Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

“Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да
је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То
је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и
друкчији стил.
Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу,
посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах
(у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва,
ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце,
сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].
Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац
Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без
цезуре, без кидања и пада, крепак, целовит. Његошев стих се не
замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно
место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, сво-
ја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, опш-
тег ритма...
Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демо-
кратска, Вуково полазиште је била борба за статус његовог дру-
штвеног сталежа, а код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним,
измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим на-
родним језиком, оспособљеним за медитацију, тражења смисла
изван обичног и познатог, за садржајан симбол, за универзални
смисао...
Не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили
један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута
мисаона страна и запостављено богатство духовне многостра-
ности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника,
макар у погледу језика и општег хтења. Али Вук ‘није за то крив’,
мада је његова реформа основни разлог таквог стања...
... Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов пра-
вац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Још ни
до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева је-
зика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између
осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевно-
сти, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поет-
ска мисао. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца,
али само један Његош.”

* * *
Дакле, Вуков духовни сапутник и саборац није био православни
владика Петар II Његош, већ римокатолички мисионар Словенац
Јернеј Копитар, тадашњи Јелко Кацин, супервизор и секретар за
политичко-религиозну асимилацију и интеграцију јужних право-
славних Словена. “Аустрофил, ревностан римокатолик, који је же-
лео да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реа-
лизовање идеје о аустријском словенству, умјесто словенства рус-
кога, римокатоличког, умјесто православног”, како пише Селимо-
вић у истом дјелу, наводећи и тврдње Љубе Стојановића, “да је Ко-
питарова намера била да, увођењем народног језика и заменом
црквенословенског и славјанског, одвоји Србе од Руса, и тако
створи услове за остварење своје аустро-словенске политике.”
Није истина ни да је Црква били против народног језика;
она је била против избацивања из употребе црквенословенског
језика и правописа. Познато је да су, као и владика Његош, и ми-
трополит Стефан Стратимировиоћ, архимандрити Лукијан Му-
шицки и Стефан Рајић, сакупљали српске народне епске пјесме,
али су били против одбацивања дотадашњег српског књижевног
језика, јер је то значило револуционарни раскид са православном
традицијом, а што су спроводили Копитар и Караџић.
Дакле, док се сукобљавао са Православном црквом и владикама,
српским истакнутим националним дјелатницима, Вука су по-
државали римокатолички и протестатски мисионари. Зато је
Вук од Православне цркве нападан као “хроми антихрист” “агент
римске пропаганде” плаћеник који помаже да се Срби поунијате, и
“слијепо оруђе Копитарово.”

Дар говора
Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небе-
ске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам
назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надједе име
сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољ-
ској – вели Свето писмо Старог завјета, прва књига Постања.
Како читамо у Библији, пошто је створио свијет и човјека,
Господ човјеку доводи све звијери пољске и све птице небеске, да
им човјек надјене имена. Језик је, по библијском свједочанству,
Божији дар човјеку, као боголиком и словесном бићу. Човјек језик
није артикулисао из немуште природе, у сукобу са природом,
кроз еволутивни процес одвајања од природе, или кроз потребу
за преживљавањем и међуљудском комуникацијом.
Језик је, условно речено, људска тековина, јер човјек није сам
својим разумом развио моћ говора, као “најсавршенија животиња”.
Човјек наслеђује и преноси дар говора, за разлику од бесловесних
животиња, које се споразумијевају урођеним инстиктивним на-
чинима комуникације. Иако потенцијално словесно биће, без
словесног васпитања, препуштен природи, човјек постаје сличан
животињи, без свијести о језику и писму, подражавајући звукове
природе.
Човјек је чувар богомданог дара језика. Лингвиста зато мора да
се бави и вишим смислом језика, а не само регистровањм “звуко-
ва из природе”, такозваног “природног говора”, као сакупљач оно-
матопејских кованица припитомљених или полудивљих људи.
Лингвиста чува и чисти језик као драгоцјени Божији дар, сабира,
усавршава и ослобађа од безбожног, задивљалог, примитивног
говора.
Језик није простор “демократске” слободе, како тврде модерни
лингвисти, нити је лингвистика наука која само описује језик и
употребу истог. Смисао лингвистике није само биљежење “како
људи говоре и користе језик”, без прописивања правила о кориш-
ћењу језика. Лингвисти рационалисти уче да лингвистика не
треба да исправља и усавршава језик, него треба да га налази као
слободни елемент у природи, и описује као природну појаву. Свој-
ство природних наука јесте да описују стварност, а не да је про-
писују, али лингвистика није природна наука, нити је лингвиста
научник природњак који пасивно приступа језику као појави у
природи и описује је као такву.
Језик није “неутрално средство комуникације”, размјене ин-
формација, већ нешто много више, оно што изражава човјекову
боголикост. Свођењем језика само на средство комуникације обе-
смишљава се богомдани смисао језика, и увијек може бити зло-
употребљен, на штету човјковог призива и послања. Зато Господ
Бог руши Вавилонску кулу и расијава језике онима који су дар
језика употребили у циљу безбожног вавилонског јединства.

Смисао слова
“Ријеч је звучна мисао”. Ријеч се ствара у процесу мишљења, а
потом говора. Ријеч је прво израз човјекове мисли о одређеној
ствари, а посредно знак ствари коју именује. Мисао је старија од
ријечи, претходи ријечи. Као што божија промисао претходи
створеном свијету, тако словесном језику и говору претходи чо-
вјекова мишљење.
Мисао о ствари или појави коју човјек именује, или описује,
уписује се у слову, као симболу за одређену мисао. Као словесно
и разумно биће човјек даје имена стварима, али и тумачи њихов
смисао, “трудећи се да нађе симболе за мисли”, јер је, како смо
навели у библијском тексту, од Бога постављен за домаћина на
Земљи.
“Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као
гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму,
јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна не-
воља. Онда га и региструјемо пасивно, примамо ухом, поштујући
његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у пра-
вопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна
– што се мисли”, како је писао Јован Хаџић, противник Вуковог
правописа, у свом дјелу “Кључ језика српскога”.
Писмена никада нијесу била, као ни данас у већини писама,
прост регистар гласова; она нијесу имала функцију фонографа,
већ су сведочење о јединствености одређене културе, симболи
једног културно-историјског типа. Сложеност древних писама
изражавала је древност културе народа управо кроз своју једи-
нитост, а не сличност са другим писмима.
У писму се сабира културно-историјско искуство једног наро-
да. Оно одражава његово духовно стање, постојаност или повр-
шност. Слова и писма су некада графички прављена према рели-
гиозном стилу архитектуре храмова и религиозног сликарства.
Кроз промјене писма пратимо развој културе народа; у историји
правописа видимо његове историјске успоне и падове, али и кул-
турне могућности.