Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

У “Житију Светог Ћирила“ пише да се Константин – Ћирило
повукао на молитву и после молитве сјео и направио писмо. У
хришћанској вјери писмо је богонадахнута ствар, а не само све-
товна. Као што је говорио Серафим Роуз, да је “у писмености
примарна богонадахнутост.” По Константиновом житију, прве
ријечи којима је започео писање првих словенских ријечи биле
су: “У почетку бјеше Слово”, превод почетка Јеванђеља Светог
апостола Јована. Тако је хиљду година црквенословенским и срп-
скословенским језиком превођена грчка ријеч “логос“ – у хриш-
ћанској теологији обогаћена смислом о предвјечном Слову, Сину
Божијем – Логосу.
Вукова реформа писма и језика се није била само у одбацива-
њу црквених “сувишних слова”, већ и смисла хришћанског пра-
вописа. Тако је, мимо благослова цркве и смисла предања пра-
вославног превода, као и Даничић, и Вуков превод Новог завјета
имао за циљ удаљавање Светог писма од предања цркве. У свом
преводу Новог завјета он је ријеч Логос превео са Ријеч, преки-
нувши хиљадугодишњу традицију црквенословенског православ-
ног превода Јеванђеља.
Таква промјена превода појма Логос имала је за циљ помјера-
ње духовног тежишта са богочовјечанског на само човјечанско
значење. Скренуло се од појма предвјечног божанског Слова –
Логоса, на човјека, на ријеч по себи, као моћ говора и језика као
таквих, ван Бога. Тиме је дата могућност вишезначног, произвољ-
ног и ванрелигиозног тумачења појма Логоса, не више као Бога
– Логоса, који је у почетку свега; тиме је посредно релативизован
смисао слова и писма.
У полемикама око погрешног превода Новог завјета, као и у
самом предговору свог превода, чије је ширење међу православ-
ним Србима црква покушавала да спријечи, Вук Караџић не крије
своју равнодушност за мишљење цркве, као што пише и у једном
свом полемичком одговору: “А ова књига моја нити је за цркву
нити и за какву потребу црквену, него само да је читају људи као
и другу књигу, и за то управо нијесам ни мислио, као и сада што
не мислим, да се она не може штампати и читати, “без саучастја”,
“какве црковне власти.” (“Граматички и полемички списи Вука
С.Караџића”, књига 3, свеска 2, Штампарија Краљевине Србије,
Београд 1896. )
Да би се избјегла произвољна и погрешна тумачења Светог
писма, Свети синод Српске православне цркве, у новом преводу
Новог завјета, пошто је послије стогодишњег прекида са цркве-
нословенском писменошћу изгубљено поимање смисла сопстве-
ног древног језика и упрошћено разумијевање правописа и појма
слова и словесности, исправио Вуков превод ријечју Логос.

