Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

Актуелна језичка политика црногорске власти само је дослед-
на југословнској језичкој политици и вуковском принципу упро-
шћавања језика, увођења простонародног говора као књижевног
језика, а игнорисања аргумената струке и науке, Православне
цркве и традиције. Ријеч је о игнорисању историјских чињеница
и наметању новог имена језику, управо онако како је рађено на
Бечком књижевном договору и у току Вукове реформе, без слу-
шања гласа Православне цркве и српских научних ауторитета то-
га времена. Новоцрногорска лингвистика не иде за Његошевим
узорима писма и језика, као што није ишао ни Вук, ни Вукове
присталице нису ишле за Његошем, већ иде за “простонародним
овчарско-говедарским говором”, како га је називао племић и ми-
трополит Стеван Стратимировић.
“Језикословци” Монтенегристике позивају се на Вуков прин-
цип и суверено право да пишу као што говоре, а одрекну се имена
и писма предака. Тако у језичком српско-црногорском сукобу сре-
ћемо вуковске принципе и присталице на обије сукобљене стране.
Упитајмо се зато, у којој мјери је српско противљење црногорском
правопису и језику заправо одбрана вуковске и југословенске је-
зичке доктрине, а у којој српске и православне? Као да је дијелу
Срба мање битно преименовање српског језика и латинизација
писма од додавања два слова и гласа у правопис, иако их у Црној
Гори сви, а и ван ње многи, Срби користе?
Зар нам то не указује на југословенску српско-хрватску усмје-
реност већине Срба, али и на српско-црногорску племенску нетр-
пељивост њихових православних сународника? Наиме, на непра-
вазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу унутар срп-
ског народа; она је и данас умногоме окосница у многим стварима
српског политичког и културног живота. Умјесто да смо радили
на зближавању свих Срба свуда, ми смо своју слогу запоставили
ради изграђивања српско-хрватско-словеначких “екуменистич-
ких” и “толерантних” односа.
Замислимо да су се Срби у доба Вукове реформе супроставили
првом двоименовању српског језика, српско-хрватском језичком
уједињењу и латинизацији српског писма са одлучношћу којом
се боре против именовања српског језика црногорским! Или да
су се томе супротставили оном жестином којом се крве наши сје-
верњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и на-
гласака! Или оном жустрином и преданошћу којом београдски
штампани и електронски медији сто година ревносно екавизују
све ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне и Херцеговине,
Републике Српске Крајине и Републике Српске (чак и у цитирању
управног говора)! Сигурно не бисмо имали данашње проблеме
око српског језика и правописа.

Даничићево двоименовање српског језика
Прво двоименовање српског језика, у складу са Бечким књижев-
ним договором, спровео је Ђура Даничић у свом најзначајнијем
дjелу “Рјечник хрватскога или српскога језика”. Ђура Даничић је
рођен као Ђорђе Поповић у Новом Саду 1825. године, а умро у
Загребу 1882. године. Своје презиме је промијенио прво у Југовић,
а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свеште-
ника, а завршио је протестантску гимназију у Пожуну (Братисла-
ва). Свој “Ријечник” је радио и објавио у Загребу, а штампан је
латиницом. Рјечник је изашао у Загребу, послије његове смрти.
Даничић је за хрватску латиницу преуредио неколико слова: за ђ
је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ (речником нијесу
обухваћене ријечи из кајкавског и црквенословенског).
Као и Вукова реформаторска дјелатност, ни Даничићева није
пролазила без противљења српских националних првака и књи-
жевника. Против Даничићевог језичког политикантства писао је
Лаза Костић, поручујући Ђури Даничићу да: ”... не прави Хрвати-
ма језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком”,
истичући да је “једначење ‘истога са истијем’ политичка, а не лин-
гвистичка ствар” и даље аналитички анализира Даничећеве мо-
тиве: “Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на сло-
венском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и
пише хрватским или српским (у предговору својих ‘Корјена’ ка-
же: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали
прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: срп-
ским. Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад
је свој језик назвао ‘хрватским или српским’. Разлог му је једино
могао бити политички, и то књижевно политички”... “Па да ли је
Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада
никакав. Од српских књижевника и новинара још где-где може се
читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у
тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик ла-
тиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без
трага... По томе се види, да тај смер не само да није имао жеље-
ног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је
права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао
мањи књижевник, те има право на нашу симпатију. Нама та сим-
патија даје за право замолити га, да се окане политике, те да се
врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности
доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер
практична политика и није друго до систем компромиса. Али у
науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно ба-
рем научнике.”
(Лаза Костић: Основа лепоте у свету са особитим освртом на
српске народне песме – Летопис Матице српске 1880.г)

