Први светски рат

За српску војску на линијама Солунског фронта највећи про-
блем представљала је попуна људством. Проблем је решаван до-
ласком добровољаца из Америке и Русије.
Да би могла да прикупи добровољце из редова југословен-
ских исељеника, српска влада је покушала да овај проблем на-
метне као савезничко питање. То је једино подржао генерал
Жорф. До краја рата, кроз прихватни логор у Бизерти, прошло
је 9.000 добровољаца.
Пробој Солунског фронта савезници су почели да темељно
припремају тек од јуна 1918. године. Генерал Франше Д’Епере одр-
жао је саветовање са регентом Александром и српским генерали-
ма 29. и 30. јуна. Припреме за пробој трајале су више од два месеца.
Крајем јула, генерал Франше Д'Епере наредио је британским
трупама да почну припрему за офанзиву. Уследио је протест бри-
танске владе. Ова влада ће тек 9. септембра дати сагласност за
офанзиву са напоменом: “Ако Срби претрпе неуспех, нека не ра-
чунају на нашу помоћ у поправљању ситуације”.
Врховни ратни савет је тек 11. септембра донео одлуку о преу-
зимању офанзиве. Њен почетак утврђен је за 15. септембар.
Преседник британске владе Лојд Џорџ, по доношењу одлуке
изјавио је: “Ми нећемо ступити у борбу пре него што Срби по-
стигну успех. Ако српски народ не успе, ми нећемо дозволити да
се ствар помоћу нас поправља”.
Директива Врховне команде српске војске за офанзиву про-
читана је 13. септембра увече у свим јединицама. У директиви је
наглашено: “Сви команданти, командири и војници треба да буду
ношени идејом да од брзине продирања зависи цео успех офанзи-
ве. Брзина је најбоља гаранција против изненађења, треба дрско
продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске
и коњске снаге Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци,
напред у отаџбину!”
Наредбу је потписао војвода Живојин Мишић. Она је очеки-
вана пуне три године у туђини. Њено извршење водило је кроз
бодљикаве жице, челичне завесе од куршума и непријатељска бе-
тонска утврђења.
Британске снаге су 26. септембра заузеле Струмицу, а током
26.и 27. септембра Бугари су упутили парламентарце савезници-
ма, који су молили да се операције прекину на 48 сати. Генерал
Франше Д'Епере је молбу одбио. Саветовао их је да упуте парла-
ментарце с понудом за мир. Овај савет су Бугари прихватили, па
су 29. септембра у Солуну потписали примирје. Тиме је бугарска
војска капитулирала. Прихватили су све услове, само да српска
војска не улази на територију Бугарске.
Немци нису признали бугарску капитулацију. Вилхелм II је
у телеграму краљу Бугарске Фердинанду написао: “62.000 Срба
одлучило је исход рата. Срамота”.
Војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије 1. новембра
улази у Београд, тачно 45 дана од почетка пробоја Солунског
фронта
Турска је 30. октобра, у Мудрасу, потписала акт о безуслов-
ној капитулацији. На Западном фронту начелник штаба немачке
Врховне команде Хинденбург 29. септембра шаље захтев влади у
Берлин да тражи примирје. Немачка је 11. новембра капитулира-
ла. Мађарска је парламентарце послала у Београд и 13. новембра
потписала примирје под тешким условима које су диктирали вој-
вода Мишић и генерал Анри.
Српска војска је од почетка пробоја Солунског фронта до 11.
новембра 1918. године имала укупно 42.735 погинулих и рањених.
Од тога на погинуле и умрле отпада 9.303 (22%).
Српска војска је на Солунском фронту одиграла главну и пре-
судну улогу. То је била и оцена генерала Франше Д'Епереа. Он
је изјавио: “Српска војска је, гонећи непријатеља без предаха, за
шест недеља, повратила све што је изгубила за четири године”.