Богословље и слово
О богословској важности Писма и превода Светог писма, могу-
ћности двосмисленог разумијевања и тумачења превода, и злоу-
потребама језика која су се јављала и у ранијим вјековима цркве,
најбоље нам свједоче Свети оци. Навешћемо незаобилазно штиво
о смислу и појму слова и ријечи Светoг Василијa Великог, из ње-
гових чувених Бесједа. Реч је о Бесједи другој на ријечи “У почет-
ку бјеше Слово“ (Јн.1,1):
И наш разум поставља питање:
Ко бјеше у почетку. Каже се: “Слово”. Које слово? Да ли људска
ријеч, или анђелска ријеч? Рекавши: “Ако језике човјечије и анђел-
ске говорим...”. (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају
свој језик. Међутим, смисао ријечи је двострук: постоји ријеч која
се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а
постоји и унутрашња ријеч, затворена у нашим срцима, тј. мисао.
Уосталом, постоји и вјештачка ријеч. Пази да те не обману
слична значења ријечи. Како би на почетку могла бити човечија
ријеч, када је човјек постао тек позно? Пре човјека постојале су
звијери. Прије човјека постојале су и животиње, и сви гмизавци,
и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звијезде, и
сунце, и мјесец, и биљке, и сјемена, и земља, и море, и небо. Услед
тога, у почетку не беше човечија реч, као што не бјеше ни анђел-
ска ријеч. Сва творевина је, наиме, млађа од вјекова, будући да је
почетак свог бића добила од Створитеља.
И ријеч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, ме-
ђутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о
Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Свет-
лошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем. Чувши ријеч
“свјетлост” ти не помишљаш на чулну свјетлост која се може
видети очима. Чувши реч “живот”, ти не подразумијеваш зајед-
нички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш
“Слово”, буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до
приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог.
Зашто “Слово”? Да се покаже да произилази из ума. Зашто
“Слово”? Стога што је рођен бестрасно. Зашто “Слово”? Стога
што је образ Оног ко га је родио и што собом показује васцелог Ро-
дитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун,
као што и наша ријеч у потпуности изображава наша поимања.
Ми оно што смо помислили у срцу износимо ријечју, а оно што је
изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, ријеч се
изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а
ријеч која се изговара бујици које тече из њега.
Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Поред
тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује.
Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно
рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању
Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем. И
наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца,
не удаљује и не истиче. Напротив, васцели ум пребива у свом
устројству, стварајући целовиту и потпуну ријеч. И ријеч која
проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио.
Оно, дакле, што је побожно у казаноме о ријечи прихвати ради
богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодго-
варајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку
беше Слово. Да је рекао: “У почетку беше Син”, теби би се, с име-
новањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што
се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно
казао “Слово” да би спријечио недоличне претпоставке и да би
твоју душу сачувао неповријеђеном.

Закључак
Писмо је графички приказ духовног и културног стања једног
друштва. Култура народа одражава се у сложености и богатству
писмена, живом и живописном писаном наслеђу, а нестајање на-
рода и културе у осиромашењу, графичком обогаљивању писма,
поједностављивању до једнобразности вавилонског стапања. Када
би сврха писма била брзина и економичност, ефикаснија кому-
никација, функционалност, онда бисмо могли прећи на брзопис
или стенографију, и увијек бисмо могли пронаћи практичније и
функционалније писмо и језик.
Гласовно (фонетско) писмо вуковског типа, јесте оно које није
плод одређеног културног односа према свијету и животу, већ
простог регистровања гласова. Једно слово – један знак, лако се
учи, али се лако и заборавља, и прелази се на неко друго, још про-
стије, писмо. Нема напора умног савладавања особеног смисла
писма и језика. Писмо које нема своје симболичке равни, и кул-
турног става, осуђено је на ишћезнуће. Писмо без особене мисли
о језику је само фолклор без суштине.
Нажалост, најбаналнији прогресивистички приступ ортогра-
фији, приступ револуционарног презрења и одбацивања прошло-
сти, као ни у једној другој култури и народу, примијењен је на
српски језик и писмо. Одбацивање књижевног, а увођење просто-
народног језика, што није био случај баш ни у једном језику, до-
вело нас је и до монтенегринске и бошњачког језика, на које се
српски “вуковци” толико љуте. Заправо, све је почело Вуковом
реформом, кад је направљен раскид, не само са средњовјековном
писменошћу, већ са књижевним језиком савременика, до мјере да
“корисници” “народног” језика и писма у 19. вијеку нијесу разуми-
јевали своје интелектуалне савременике и непосредно наслеђе
дотадашње српске писмености.
За мало балканско племе, направљено је писмо са локалним
племенским фолклорним шарама, да лакше пређу у припремље-
ни културно-политички резерват. Данас лако можемо видети
исходе Бечког договора и резултате Вукове реформе, учинак је-
зичког српско-хрватског пројекта, број Срба који користи лати-
нично писмо, који се равнодушно односе према православљу и
папизму.
Језик је, реформисан на силу, постао залог губљења национа-
лног идентитета и јединства. Увођење простонародног језика као