Први светски рат

патије своје прогерманске династије према централним силама.
Грчка влада није дозвољавала да српска војска са Крфа стигне у
Солун преко њене територије.
Врховни командант српске војске, регент Александар, у апри-
лу 1916. године посетио је Париз и Лондон. Тражио је помоћ за оп-
ремање и исхрану српске војске.
Ставови савезника у односу на потребу и оправданост образо-
вања Солунског фронта нису били усаглашени. Разлике су остале
и након образовања фронта.
На постојање разлика утицала је одлука Фалкенхајна, начелни-
ка немачке Врховне команде, да измени редослед операција који
је био утврђен планом за почетак рата. У први план стављена је
офанзива против Србије. Циљ је био да се пружи помоћ Турској.
Француска и британска влада нису имале усаглашено виђење ан-
гажовања сопствених снага на Балкану. Британска влада покази-
вала је жељу да се на сваки начин ослободи обавеза на балканском
ратишту. Потрајало је противљење образовању Солунског фронта.
Влада Велике Британије предлагала је да Србија обустави борбу.
До половине 1916. године Велика Британија блокирала је сваку
акцију Француске, која је имала за циљ да се српска војска преба-
ци из Албаније на територију Грчке и Африке.
Италија је била против већег ангажовања српске војске и по-
моћи која јој је била неопходна. Задржавала је чак и храну коју су
Велика Британија и Француска упућивале српској војсци.
Суочен са небригом и опструкцијама према српској војсци,
престолонаследник Александар упутио је очајнички апел руском
цару Николају Другом, у коме га преклиње за помоћ. Николај је
ултимативно изнудио акцију савезника, под претњом да ће напу-
стити коалицију ако српска војска не добије помоћ. То је прину-
дило Француску да прихвати главни део терета.
Влада Велике Британије саопштила је 22. фебруара 1916. годи-
не да “не долази у обзир предузимање офанзиве на Балкану”. У
меморандуму крајем априла 1916. године Велика Британија је про-
тив офанзивних операција из Солуна.
На конференцији шефова и преседника влада и генералшта-
бова у Паризу 27. и 28. марта 1916. године потврђена је одлука да
савезници остану у Солуну и да српска војска добије засебан део
фронта, саобразно захтеву српске Врховне команде. То је коначно
омогућило опстанак Солунског фронта.

Улога српске војске на Солунском фронту
По стизању у Солун српска војска почела је да поседа добијену
линију фронта. Била је то она војска коју су Централне силе на-
зивале “уништеном”. Српска војска је од првог доласка на фронт
постала фактор на кога су савезници рачунали.
Централне силе ће тек у крвавим борбама схватити да српска
војска не само да није уништена, него да је најтврђи камен међу
њиховим потивницима на Солунском фронту.
По изласку српске војске на линије Солунског фронта, у јулу
1916. године, она ј затекла на положајима четири француске и пет
британских дивизија. У августу, на Солунски фронт стигле су
једна италијанска и једна руска бригада.
У августу 1916. године на Солунском фронту налазило се
123.000 Срба, 119.000 Британаца и 128.000 Француза.
Прве борбе на Солунском фронту започела је Шумадијска ди-
визија 23. јула.
Генерал Сарај имао је у виду да са Румунијом теку преговори
да ступи у рат на страни Антанте. Желео је да убрза одлуку Руму-
није. Због тога је на Солунском фронту наредио почетак општег
напада на бугарске и немачке снаге. Наредба је издата 20. августа.
Бугарске трупе нису чекале 20. август, већ су започеле своју
офанзиву на француске снаге. Румунија је 17. августа потписала
савез са Антантом.
По налогу генерала Сараја, противнапад срспке војске почео
је 12. септембра. Срби су 13. септембра пробили Бугарски фронт.
Бугари су се задржали на раније утврђеној линији Кајмачалан –
Стаков гроб – Коса. Кајмачалан је постао тежиште борбених деј-
става и бугарске и српске војске.
Три и по месеца вођене су тешке борбе. У то време српска вој-
ска је водила више битака, међу којима су најзначајније Горни-
чевска (од 12. до 16. септембра), борбе за Кајмачалан и ослобођење
Битоља у новембру 1916. године.
Горничевска битка значајна је и по томе што је била прво веће
одмеравање бугарских и српских снага. Она је била чиста српска
победа.
Добровољачки одред је од свих јединица српске војске најор-
ганизованије прешао Албанију и стигао на Крф са око 1.400 до
1.500 бораца. Одред је био спреман да се одмах употреби за извр-
шавање борбених задатака. Врховна команда је још 23. јануара
1916. године Одред ставила под своју команду. Одред војводе Вука
Поповића био је јединица са највећим ауторитетом међу свим је-
диницама на Солунском фронту 1916. године.
По наређењу генерала Петра Бојовића, од 7. маја 1916. године,
Одред се окупио у Лерину. То је био и захтев генерала Сараја, који
им је лично одредио прве задатке. Одред је одиграо кључну улогу
у борбама за Кајмачалан. Први је избио на врх Кајмачалана. Ни
пре ни после Кајмачалана ниједна јединица није извела такву “ба-
јонет-борбу”, као што је то чинио Одред војводе Вука.
Јуриши ове јединице текли су без престанка, а десетковање
водова и чета није смањивало њену борбену моћ. Гинуло се као
по неком посебном редоследу који ниједан генерал, ни њихови
команданти ни сто година после нису могли да разумеју. Међу
првим припадницима Одреда на нишану је био командант војво-
да Вук. Као да је историја желела да овакав јунак погине од метка
који му је разнео срце.

