историје учимо да од историје не учимо.”
Џорџ Вилхелм Фридрих Хегел
Први светски рат формално је окончан Версајским миром 28. јуна
1919. године. У првом свестком рату су учествовале 22 државе.
Број погинулих и умрлих војника и цивила се процењује на 16 -20
милиона. Био је то рат великих колонијалних сила за превласт у
тадашњем свету, али су у том рату неке мале државе, попут Србије
или Црне Горе, водиле и праведне ратове за своје ослобођење и
голи опстанак.
Краљевина Србија је у Првом светском рату, процентуално
гледано, имала највеће људске губитке. Изгубила је око милион
и по становника а што је било негде између четвртине и трећине
њене тадашње популације. Србија је изгубила преко 50% моби-
лисаних војника, више од 60% мушког, радно способног и репро-
дуктивног становништва, рањено је више од милион Срба, 114000
су остали тешки инвалиди, више од пола милиона српске деце су
остали сирочићи.
Материјалне штете које су централне силе нанеле Србији из-
носиле су више од половине њене тадашње националне имовине.
Пирова победа и стравична цена коју је Србија платила за сло-
боду и уједињење осећа се и данас. Једина светла тачка била је
неизмерна храброст и пожртвовање српских војника и цивила у
Великом рату, њихово поштење и част коју су несебично положи-
ли на олтар отаџбине.
Међу срским војницима био је, за то време, велики број жена
које су, са пушком у руци, браниле отаџбину. Француски новинар
и велики пријатељ Срба, Анри Барби, о срским женама – војни-
цима записао је тада да су оне својом храброшћу и својом патњом
изазвале поштовање света:
“Ја сам их гледао на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у
болницама, у којима су на материнске и сестринске груди преви-
јале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гу-
дуре, где се на немоћне и сломљене болом, пуцало у леђа из засе-
да, и у којима се масовно умирало од глади и зиме… Гледао их и
дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није
било жртве које оне не би могле да поднесу за своју отаџбину. То
су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колуба-
ре, мојих ратних другова, којима је отаџбина била преча од живо-
та и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт…
Није у то време било француског официра који не би радо, у знак
најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунаки-
ња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет.”
Српска Јованка Орлеанка
Милунка Савић, најпознатија српска жена – ратник, родила се
1888. или 1889. године у селу Копривница у близини Јошаничке Ба-
ње, у породици земљорадника Раденка и Данице. Ратовала је као
добровољац у оба Балканска и Првом светском рату, 1912-1918.
Према причи, ова двадесетчетворогодишња чобаница из Раш-
ке пријавила се у добровољце уочи Првог Балканског рата 1912. из
жарке жеље да се с пушком у руци бори за ослобођење свог народа.
Према другим, недовољно провереним причама, то је учинила да
би од мобилизације спасила јединог брата, Милана. Према сведо-
чењу саме Милунке (у књизи “Жене – Солунци говоре”) Милан је
био учесник ослободилачких ратова Србије, 1912-1918.
Милунка је скратила косу и прерушена у мушкарца пријавила
се у војску под именом Милун. Распоређена је у Дринску дивизи-
ју и у њеном саставу била у оба Балканска рата. Учествовала је у
опсади Скадра крајем марта 1913. и у Брегалничкој бици јуна/јула
1913. године. Истакла се као храбар борац и изванредан бомбаш.
Добила је капларски чин, одликована је и постала је командир
бомбашког одељења.
Ипак пошто је једном приликом рањена у груди, у болници је
откривено да је храбри Милун заправо Милунка. Хтели су да је де-
мобилишу, али је Милунка претила да ће се одметнути у хајдуке.
Нарочито се истакла у току Колубарске битке, новембра/де-
цембра 1914. као и у борбама на Солунском фронту, 1916-1918. го-
дине. За укупно шест година ратовања преживела је девет рања-
вања артиљеријским шрапнелима, мецима и бајонетима. Тешко
рањену другови су је пренели преко албанских планина све до
Крфа. Са Солунског фронта два пута је због рана морала на опо-
равак у француске војне болнице у северној Африци, али се увек
враћала на прве борбене линије. Унапређена је у чин пешадијског
наредника српске војске и постала је легенда Великог рата.
Сама је говорила да је од оца Радослава научила да се бори за
живот а не да убија људе. Зато је често и заробљавала велики број
непријатељских војника. У бици код Црне реке заробила је 23 бу-
гарска војника.