Прије Бечког књижевног договора хрватски говор, којим је гово-
рила релативно мала хрватска заједница, сматрао се дијалектом
словеначког језика (говор Загораца је дијалекат словеначког јези-
ка.) Зато бискуп Штросмајер позива Даничића у Загреб да напра-
ви српско-хрватски рјечник, да се језик многољудног српског пра-
вославног живља на Балкану преименује у хрватски. Тако је тре-
бало да би се православни Срби преобратили у нову народност
– Хрвате, “правовјерни” римокатолички народ.
У својој реформаторској мисији одвајања од православне тра-
диције правописа и језика, Даничић је радио и на превођењу
Светог писма, Старог завјета, на народни језик. Кључна доктри-
на протестантске реформације било је одвајање Светог писма од
цркве, изузимање од “власти свештенства”, да га “народ” сам “сло-
бодно” тумачи. У нашем случају, циљ је био одвајање народа од
Православне цркве и саборности протестантским принципом
свођења вјере на приватну ствар појединца.
Наиме, Даничићев, као и Вуков, превод Светог писма на на-
родни језик није имао за циљ христјанизацију народа, напротив,
већ свођење Светог писма на обичну књигу. То је обесвећивање
Светог писма, изношењем из цркве, да га свако тумачи по своме,
без духовног тумачења Светих отаца, ван православног предања.
Даничић дјела доследно Лутереовој девизи “sola scriptura” – “само
писмо”, што је негирање предања цркве, чији је Свето писмо само
један дио, и не може се одвојено тумачити и разумијевати ван цје-
ловитости духовног предања и саборности .
Како што је “доситејевштином”, како је називао Свети отац
Јустин Ћелијски антицрквени рад Доситеја Обрадовића, одваја-
на црква од школе, тако су Вук и Даничић радили на одвајању
Светог писма од цркве. Ултимативни прелазак са словенског на
простонародни језик као књижевни није нас осрбио, већ расрбио,
кроз промену имена језика, као и удаљавање од Православне
цркве и прелазак на латинично писмо. Тако нас ни преводи Све-
тог писма на простонародни, свима разумљив језик, нису при-
ближили цркви, већ управо, по протестантском правилу, удаљи-
ли од цркве и свештеног православног тумачења Библије.

Петоимени српски језик
Једном дато право двоименовања српског језика довело је до поли-
тичке злоупотребе имена српског језика. Социјалистичка Југосла-
вија разрадила је језички пројекат Бечког договора и Краљевине
Југославије према програму и захтјевима новопроглашених авно-
јевских република, покрајина и народа. Године 1946. написана је
граматика “македонског” језика. До Другог свјетског рата “маке-
донски“ језик сматран је српским јужноштокавским наречјем. Бу-
гари га до данас не признају и сматрају наречјем бугарског језика.
Двадесет четири године од распада Југославије, југословен-
ске политичке нације су и даље у потрази за својим аутохтоним
језиком. Разочаране чињеницама које сведоче о српској језичкој
основи својих језика, посежу не само за предхришћанском исто-
ријим, већ су спремни на повратак у предцивилизацијско стање,
стање дивљаштва. Али, ствар није у новопаганском тренду по-
вратака вјеровању предхришћанских предака, већ у еуфорији ју-