Први светски рат

У Русији је у 1917. години прво избила Фебруарска револуци-
ја, а у октобру Октобарска револуција. По избијању Фебруарске
револуције Русија је задржала позитиван однос према рату и
Србији. Победа Октобарске револуције довела је до промене од-
носа Русије према рату. Почетком 1917. године закључено је при-
мирје између Русије и Централних сила.
Карактеристично је то да су и савезници и Централне силе за
1917. годину планирали крупне операције на главним фронтови-
ма, а да је њихово извођење изостало.
Србију је на европској сцени у 1917. години представљала њена
војска на Солунском фронту и влада на Крфу. Влада и Врховна
команда заједнички су припремале и изводиле војнодипломатске
акције у савезничким престоницама.
Влада Србије је током читаве 1917. године водила дипломатску
офанзиву за спас и опстанак Солунског фронта. Без успеха ове
офанзиве не би било ни Србије, нити позиције у којој се налази-
ла захваљујући опстанку овог фронта и победоносној офанзиви
српске војске у његовом пробијању. С друге стране, Енглези и
Италијани тражили су да се Солунски фронт напусти.
За савезнике је крупан проблем било пронемачко понашање
краља Константина и Грчке владе. Савезници су на конференци-
ји у Риму, 5. и 7. јануара 1917. Године, усвојили мере које ће преду-
зети да се Грчка ослободи утицаја Немачке. Образована је нова
Грчка влада на Криту. Ова влада долази у Солун и покреће акције
против пронемачке владе.

Велика Британија је крајем маја одобрила војну интервенцију у
Грчкој. Генерал Сарај упутио је захтев српској Врховној команди
да изврши напад на грчке трупе у Тесалији. То је одобрила и срп-
ска Врховна команда, која је имала у виду дугорочне циљеве и
мотиве Србије.
Влада Грчке и краљ Константин прихватили су ултиматум си-
ла Антанте. Крајем јуна, Грчка је објавила рат Централним силама.
Генерал Жорф је 9. марта 1917. године телеграмом сугерисао да
се на Солунском фронту изведе офанзива као подршка општој
офанзиви савезника на главним фронтовима. Генерал Сарај је у
офанзиви на Солунском фронту у 1917. години српској војсци на-
менио главну улогу. Међутим, покренуте акције српске и других
савезничких војски на Солунском фронту нису довеле до успеха.
Фебруарска револуција у Русији довела је до изостанка пред-
виђене офанзиве руске и румунске војске. Неуспех је претрпела
и француско-британска офанзива на Западном фронту. То је до-
вело и до кризе на Солунском фронту. Генерал Сарај је за неуспех
пролећне офанзиве оптужио српску Врховну команду.
Неуспех и велики губици неповољно су утицали на припад-
нике српске војске, посебно војнички састав. Болнице су се пу-
ниле рањеницима, а још више онима који су накнадно обољевали.
У децембру 1917. у болницама је било 8.346 болесних и 1.308 рање-
ника. Укупно ван строја био је 331 официр и 12.851 војник и подо-
фицир. Српска војска је у 1917. години имала у укупним губицима
256 официра и 4.075 подофицира и војника (погинули и умрли од
рана и болести).
У 1917. години међу догађаје од већег значаја за српску војску
и политику српске владе, и то на дуже временске стазе, био је
Солунски процес. Од 2. априла 1917. године суђено је групи пу-
ковника Драгутина Димитријевића Аписа. У току суђења суд је
покренуо акцију да докаже постојање одговорности организаци-
је “Уједињење или смрт” за атентат на Фердинанда у Сарајеву 28.
јуна 1914. године.
У току одржавања суђења били су у току преговори Аустри-
је са Француском и Великом Британијом о склапању сепаратног
мира. Један од аустријских услова за постизање мира био је да
Србија забрани постојање свих организација које су се бориле
против Хабзбуршке монархије и да се угаси свака улога династије
Карађорђевића. Пет месеци после Солунског процеса, преговори
су пропали. Пресуда на смрт и одбијање помиловања показали су
се бесмислени и бескорисни за Србију.

За догађаје који ће уследити по завршетку рата, посебан утицај
имала је Крфска декларација. Крфска декларација потисана је 20.
јула 1917. године. Потписници су били Влада Краљевине Србије и
Југословенски одбор у Лондону. Споразум се односио на уједиње-
ње југословенских земаља у једну заједничку државу. Основ спо-
разума била је Нишка декларација владе Србије од 7. децембра
1914. године. Основ је чинила и Мајска декларација Југословенског
посланичког клуба од 30. маја 1917. године. По овој декларацији
предвиђено је образовање државе Словенаца, Хрвата и Срба у са-
ставу Аустроугарске монархије.