За своје подвиге на бојном пољу одликована је највећим срп-
ским и страним одликовањима. Носилац је два ордена Карађор-
ђеве звезде са мачевима, више Златних и Сребрних медаља за
храброст “Милош Обилић”, Споменице Српско-турског рата 1912.
“Освећено Косово”, Споменице Српско-бугарског рата 1913, Спо-
менице рата за ослобођење и уједињење 1914-1918, Албанске спо-
менице 1915. године, два ордена француске легије части, руским
крстом Светог Ђорђа Победоносца, енглеског Ордена Светог Ми-
хаила, и једина је жена у историји носилац француског Ратног
крста са златном палмом.
Милунка је демобилисана 1919. године после службовања у
Сарајеву.
Одбила је понуду да се пресели у Француску и прима францу-
ску војну пензију.
Удала се 1923. у Мостару и добила кћер Милену.
Поред своје ћерке одгајила је и три усвојенице: Милку, дете ко-
је је пронашла на железничкој станици у Сталаћу, Радмилу – Виш-
њу, своју сестру од ујака и Зорку, сироче из Далмације.
Поред тога, ишколовала је још 32 деце, што од родбине, што
са стране.
Милунка је поред скромне плате примала и нешто инвалид-
нине, као и нека средтсва од француске владе, али је захваљујући
својој дарежљивости и хуманости, увек живела скромно, непре-
стано помажући друге.
Умрла је у Београду 5. октобра 1973.
“Само да ме не ране, мислила сам. Добро, ако ме већ ране, нека то
буде у ногу или руку. Може, мислим, и у главу. Само да не буде у
груди. Откриће да сам женско. Кад оно, ко за инат, метак удари у
груди. Освестила сам се у превијалишту. Боже, кад се тога сетим,
болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам
рањена. Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива
у помоћ. Милсим, шта је – ту је. Не могу више да се кријем. Нисам
Милун него Милунка.”
Из књиге “Жене – Солунци говоре”, Милунка Савић.
Огњен Војводић
Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика
Век једне традиције
Ове године навршава се стогодишњица почетка Првог свјетског
рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних пре-
врата у свијету, али и стогодишњица првог на свијету преимено-
вања властитог језика; наиме, у питању је стогодишњица југосло-
венског двоименовања и троименовања, то јест вишеименовања
српског језика. Стогодишњица почетка, на највишем државном и
политичком нивоу, српског спровођења културно-политичког ју-
гословенског државног и језичког вавилонског пројекта.
На почетку рата, 1914. године, док је српска војска водила бит-
ке на Колубари, српска Влада и краљ су, због ратних дејстава, пре-
мјештени у Ниш, гдје доносе Нишку декларацију, којом за ратни
циљ проглашавају ослобођење и уједињење троименог народа,
Срба, Хрвата и Словенаца, што ће довести до формирања потоње
Краљевине Југославије. У склопу југословенског државно-поли-
тичког пројекта, следеће, 1915. године, у Нишу, у државној штам-
парији, штампана jе, а затим и објављена, књига познатог срп-
ског лингвисте и академика Александра Белића, дугогодишњег
радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика,
синтетичка студија “Србија и јужнословенско питање”. У њој се
први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик,
српскохрватска историјска свест, српскохрватска земља, српско-
хрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни
језик, српскохрватске народне песме итд.
Стогодишњица троимнеовања српског језика значајнија је ти-
ме што Нишка декларација крунише југословенским ловором и
Бечки књижевни договор из 1850. године. Тада су Вук Карџић и
Ђуро Даничић, самозвано, а у име српског језика и народа, скло-
пили и потписали, са пет хрватских и једним словеначким књи-
жевником, договор о јединственом српско-хрватском језику и
правопису. Бечки књижевни договор је документ који у тренутку
потписивања није имао званичног политичког и културног зна-
чаја у Србији и Црној Гори, али је био замајац којим отпочео про-
цес југословенскг језичког вавилонског мијешања.
Док су Влада Краљевине Србије и престолонаследник Алек-
сандар радили на тексту Нишке декларације, то јест проглашења
национално-језичког југословенског пројекта, а Белић, са српско-
југословенским следбеницма своје идеје, објављивао лингвистич-
ко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни
барикада, Хрватски сабор 1914. године доноси одлуку о забрани
ћирилице. Забрана коришћења ћирилице спроведена је и у Босни
и Херцеговини. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и
Херцеговину (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину,
XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је подржао од-
луку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Стјепан Сарко-
тић, земаљски поглавар БиХ, у Сабору је тада рекао да “Срби у
БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско
тијело Истока у борбеној зони Запада” (“Окука” 2006: 98).
Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по
окупацији почетком 1916, а у априлу исте године и у Црној Гори.
Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјести-
ма. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. го-
дине. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом престали су
да излазе сви листови штампани ћирилицом, (наставио је да изла-
зи Глас Црногорца, ћирилицом, у Француској, а касније у Италији).
Послије рата Београд спроводи југословенски језички и по-
литички пројекат, уједињење у државну заједницу са два римо-
католичка народа, уз брисање из историје двије православне кра-
љевине, Црна Горе и Србије, као и преименовање српског језика
у српско-хрватски. Тако је настало политичко име тог “југосло-
венског језика”, који је под називом “српско-хрватско-словенски”
био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касни-
је Краљевине Југославије. Српскохрватски је био један од три зва-
нична језика и СФР Југославије, био је званични језик у четири
бивше југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР
Србији и СР Хрватској (друга два језика су били словеначки и ма-
кедонски).
Судбина српског језика је до данас одређена пројектом југо-
словенског и Бечког књижевног договора. Првим и последњим
културно-политичким пројектом те врсте у свијету. Српско име
језика и ћирилично писмо, које је преживјело под отоманским
ропством, прогон под аустроуграском окупацијом и римокато-
личком мисијом, под теретом југословенске језичке политике ће,
за кратко вријеме, доживјети судбину српског самозаборава, то
јест потпуног потискивања ћириличног и православног писања
и мишљења.
Ни у најпрактичнијој Енглеској, ни у револуционарној репу-
бликанској Француској, ни у Сједињеним Америчким Државама,
па ни у Совјетском Савезу, рационалистичка теорија о језику као
основи националног идентитета, уз одбацивање свих других чи-
нилаца народног бића и живота, првенствено религије, нигдје ни-
је тако банално спроведена као у српско-југословенском пројекту.
Утопистичке идеје српске атеистичке и слободнозидарске инте-
лигенције 19. и почетком 20. вијека – “јањичара Сорбоне”, како
их је називао Владика Николај Велимировић, превазилазиле су
сличне идеје у свијету, па и идеје Француске револуције, које су
биле више покровитељске према националном јединству и иден-
титету Француза.
“Некада је неписменост народа бољи чувар народне особено-
сти, његове културне физиономије, него писменост по сваку ци-
јену”, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов
Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климент, по-
сматрајући еуфоричну, антиправославну, атеистичку, просвјети-
тељску еманципацију балканских народа тек ослобођених од
османског ропства.
Погрешне рационалистичке теорије 18. вијека о језику и тери-
торијалном суверенитету као основи нације до данас су толико
пута оповргнуте. Данас, најзанешенији рационалисти, схватају
да важније и суштинскије ствари од језика одређују и чине наци-
онални идентитет. Битније и од територије и крвне заједнице, од
“политике плоти”, како је називао Леонтјев, јесу су вјера и духовни
живот, заједничка историја, једно предање и памћење, које народ
чини јединственим културно-историјиским типом.
Југословенски Бечки књижевни договор
Бечки двор је више пута покушавао да декретом примора Србе
у аустроугарском царству да пређу на латинично писмо и народ-
ни језик, што су српски представници молбама и преговорима
успијевали да одбију. Међутим, оно што није могла да оствари ри-
мокатоличка царевина државним декретима, остварили су римо-
католички мисионари путем културних и реформских пројеката.
Као и данас, међу православне Словене упућивани су унијат-
ски мисионари словенског поријекла, међу Србе, Хрвати или Сло-
венци, какав је био и Јернеј Копитар, од Бечког двора опуномо-
ћени секретар за словенско питање Балкана и Украјине, и повјер-
љиви државни цензор словенских књига у Wieaner allgememe
Zeitung-у. Прозелитску политику латинизације писма аустро-ма-
ђарска царевина спроводила је и у Украјини, такође под руковод-
ством Јернеја Копитара.
Копитар је био званични цензор државних књига, који ди-
ректно подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих
послова, кнезу Метернику, незваничном владару монархије. У јед-
ном свом извјештају 1827. године Копитар пише: “Српска право-
славна цркава, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачува-
ти језичку разлику између православних и римокатоличких Сло-
вена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу
Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна пре-
прека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек ук-
лоњена. Овим ће нам, временом, сам од себе, Београд пасти у ру-
ке”. (Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у
сабраним дјелима Вука Караџића.)
