Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

slova Aleksandra Rankovića, sastanak na kojem je zaključeno kako je
jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se
razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora:
ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno
istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba
izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno
izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog
jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis. Na temelju tih za-
ključaka izrađen je zajednički pravopis koji je 1960. Matica hrvatska
izdala ijekavski i latinicom pod naslovom Pravopis hrvatskosrpskog
književnog jezika s pravopisnim rječnikom, a Matica srpska ekavski i
ćirilicom pod naslovom Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika sa
pravopisnim rečnikom. U “Novosadskom” pravopisu stoje potpisnici No-
vosadskogа dogovora, prešućujući ogradu Stjepana Ivšića (jednog od
najuglednijih hrvatskih jezikoslovaca), koji je svoj potpis uvjetovao ti-
me da Novosadski dogovor neće poslužiti potiskivanju ijekavsko-što-
kavskoga i latinice u javnoj uporabi“.

Јован Дучић о југословенској језичкој политици
О римокатоличкој језичој политици хрватизације српског језика
писао је српски писац, дипломата Краљевине Југославије, Јован
Дучић, свједок слома Краљевине Југославије, али не и њеног кул-
турног концепта. У свом дјелу “Југословенска идеологија” Дучић
каже:
“Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни
језик онај којим су дотле писали само Срби, наметну другим свој
дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се го-
вори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност
није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југослави-
зам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у
тим областима, а тек затим да пређе у напад.”
Процес екавизације српског језика, започет у Краљевини СХС,
а разрађен у СФРЈ, на основи међусрпског племенског сукоба око
престижа, што је довело до још једног раскида у српској језичкој и
књижевној традицији, Дучић критикује у свом политичком есеју
“Вјерујем у Бога и у српство”, као београдско-југословенску по-
литико-административну подјелу ијекавског и екавског српског
наречја, којим су ијекавско наречје српског језика и књижевност
дата Хрватима.

Суштина римокатоличког плана
Римокатолички план био је поступно потпуно преименовање
српског језика и народа у хрватски. Ширење нове народности и је-
зика довело би до потискивања и поништавања православослав-
ног живља и имена српског, које је историјом постало синоним
православне припадности. О некадашњој поистовјећености срп-
ског имена са православном припадношћу пише руски диплома-
та и историчар Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у дјелу “Путо-
вање по Херцеговини, Босни и Старој Србији”:
“Србин римокатолик, одриче све српско пошто је православно,
и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега посто-
ји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем,
Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се ро-
дио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматин-
ским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику,
назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете
ли ви нашки.” Но, који је то “нашки језик”, он не умије да каже. Он
зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам
нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области,
у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.”

Последице по Србе
Данашњи Срби су, после 150 година југословенске културне поли-
тике, стекли и ванправославни залог српског историјиског иден-
титета, наслеђе ванправославног памћења, тако да само српско
име, без наведеног православног презимена, више није само за
себе залог православне припадности као некада.
Савремени Срби гаје равнодушан однос према употреби лати-
ничног писма. Свједоци смо, и после ратног распада Југославије,
југословенске оданости Београда Бечком књижевном договору.
Многи Срби који се издају за православне вјернике не маре што
Српска православна црква искључиво користи ћирилично писмо
Док се у Хрватској протјерују преостали Срби, ломе ћирилич-
ни натписи, праве петиције, усвајају скупштински предлози и
држе јавни протести за забрану ћирилице, у Београду се у проте-
кле три године уклањају табле са ћириличним натписима улица
и постављају нове са двојезичним натписом – ћириличним и ла-
тиничним. Водеће културне државне институције Србије, и по-
слије донесеног уставног члана о ћирилици као званичном писму,
ударнички воде југословенску борбу са ћирилицом.
После распада Југославије, све републике увеле су своје школ-
ске програме матерњег језика и писма, а дјеца у Србији и даље,
од првих разреда основне школе, равноправно уче латинично са
ћириличним писмом. Дакле, ни економски интереси нијесу срп-
ску власт и културну политику окренули српској ћирилици и тра-
дицији, већ упорном одржавању југословенског тржишта на по-
дручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију;
док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно
затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-бошњачког
антићириличкног става, а данас, због непознавања ћириличног
писма генерација школованих послије распада Југославије.

Српски језик у Црној Гори прије и послије Југославије: Рађа-
ње црногорског језика из духа Вукове реформе
Питање српског језика у Црној Гори данас је политичко и култу-
ролошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто
година, при успостављању језичке политике Краљевине Југосла-
вије и троименог језика и народа. Све до присаједињења Краље-
вине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касни-
је Краљевини Југославији, службени језик у Црној Гори био је
српски. У Закону о Народнијем школама у Краљевини Црној Гори,
штампаном на Цетињу, у краљевској државној штампарији, 1911.
године, пише:

Члан 1.
Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у на-
родном и религијском духу и да их спремају за грађански живот,
а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.

Зато питање српског језика у Црној Гори данас морамо сагледава-
ти у историјском процесу југословенског стогодишњег политич-
ког језичког пројекта, али, и његове предјугословенске идолошке
припреме, од “азбукопротреса” Саве Мркаља и Вукове реформе
српског језика и правописа до данас. Да бисмо судили о акту-
елном црногорском језичком питању, морамо сагледати токове
југословенске и предјугословенске језичке политике. Историча-
рима је познато да слични језички пројекти немају историјског
полазишта у историји Црне Горе, до појаве Југославије. Наиме,
актуелни проблем преименовања српског језика у Црној Гори
морамо посматрати као последицу, не првенствено као плод по-
литике актуелне антиправославне црногорске власти, већ као на-
слеђе ванправославне југословенске језичке политике.
Да ли то значи да су присталице уједињења и учесници Подго-
ричке скупштине били за српско-хрватско-словеначко уједиње-
ње и језик? Не значи. Мало је ко знао какав се франкенштајнска
креација крије у пакету југословенског монархо-масонског држа-
вног и културног пројекта. Нико није слутио да ће Краљевина Ју-
гославија спроводити римокатоличку латинизацију писма којој
се српски православни народ у Црној Гори вјековима одупирао и
одолијевао колико и отоманском ропству.
У свијету до тада нијесу постојали слични примјери, посебно
не у 20. вијеку, да неки народ, макар и племенске зајенице централ-
не Африке, а камоли народи древне историје, мијењају назив свог
језика. Историји су до тада били непознати примјери добровољ-
ног преименовања језика, или преласка са свог вјековног алфабе-
та на друго и другачије писмо.
Таквом политиком су били затечени Срби у Србији и Црној
Гори, Босни и Херцеговини. Нестале су са мапе свијета двије пра-
вославне краљевине, Србија и Црна Гора, а српски језик је трои-
менован у Уставу нове државе. Као што су Срби у аустромађар-
ској царевини писали ћирилицом и били православне вјере, и
звали се Србима, а после 80 година југословенства многи постали
Војвођани и пишу латиницом (јављају се и иницијативе за увође-
ње војвођанског језика!), тако се и велики број Срба у Црној Гори
под стогодишњом политиком српско-хрватског југословенског
екуменизма прометнуо у прохрватске и пролатинске Црногорце
– Монтенегрине, а језик је одбегао у нову римокатоличку грану
Славистике – Монтенегристику.