Ратна 1918. година
Отпор Србије агресији Аустроугарске у 1914. години био је рат за
независност, али је постао и европски рат.
Никола Пашић, 7. децембра 1914, пред Народном скупштином
изјавио је да Србија своје силе ставља у службу велике ствари, и
српске државе и српско-хрватског и словеначког племена, и по-
креће борбу за ослобођење и уједињење све наше неслободне бра-
ће Срба, Хрвата и Словенаца. Нишка декларација званично је са-
општена посланицима Француске, Велике Британије и Русије.
Са аспекта ратних циљева Србије, потребно је имати у виду
да у 1918. години ниједна чланица Антанте није ни помишљала
на рушење Аустроугарске. За њих је Аустроугарска била један од
елемената европске равнотеже. Међутим, догађања у рату ишла
су у прилог ратних циљева Србије.
Солунски фронт одиграо је пресудну улогу за исход Првог
светског рата. То је био једини савезнички фронт на коме је за све
време његовог постојања деловала јединствена команда.
Русија се повукла из рата 7. марта 1918. године. То су Немци
искористили да својих 100 дивизија пребаце на друге фронтове.
На почетку пробоја Солунског фронта, Централне силе су
бројале око 600.000 људи груписаних у 312 батаљона и 31 ескадрон
са 1.410 топова, 333 минобацача, 2.872 митраљеза и 80 авиона. Вр-
ховну команду над овим снагама имао је командант 11. немачке
армије, генерал Фридрих Шолц.
Пред пробој Солунског фронта савезничке снаге су бројале
628.000 људи, 800 топова и 200 авиона. Савезници су имали 27
пешадијских дивизија и једну коњичку дивизију.
Снаге су биле груписане у 289 батаљона, 48 ескадрона, 2.069
топова минобацача, 2.989 митраљеза и 200 авиона. Командант са-
везничких снага био је генерал Франше Д'Епере.
Национални састав савезничких снага био је следећи: 180.000
(29%) Француза; 140.000 (22,62%) Срба; 135.000 (21,81%) Грка;
120.000 (19,39%) Британаца; 42.000 (6,79%) Италијана; 2.000 (0,32%)
Албанаца.
Срба је било 140000 (22,63%), а свих осталих 479000 (77,38%).
Генерал Сарај је смењен у децембру 1917. године. Командант је
постао генерал А. Гајом. Он је упутио захтев да се фронт српске
војске прошири. Са овим захтевом није се сложила српска Врхов-
на команда. У знак протеста, генерал Петар Бојовић даје оставку
на положај начелника штаба Врховне команде.
Сукоб генерала Бојовића и Гијома пореметио је Гијомове
односе са Врховном командом. Гијом је пожурио да осумњичи
српску Врховну команду и владу да су непоуздане.
Смена генерала А. Гијома уследила је у јуну 1918. године. На
његово место долази генерал Д'Епере. Он прихвата идеју српске
Врховне команде о пробоју фронта, која је омогућавала стратегиј-
ско изненађење. Према овој идеји, српска војска, ојачана са две
француске дивизије, добила је задатак да изврши пробој Солун-
ског фронта добропољским правцем и да избије у реон Неготина
и места Кавадарци.
Револуционарни догађаји (Октобарска револуција) утицали
су да се Руска специјална дивизија, 2. јануара 1918. године, повуче
са Солунског фронта. Ова дивизија је бројала 20.553 војника и ста-
решина. Од тога се 17.573 изјаснило да неће да се боре на Солун-
ском фронту, па је људство пребачено у Бизерту. Пребацивање је
почело у фебруару 1918. године.
Иступање Русије из рата навело је Немачку да одлучи да групи-
ше све расположиве снаге на Западни фронт и отпочне “битку за
мир”. Офанзиву на Западном фронту немачка армија почела је 21.
марта 1918. године. На овом фронту немачка офанзива је сломљена.
Пораз аустроугарских снага у офанзиви у Италији био је још
један показатељ промена ситуације у корист савезника. Генерал
Фош је проценио да је стратегијска ситуација прешла на страну
савезника и доноси одлуку за почетак противофанзиве у коју
је укључио и Солунски фронт, рачунајући пре свега на српску
војску.