Јернеј Копитар, дакле, у сарадњи са српским реформаторима
Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем и Димитријем Давидови-
ћем, спроводи успјешну унијатску мисију, али и револуционар-
ну пропаганду против православне монархије. Бечки књижевни
договор 1850. године је један такав пројекат, уз учешће двојице
Душица Ивановић
Увод у језикопретрес и језикопротрес српски
О књизи “Српски језик у мутљагу или О исправности имена” аутора
Лабуда Драгића и Оливере Дуњић, Фонд истине, Београд, 2014.
“А онда ће се испунити оно што су говорили гдекоји учени руски
путници: да ће доћи вријеме када ће Срби из Сријема, из Бачке и
из Србије ићи у Загреб да уче српски.”
Вук Стефановић Караџић
Прочитавши последњу страницу књиге малог обима и великог са-
држаја под називом Српски језик у мутљагу или О исправности
имена, помислих: ево књиге коју бих препоручила и многима
који нису језикословци, ево књиге коју бих предложила да има
сваки учитељ и наставник српског језика, сваки професор срби-
стике на Филолошком факултету.
У уводу аутори, Лабуд Драгић и Оливера Дуњић, кажу: “Сви
несретни језици су налик један на други, а сваки срећан језик
енглески је на свој начин. Сви наднаслови не одговарају наслову,
а сваки наслов не одговара оном што следи испод њега: да би се
успоставио ред, редом је приказан неред. Кратил и Хермоген су
одговорни само за сопствене исказе и ортографске поступке.”
Књига Српски језик у мутљагу писана је и облику дијалога 1) .
Кратил и Хермоген, односно Лабуд Драгић и Оливера Дуњић, на
непуних 70 страница ове књиге воде дијалог о садашњем стању
српског језика и његовог писма, или писама.
Коришћење дијалога за овако осетљиву тему видим не само
као оригиналан и довитљив приступ аутора, који оваквом фор-
мом лакше држе пажњу читалаца, што најчешће није једноставно
кад је тема језик, правопис, лексикографија… Облик дијалога не-
изоставно нас увлачи у дијалог са самим собом, са сопственим
предубеђењима и знањима и предзнањима. Изазива запитаност,
преслишава наше познавање језика и подсећа на недоумице на
које у школама и на факултетима нису умели да нам одговоре.
Ова књига невеликог обима у исто време је и позив на дијалог и
сарадњу свих нас којима је до очувања српског језика стало, под-
стрек србистима да преиспитају своје знање, искуства, неминов-
не утицаје који долазе из образовања, политичког уређења и дру-
штвеног окружења.
Саговорници, Кратил и Хермоген, не слажу се у свему, они се
надговарају, убеђују се чињеницама, надгласавају, понекад пре-
пиру, подсећају на заборављено и затурено, на уобичајено и према
томе прихваћено као исправно. Они се у дијалогу поштују и слу-
шају. Подсмевају се, користе иронију, траже активне читаоце, ан-
гажују их до те мере да ови често затекну себе како одговарају на
Кратилове изазове или Хермогенова питања.
На почетку књиге, Кратил и Хермоген разговарају о појму оку-
пације, онако како је он објашњен у Академијином речнику. При-
мери који објашњавају овај појам труде се више да замагле него да
објасне, што, по ауторовим речима, значи да је већ тај број реч-
ника из 2006. године изашао у дубоко окупираној земљи. У време
кад је НАТО увелико окупирао Косово и Метохију, примери ко-
ји илуструју окупацију у речнику односе се на Влашку, Молда-
вију или Епир. Не спомиње се аустроугарска окупација Србије
или Црне Горе у Првом светском рату, нити окупација у Другом
светском рату, што су примери много ближи нашој стварности.
Политика се уплела и у писање речника, који, као најбољи доказ
о окупацији, и даље излази под невероватним насловом “Речник
српскохрватског књижевног и народног језика”. А где је центар те
завере? Кратил одговара:
“Центар је завере, односно издаје, у врху Српске академије наука
и уметности, на државном универзитету, као и у врху осталих
института и осталих научних установа. Тамо ти се припрема-
ју пројекти који из темеља нарушавају биће српског језика. И не
само језика.