Ратне 1917. и 1918. година
На Солунском фронту године 1917. и 1918. биле су део свеукуп-
них дејстава Првог светског рата. Положај снага на овом фронту
мењао се од мање значајног у 1917. години и првим месецима 1918.
Године, до пресудног, са стратегијским утицајем на резултат и за-
вршетак рата.
Рат је у ове две године имао пресудну улогу за ослобођење
Србије и њену позицију у мировним преговорима по завршетку
рата. Влада Србије и српска Врховна команда извршавале су нај-
сложенији задатак, који је био од директног утицаја на опстанак
српског народа и Србије.
Попуна српске војске наметала се као чисто војни задатак и
потреба и није се могла извршити без помоћи савезника. Захва-
љујући упорности и способности српске владе и Врхове команде,
овај задатак је био извршен уз мање или веће разумевање савезни-
ка. Попуна добровољцима из Русије и прекоокеанских земаља и
људством југословенског порекла вршена је све до почетка про-
боја Солунског фронта, комбинацијом дипломатије и вештине
људи који су у име српске владе прикупљали и упућивали добро-
вољце за потребе попуна српске војске.
Упоредо са операцијама војски на фронтовима, вођени су
преговори, прво о склапању сепаратног мира са неким државама
учесницама рата, а онда и преговори о капитулацији. На наве-
дене преговоре српска влада је имала мали утицај, а о некима је
била потпуно неинформисана.
У 1917. години и првој половини 1918. године међу савезницима
се водила борба о потреби да се изведе офанзива са Солунског
фронта. Српска влада и њихова команда упорно су указивали на
предност и корист офанзиве на Солунском фронту, уколико буде
изведена. На Солунском фронту су промењена три главнокоман-
дујућа генерала. Мењали су се ставови Лондона, Париза и Рима.
Била су уважена и настојања српске владе и регента Александра.

Ратна 1917. година на Солунском фронту
У читавом Првом светском рату, 1917. година имала је по ономе
шта се и како у њој одигравало, посебне карактеристике које је
одвајају од 1914, 1915, 1916, па и 1918. године. У њој се најмање рато-
вало, а највише очекивало. Све што се десило у 1917. години није
било предвиђено на почетку и у првим годинама рата. То у једној
мери важи, како за силе Антанте, тако и за државе које су биле у
саставу Централних сила. Позиције обе стране биле су неизвесне,
али више оптимистичке него песимистичке.
У 1917. години на међународној сцени одиграли су се крупни
догађаји, који су утицали на вођење операција на свим ратишти-
ма и на односе међу учесницима рата у оба савеза. Сједињене
Америчке Државе су 3. фебруара 1917. године прекинуле дипло-
матске односе са Немачком. Немачка је одбила да опозове одлуку
о неограниченом подморничком рату, па су САД узеле то за повод
и Немачкој објавиле рат 6. априла 1917. године.