Најновије изјаве једног од њених најугледнијих научника Васи-
лија Крестића јасно потврђују ову претпоставку. Његов осврт
је уперен директно против председника Хајдина и његовог окру-
жења јер се за последњу четвртину 20. столећа (најстрашнијег у
српској историји) Академија није огласила никада, ако се изузме
некакав тричави Меморандум, који је само био сигнал да крене
хајка и да разбеснела балканска и европска жгадија поново затра-
жи смрт Србије.
Ова највиша национална институција није се, дакле, огласила
ни једним јединим словом око бесрамног преименовања српског је-
зика у Црној Гори, а за прославу 200 година Његоша није имала да
издвоји средства ни колико најбеднији кућни савет за кречење улаза.
Коме онда чланство у таквој институцији чини част?”
На Кратилово питање зар Речник треба да се зове српскохрват-
ским, Хермоген одговара:
“Не треба, него се тако зове! Не зато што хартија свашта
трпи, а посебно корице, него зато што је корпус тог речника ваи-
стину српско-хрватски, и не само њихов.”
И даље: “Уколико Речник САНУ има и једну кајкавску или ча-
кавску реч, он се мора звати српскохрватским стога што се тај
назив односи на покојни српскохрватски народни језик, под којим
су се подразумевала сва штокавска, чакавска и кајкавска лексичка
острварења. Лажем те лажи туђом јер не поменух наречје тор-
лачко. А лажем те и ако тако није и ако је корпус прекројен.”
_______________
1) Грчко dialogos значи разговор, писмени или усмени, између две или
више особа. Софистима је служио за сазнавање и расправљање о про-
блемима дијалектике, тезе и антитезе. У књижевности се прво појавио
код Сократа, чије је дијалоге објавио Платон.
Јелена Живковић
Дубље метафизичке димензије уметности
Уметност треба да досегне дубље, метафизичке димензије истори-
је, постулат је нове изложбе Будимира Димитријевића. Као што
је у својим претходним графикама и сликама разоткривао зачуд-
ну страну свакодневнице, тако нас сада суочава са темом рата и
жртвовања. У томе он не одступа од славе и патње као ликовног
модела представљања рата, већ управо жели да их уцрта у небес-
ке висине.
Тема данашње изложбе јесте Први светски рат, његови српски
хероји и истовремено жртве. Огуглали на жртвовање и заморе-
ни од херојства, треба нам да се подсетимо њиховог јединственог
лика, индивидуалног и колективног. Подсећање на трагичне до-
гађаје, знамо то још од Херодота, није омиљено код публике. Зато
је и посматрач ове изложбе њен активни учесник чијој је вољи
препуштено да се узнесе са Димитријевићевим јунацима или их
једноставно отресе из своје меморије. Али један слој уметничког
документа он неће моћи да пренебрегне, као што би то учинио
са историјским документом… Док историчари широм света об-
нављају расправу о узроцима и поводима Првог светског рата и
циљевима зараћених страна, уметник Будимир Димитријевић
скреће пажњу са структуре освајачке моћи на актере одбране,
која, рекли смо на почетку, има своју метафизичку димензију,
можда најбоље изражену у Његошевом стиху: “Одбрана је с жи-
вотом скопчана.” Тако у уметничке документе које управо гледа-
мо, продире сам живот, незаустављив и бесконачан, анђеоски о-
крилаћен. Изложба Будимира Димитријевића поставља питање
смисла живљења у времену у коме су “живи завидели мртвима” и
то је тај документарни слој ове уникатне поставке, који верујем,
неће бити избрисан из ваше меморије.
Хвала!
Тихо Илијашевић
Њежна поетика и врхунско мајсторство
У ово вријеме нервозних, бучних, бахатих и бескрајно амбици-
озних умјетника, стваралаштво Будимира Димитријевића је из-
ненађење и освјежење. Он је један од последњих уметника, на
простору бивше државе, који попут старих часовничара задубље-
них у механизам сата, брижљиво, лагано, стрпљиво, тихо, ецује,
бруси, гребе… своје графичке плоче и тако прича своју причу.
Димитријевићеве графике садрже оно што је већ готово забо-
рављено у свијету умјетности а то је њежна поетика и врхунско
занатско мајсторство. Некад, много, много давно, занатски дио се
подразумијевао.
“Нови хоризонти” је назив ове изложбе и савршено одговара
Будимировој поетици.
Стара је прича о оптимисти који каже да је чаша полу пуна и
песимисти који каже да је чаша увијек полу празна. Чаша овог
умјетника је увијек пуна. Звучи невероватно за “ове дане”, али
Богу хвала, још увијек има оних који гледајући ка хоризонту ис-
чекују, или већ виде љубав и љепоту.
Кад се таква животна филозофија споји са духовитошћу и дје-
чијом маштом овог аутора, јасно је зашто ове графике у свим сен-
зибилним, па и оним “тврђим” душама побуђују осјећај радости
и милине.
Драган Јовановић Данилов
Елегични времеплов
У посљедњих неколико година, пажљиви посјетилац изложби
графике у нас није могао а да не уочи необичне и самосвојне гра-
фичке листове Будимира Димитријевића. Овај мајстор мале гра-
фичке форме за кратко време изградио је и развио препознатљив
графички рукопис. Димитријевић напросто, графички мисли и
читав свој живот организовао је тако да би се посветио продуб-
љивању своје умјетности.
Окренут минулом, лирском времену, овај хроничар имаги-
нарног васкрсава један ишчезли, утварни свијет детињства, дав-
них празновања, тихожитија и старинских предмета који су дав-
но повучени из оптицаја (рецимо грамофони с трубом као једна
младалачка пјесничка метафора). Тај свијет је, несумњиво, свијет
“спасен по дјеци”. Заокупљен тајном времена и одан умјетничкој
вјероисповијести која прати извесне ентитете фантастичног, чуд-
новатог, чудесног, метафизичког, Будимир Димитријевић развио
је на својим графичким листовима поетику минулог, једне без-
гласне утишаности и свечаног призора који итекако одјекују у
нама и напокон постају наши. Но, оно што је најљепше јесте то
што је силазак у бунар прошлости код овог умјетника има покри-
ће дубоке интимне исповијести. Самосвојан и кохерентан свијет
идиличнопасторалних младенаца, невјеста, нестварних дјевојчи-
ца, птица, мравоједа, кула летећих бродова и дјеце у игри, смје-
штен је у романтични мизансцен и тертиран деликатно, са висо-
ким занатским критеријумом и субјективношћу визије. Фигуре
су ухваћене у својој хијератичној и достојанственој статичности,
у некој древној непомичности, превучене нестварном мирноћом,
спокојним ретушом пуним меке сјете.
Будимир Димитријевић користи бриљантну, старинску гра-
фичку технику тонске дескрипције предмета и минуциозног об-
ликовања волумена. Код њега ништа није препуштено случајно-
сти. Упућен у тајне графичке умјетности, овај умјетник постиже
магичну атмосферу и илузију димензионалне дубине истачка-
вањем и тонским нијансирањем површина. Предмет се овдје ис-
питује до најситнијих појединости а детаљ “истерује” до краја.
Чврст сустав Димитријевићевих графика у спрези је са једном
готово дјетињом зачуђеношђу пред свијетом, сентиментом који
подразумијева искреност и спонтаност доживљаја. Димитрије-
вић је у себи спојио и измирио графичара и пјесника. На његовим
графичким листовима, тихим и складним, има нечег од емул-
зије старих фотографија, нечег од топлости закаснелог српског
романтизма. Тајна Димитријевићевих графичких листова је у
магији којом они бацају чини на посматрача, у транспарентној
тананости, лирској кристализацији и особеном хуморном пара-
доксу који везује стварност и фантастику. Будимиров самородни
графички свијет израз је тишине, сабраности и озарења у власти-
том бићу. То лирско обасјање које зрачи у правцу нашег срца, то
претапање јаве и сна по логици једне носталгичне фантасмагори-
је, јесте езотерична новина коју Будимир Димитријевић уноси у
савремену умјетност графике.
Биографија:
Будимир Димитријевић је рођен 3. марта 1971. године у Београду.
Факултет примењених уметности и дизајна је завршио 1995. Ма-
гистрирао је 1997. код професора Милице Вучковић, са циклусом
графика “Породични албум”. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а.
Добио је више награда и признања за свој рад и до сада је
учествовао на 10 самосталних и око 90 колективних изложби у
земљи и иностранству. Године 2002. боравио је у Француској, где
је усавршавао графику у графичкој радионици Пјера Спалајкови-
ћа. Био је учесник седам ликовних колонија и радови му се налазе
у бројним колекцијама у земљи и широм света. Живи и ради у
Београду.
Контакти:
e-mail: budimirdimitrijevic@gmail.com
www.budimirdimitrijevic.com
моб: 069-201-0256, 064-191-0981 (смс)